Za nepunih 11 godina postojanja stigli su do četvrtfinala Lige šampiona, a imaju isto to i u Ligi Evrope. Reč je o klasičnom proizvodu modernog fudbala, ali - da li lošem?
Odmah da pojasnimo, pisac ovih redova prvi je protiv modernog fudbala, astronomskih plata igračima i obeštećenja za transfere, preskupih ulaznica i rigoroznih pravila za navijače. I još mnogo toga što je donela komercijalizacija fudbala...
Ali...
Gledajući RB Lajpcig od njegovog ulaska u Bundesligu (2016), a potom i izlaska na međunarodnu scenu, ne možemo a da se ne zapitamo da li je baš sve što je modernizacija donela fudbalu - loše.
Klub iz istočnonemačke regije Saksonija, koji je 2009. na temeljima niželigaša SV Markranšteta pokrenuo jedan od osnivača kompanije Red Bul, Ditrih Matešic, u utorak uveče plasirao se u četvrtfinale Lige šampiona.
I to preko prošlosezonskog finaliste, sa trofejnim Žozeom Murinjom na klupi. Duplom pobedom - 1:0 u Londonu, pa 3:0 u Lajpcigu. Apsolutno zasluženo po prikazanoj igri.
E sad, mnogima se neće dopasti podatak da je RB Lajpcig za nepunih 11 godina postojanja (rođendan će proslaviti 19. maja) ostvario veći uspeh na međunarodnoj sceni, samim tim i domaćoj, nego brojni klubovi sa višedecenijskom tradicijom, ali činjenica je da novo vreme donosi nove klubove, na drugačijim osnovama od već postojećih.
A, Lajpcigove osnove dosta se razlikuju od mnogih sličnih, takozvanih "novokomponovanih klubova". I otud dilema iz naslova:
Da li je RB Lajpcig ispravna priča ili samo još jedan projekat za "obrtanje para" bez mnogo razmišljanja kakav uticaj ima na fudbal?
Fudbal je odavno postao unosan biznis i jasno je da Ditriha Matešica zanima novac, međutim, odluka da 2005. godine - kada je kupio Austriju Salcburg i stvorio Red Bul Salcburg - za savetnika uzme legendarnog Franca Bekenbauera, koji mu je potom pomogao i da izabere grad za klub u Nemačkoj (u Lajpcigu je osnovan FS Nemačke, a odatle je i prvi nacionalni šampiona - VFB Lajpcig), pokazuje da ga vrlo zanima i kako će se njegov klub fudbalski razvijati, a ne samo komercijalno.
Za razliku od vlasnika Pari Sen Žermena, Mančester sitija, Mančester junajteda, Liverpula, Intera, Milana, Čelsija... Matešic se ne razbacuje novcem na skupa pojačanja.
Od osnivanja kluba uloženo je oko 350.000.000 evra, što mu dođe nešto više nego što pojedini potroše za jedan letnji prelazni rok.
Primera radi: PSŽ je pre dve i po godine platio Barseloni 222.000.000 evra za Nejmara, obezbedivši mu godišnju zaradu oko 60.000.000, ali od dolaska Brazilca u klub nije uspeo da stigne dalje od osmine finala Lige šampiona (pitanje je i da li će ove sezone, pošto je Borusija Dortmund pobedila u prvom duelu 2:1).
Bahatio se i Mančester siti, pa mu je nedavno izrečena dvogodišnja zabrana zbog kršenja finansijskog fer-pleja, što znači da će još neko vreme ostati samo na osvojenom Kupu pobednika kupova iz 1970, kada je u pitanju Evropa.
RB Lajpcig za svojih 11 godina nije kupio igrača starijeg od 23 godine, a do nedavno je maksimalna godišnja plata fudbaleru mogla da bude 2.500.000 evra. Sada je granica duplo veća, ali je to i dalje dosta manje nego u većini klubova koji će ove sezone, zajedno sa "bikovima", igrati u četvrtfinalu Lige šampiona.
Značajnu ulogu u takvom načinju funkcionisanja imaju odlično organizovana skauting služba i "filijale" u Salcburgu, Njujorku, Brazilu i Gani.
Prosečna starost Lajpcigovog trenutnog tima je 23,5 godine, a podatak koji zaslužuje posebnu pažnju - i pohvale - je to da trener Julijan Nagelsman ima tek 32 godine.
Mladi strateg je u klub došao prošlog leta iz Hofenhajma, umesto Ralfa Rangnika koji je imao poseban značaj u razvijanju RB Lajpciga, obavljajući trenersku i direktorsku funkciju, a trenuno je šef za razvoj sportskog odseka kompanije Red Bul (mada se u poslednje vreme povezuje sa nekom od upravljačkih uloga u Milanu).
Bivši trener Štutgarta (sa kojim je 2000. osvojio tadašnji Intertoto kup), Šalkea (sa kojim je 2011. igrao polufinale Lige šampiona i osvojio Kup Nemačke), Hanovera (koji je 2002. uveo u Bundesligu) i Hofenhajma (koji je vodio od Regionalne do Bundeslige) doveden je 2012. da bude sportski direktor i najzaslužniji je za - i dalje važeća - pravila o ograničenim platama i transferima. Kao i za to što je Nabiju Keiti tokom dvogodišnjeg mandata u klubu cena porasla za duplo, pa je Liverpulu prodat za rekordnih 60.000.000 evra.
Ono što je, takođe, važno pomenuti, RB Lajpcig još nije prodao nekog od svojih najboljih igrača Bajern Minhenu, što je u Nemačkoj ravno čudu.
Ako se gleda isključivo sportska strana priče, verovatno ćete se složiti da RB Lajpcig radi odličan posao i zaslužuje pohvale, ali ono što se među navijačima u Nemačkoj zamera klubu, odnosno Ditrihu Matešicu, jeste problem oko vlasničke strukture i tamošnjeg čuvenog pravila "50+1", po kom članovi kluba - navijači - zadržavaju pravo donošenja odluka u vođenju kluba, odnosno, nijedan finansijer ne može da da ima više od 49,99 odsto vlasništva.
Matešic je uspeo da pronađe "rupu" u tom pravilu, pošto Skupštinu RB Lajpciga čini samo 17 članova, zaposlenih ili usko povezanih sa kompanijom Red Bul, koji plaćaju godišnju članarinu 1.000 evra. I, to je to. Oni su ti koji u saradnji (čitaj: po nalogu) sa Upravom kluba donose odluke.
Uspeo je Matešic i da prevari FS Nemačke, koji svojim pravilnikom zabranjuje da u imenu kluba stoji naziv sponzora. RB je zapravo skraćenica za "RasenBallsport", što u bukvalnom prevodu znači "loptanje na travi".
Ako zanemarimo ove "nefudbalske stvari", morate priznati da je uživanje gledati kako igra RB Lajpcig. Pokazali su to protiv vicešampiona Evrope, a videćemo protiv koga im je sledeći ispit...