Darko Miličić pričao je o NBA ligi, problemima sa kojima se suočavao, pijanstvu...
Darko Miličić (38) izabran je 2003. godine kao drugi pik na NBA draftu, odmah iza Lebrona Džejmsa, a ispred Karmela Entonija, Krisa Boša, Dvejna Vejda... Nažalost, nije uspio to da opravda na terenu. Izabrao ga je Detroit, sa njima je osvojio i titulu, mada i sam zna da je mogao i morao mnogo više.
Priznao je to i on. Svjestan je da je tokom perioda u Pistonsima, pa onda u Orlandu, Memfisu, Njujork Niksima, Minesoti i Bostonu trebalo da ostavi veći trag. "Mnogi će vam pričati priče o meni i o tome šta je trebalo da radim u karijeri i kako je trebalo da igram košarku, ali niko od njih ne razumije kroz šta sam sve prošao u NBA ligi, da je to bio najteži period mog života. Nisam mogao da zamislim, kada sam imao 16-17 godina, da će košarka postati moja najveća noćna mora", počeo je Miličić intervju za grčku "Gazetu".
Zatim je nastavio. "Postoje ljudi u životu koji vam daju šansu, ima i onih koji vas vole i oni koji vas ne vole, treneri koji će vam dati priliku i oni koji misle da ste potrošna roba. Najveći problem za mene u Americi bio je što sam pokušavao da pronađem je*eni razlog zbog kog nisam uspješan. Nisam se gledao u ogledalo, već sam gledao ljude oko sebe i smatrao da oni hoće da me povrijede. Mislio sam da sam ja savršen, ali sam se za**bao. Samo sam pričao, konstantno sam pričao. Da sam radio onoliko koliko sam pričao, igrao bih košarku i danas."
Ne pamti period u najjačoj ligi svijeta po dobrom. "Odlazak u NBA bio je veliki korak u mojoj karijeri, bio sam klinac, htio sam da se sukobljavam sa svima. Smatrao sam da sam najpametniji, najtalentovaniji i da sam igrač koji ne može da podbaci. Nisam radio, nikoga nisam slušao. Kada sa 18 godina dođete tamo, onda mislite da ste najpametniji. Došao sam u šampionski tim i nisam ih poštovao, bio sam suprotnost od onoga što su od mene očekivali. Mislio sam da niko ne treba ništa da mi priča, da imam svoj put. Krivio sam cijeli svijet, bilo je to bolno iskustvo za mene i ljudi to ne shvataju, vjerovali su da sam srećan samo zato što sam deo lige, ali sam ja želio da budem lider."
Postoji i priča o tome kako se smijao legendarnom Benu Valasu koji je promašio cijeli obruč sa linije za slobodna bacanja. "Smijao sam se ljudima kojima nisam smio. U Detroitu sam se smijao Valasu koji je poslao 'erbol' sa penala. Toliko sam se smijao zbog toga na klupi. Pričali su mi da se ne smijem, da je on 'Ol-star' igrač, ali sam im odgovarao 'kakva je to zv9iezda, kad ne može da pogodi bacanje'".
Sve mu se vratilo par godina kasnije. "Samo dv9ie godine posl9ie toga i ja sam počeo da promašujem penale. Valas je jedan od najvećih radnika koje sam ikada sreo. A mali se**nja mu se smijao. Neko ko je vjerovao da mu se to nikada neće desiti. Bog te tako kažnjava kad si arogantan."
Prisjetio se i perioda u Minesoti i sukoba sa Kevinom Lavom. "Vidio sam tamo ljude kojima je statistika bila bitnija od svega, gledali su broj poena i skokova, nije im bilo važno da li tim dobija ili gubi, nisam mogao da vjerujem šta gledam. Tražili su mi da se izvinim Kevinu, zašto da se izvinjavam plačljivku? Objasnio sam generalnom menadžeru da razumijem da je on važan igrač za tim i da je 'Ol-star', dali da ne mogu da prihvatim da je čovjek srećan ako ima 20 poena i 15 skokova, a tim da izgubi."
Priznao je na kraju i da je na neke treninge dolazio pijan i da je to primijetio Igor Kokoškov koji je tad bio pomoćnik u Pistonsima. "Uhvatio me je i vikao je 'se**njo, smrdiš na alkohol'. Nije me bilo briga, nije me zanimalo što sam pijan. Izlazio sam iz klubova u 7 ujutru i dolazio na trening u 9. Htio sam da im pokažem da griješe što me ne ubacuju u igru. Imao sam 18 godina, došao sam u šampionski tim i bio sam pijan na treninzima. Htio sam da uspijem, ali sam to radio na pogrešan način", zaključio je Miličić.