Mnogi ga smatraju jednim od najboljih fudbalera svih vremena, igračem koji je uneo revoluciju u fudbalsku igru, a mi samo želimo da vas podsetimo na njegove genijalne poteze
"Ronaldinjo nije igrao fudbal, on se igrao fudbala"...
"Zarobljeni" u kućama poslednjih nedelja zbog korona virusa verovatno i vi "ubijate" vreme uz televizor i kompjuter.
Posle odrađene smene često ostanem uz laptop još dugo i onda pronalazim i gledam stvari koje mi možda ne bi interesantne i ne bi mi privukle pažnju da je drugačija situacija.
Tako sam naletela i na mini dokumentarni film o Ronaldinju, i to baš sada u vreme dok je on, za razliku od nas ostalih, u jednom drugom "karantinu". Ronaldinjo je proveo više od mesec dana u pritvoru u Asunsionu, u Paragvaju, nakon što je uhapšen po sletanju na aerodrom u tom gradu ustanovljeno da poseduje lažni pasoš.
MONDO PRIKAZUJE: DIEGO MARADONA (ČETVRTAK UVEČE)
Uhapšen je zajedno sa devet godina starijim bratom Robertom, koji je takođe imao lažni paragvajski pasoš, i trenutno su pod istragom nadležnih organa te zemlje. Kako prenose ondašnji mediji, ne piše im se dobro, jer su nakon "češljanja" isplivale nove stvari u istrazi, pa su braći De Asis Moreira odbijene tri žalbe. Ipak, prihvaćena je kaucija od 1.600.000 dolara, ali oni i dalje nisu slobodni jer im je određen kućni pritvor.
Ronaldinjo je veoma vezan za svog brata, koji mu je od prvih fudbalskih koraka bio najveći uzor. Upravo dokumetarni serijal Sky sporta pod nazivom "Fudbalski velikani" koji govori o Brazilcu, opisuje kako se maleni Ronaldo, koji je odrastao u siromašnom predgrađu Vila Nove, divio svom bratu Robertu i oponašao ga u želji da i on jednog dana stigne do prvog tima Gremija.
Roberta je povreda sprečila da napravi zapaženu karijeru, ali ne i njegovog mlađeg brata. U tom klubu Ronaldinjo je, po sopstvenom priznanju, naučio sve o fudbalu, a i dalje je njegov najvatreniji navijač. Osim brata Roberta uzor mu je bio i Rivelinjo, osvajač titule prvaka sveta sa Brazilom 1970. godine, čije je finte sa terena i driblinge pokušavao da "skine", baš kao i velikog Dijega Maradone.
"Gledao sam uvek Rivelinjove snimke i zamišljao da sam on. Hteo sam da budem levonog kao i Rivelinjo, Maradona i moj brat. Svi moji heroji igrali su levom nogom", ispričao je Ronaldinjo, koji prati njegovu karijeru do odlaska u Milan 2008. godine.
U filmu je predstavljeno kako mu je odskočna daska bilo osvajanje svetskog prvenstva sa Brazilom 1997. godine sa reprezentacijom do 17 godina. Taj uspeh otvorio mu je vrata prvog tima Gremija i odmah je pokazao svima svoj neverovatan "talenat za gol i čaroban dodir".
Osim toga igrao je najbolje na najvažnijim utakmicama, što je kasnije činio i u velikim klubovima u kojima je nastupao. Na derbijima protiv Internacionala uvek je "blistao", a regionalno finale 1999. godine kada je drsko nekoliko puta predriblao slavnog Dungu, kapitena šampionske reprezentacije Brazila koja je 1994. osvojila titulu svetskog šampiona, ne samo da mu je omogućilo da ga upozna cela nacija, već i da dobije poziv selektora A tima Vanderleja Luksemburga.
Nikada nije osećao strah, imao tremu, pa je na Kopa Amerika odmah iskoristio šansu i na meču protiv Venecuele postigao gol koji se prepričavao kada je kao brzi voz prebacio loptu preko jednog protivničkog igrača, a drugog "nanizao", a onda iskosa sa desne strane "probušio" mrežu i to nakon što je dobio priliku sa klupe.
Ubrzo posle toga usledila su interesovanja mnogih velikih evropskih klubova, a Ronaldinjo je izabrao Pari sen Žermen. Prema Bosmanovom pravilu napustio je Gremio bez obeštećenja što su mu navijači žestoko zamerili.
"Ronaldinjo ni od koga nije ukrao novac, sve je učinio po pravilima igre. To se događa svakodnevno i niko se ne ljuti, a njemu je zamereno", branio ga je zemljak Tinga.
I tada su počeli slavni dani Ronaldinja. Svima je narednih godina pokazao da je čarobnjak sa loptom, fudbaler koji se igra fudbala i uživa u tome, ali, nažalost, pokazao je i da previše voli noćni život, provod, slavu, da bude zvezda i van terena. Mnogi smatraju da mu je upravo to "došlo glave".
Na važnim mečevima protiv jakih ekipa bio je odličan, ali na manje bitnim utakmicama nije bio previše zainteresovan za igru.
Usledilo je potom Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine, gde je Ronaldinjo dobio mesto u napadu iz Rivlada i slavnog Ronalda. U tom društvu je pronašao svoju pravu ulogu i zablistao, a naročito na meču četvrtfinala, sa dva gola, protiv Engleske, koju je predvodio Dejvid Bekam. Prvi gol iz slobodnjaka, felšom, bio je potez genija.
Lopta je dugo letela visoko iznad glava igrača, a potom pronašla rašlje prevarivši i iskusnog golmana Dejvida Simana. Mnogi njegovi saigrači i danas nisu sigurni da li mu je baš to bila namera ili je pogodio u pokušaju da asistira.
"Zato su takvi igrači genijalci, sposobni za nešto posebno, rođeni za fudbal, a i sreća je na njihovoj strani", napomenuo je Emerson o tom pogotku.
Ronaldinju je titula prvaka sveta donela i slavu, koja ga je "udarila u glavu" pa je više od fudbala uživao u pariskom noćnom životu, što ga je naposletku dovelo u sukob sa trenerom Luisom Fernandezom i saigračima i na kraju i do odlaska 2003. sa Parka prinčeva.
Izabrao je Barselonu, odnosno ona njega prepoznavši ga kao zvezdu koja je trebalo da oživi katalonskog giganta. I on je upravo uspeo u tome. Na Nou Kampu je disao punim plućima, izvodio je fudbalske trikove, ali kao i u Pari sen Žermenu, u početku, bio najbolji kada je bilo najvažnije.
"On je jedan od retkih igrača koji prave razliku na prirodan način. Kombinovao je brzinu sa fantastičnom tehnikom. Bio je vešt. Kontrolisao je loptu, a istovremeno iza sebe ostavljao nekoliko igrača, radio je neverovatne stvari", smatrao je tadašnji trener Frenk Rajkard.
Zahvaljujući njemu Barsa je osvojila dve titule prvaka Španije u nizu, a u drugoj sezoni Ronaldinjo im je obezbedio i trofej Lige šampiona, kada je i on osvojio Zlatnu loptu.
"Tamo sam osvojio sve što sam mogao i to zahvaljujući napornom radu. Taj period u životu nikada neću zaboraviti", rekao je Ronaldinjo.
Posle sjajnih uspeha u Barsi mu se dogodilo isto što i u Parizu - predao se noćnom provodu.
"Dve godine bio je tretiran kao kralj. To je sve što umetnik može da poželi. To je kao izlazak na binu, publika je samo fokusirana na vas i peva vašu pesmu, čak i kada vi ne otvorite usta. To je najbolji osećaj", opisao je slavni Emerson uticaj Ronalda u Kataloniji.
Uspeo je sve to da upropasti, a ni u reprezentaciji na SP 2006 nije pružio ono što se očekivalo od njega. Bilo je teško motivisati ga, iako je on izvodio fudbalske bravure, ali ne na terenu, nego u reklamama. Mnogi ocenjuju da mu je slava udarila u glavu, da se previše uživeo u "selebriti" ulogu, a njegov raskalašan stil života odmogao mu je u karijeri.
Izvodio je uloge iz reklama na terenu i izgubio se između tih rola. Izgubio je ljubav i strast i nije bio srećan, kao ni ljudi u Barsi i novi izazov pokušao je da pronađe u Milanu. Nije ni tamo uspeo u tome u potpunosti, ali to je tema nekog drugog filma.
Ovaj film nije remek delo, već serijal o vrhunskim igračima, onako pitak, za koji uvek možete da nađete vremena, idealan za sadašnju situaciju.
Predstavila sam vam ga da se vi malo stariji prisetite kakav je Ronaldinjo Gaučo bio maestro na terenu, a oni malo mlađi da spoznaju zašto ga mnogi i dalje svrstavaju u uzak krug fudbalskih čarobnjaka.
Četvrtak uveče: "Diego Maradona"! Gledao: Peđa Vujić.
Do gledanja!