Posetili smo Duška Vujoševića, da vidimo kako je i kako radi u novim uslovima. Teme su se ređale kao na traci. Ovo je prvi deo intervjua, drugi čitajte sutra.
Duško Vujošević od septembra 2015. godine nije u srpskoj košarci, a u međuvremenu se u medijima češće pisalo o njegovom zdravstvenom stanju, nego o košarkaškom radu.
Ne mali broj ljudi bio je iznenađen kada je ove godine Vujošević imenovan za šefa stručnog štaba Kluža. Rumunija svakako nije košarkaški centar, ali kod nas vladaju i predrasude kojima tu zaista nije mesto.
MONDO je posetio trofejnog trenera u Klužu, on nas je dočekao domaćinski, vodio na ručak, pokazao grad, pustio nas da gledamo trening, a priča je tekla sve vreme. Tema je bilo i previše za bilo koji medij i zaista je teško izdvojiti šta je sve zanimljivo Vujošević pričao.
Nekoliko stvari je, međutim, više nego jasno: Dule deluje zdravo i dobro, raspoložen je, radi maksimalno u skladu sa svojim mogućnostima i, kako kaže navijačka pesma – dobro pamti sve.
Na kraju, nije to bio klasičan intervju, već višesatni razgovor u kome smo skakali sa teme na temu, ali uvek o košarci i na kraju smo dobili jednu priču koja je generalno celina, ali i nije celina. To znači da ga je tematski jako teško podeliti pa ćemo onda uraditi nepopularnu stvar – podelićemo intervju fizički na pola, uprkos mešanju tema.
Da vam ne oduzimamo previše vremena…
Otkud uopšte Rumunija?
"Ja sam se pripremao da posle eventualno uspešne transplantacije počnem da radim u nekom obimu koje moje zdravstveno stanje dozvoljava. Kada je, međutim, došlo do toga do nje mora da se čeka još jedno godinu i nekoliko meseci, od sada, dakle dve godine od mog boravka u Turskoj, ti planovi su morali da se menjaju", počinje priču Vujošević u jednom japanskom restoranu.
"Nisam tog momenta ništa odlučio, ali kada se pojavila ponuda iz Rumunije, nisam je uopšte ozbiljno razmatrao. Jer, ja pripadam generaciji koja na Rumuniju gleda sa pozicije kakva je Jugoslavija bila pre 30-40 godina, a Rumunija pod Čaušeskuom. Iz nedostatka informacija o kvalitetu košarke ovde i kvalitetu života, nisam o tome ni ozbiljno razmišljao. Oni su, međutim, bili uporni. Branko Ćuić, koji je ovde sportski direktor, bio je pre svega bio taj koji je imao tu inicijativu, obezbedio mi je neke snimke. Onda sam se ja raspitao kod nekih ljudi o Klužu i čuo što i sami vidite - da je to jako lep grad", kaže Vujošević.
I to je potpuna istina. Kluž se nalazi na otprilike istoj udaljenosti od Bukurešta, Budimpešte i Beograda. Grad je u isto vreme i moderan i tradicionalan, ali je jako miran i čist. Ljudi su ljubazni i prijatni, a grad je prilično moderan, kasnije smo saznali i da je centar rumunske IT industrije.
Vujošević citira statistiku da je standard života tamo za 60 veći nego u Srbiji.
"Počeo sam o tome da razmišljam jer mi košarka zaista nedostaje…Najteže je ne raditi, to je najteže. Nerad je prosto ubistven. S jedne strane sam radoholik, sa druge stvarno volim košarku. Pošto imam šećer, potrebna mi je doza insulina da bih živeo, a potrebna mi je, očigledno, doza košarke kako bih imao kvalitet života", rekao je Vujošević.
On je kazao da je Kluž izneo "ozbiljnu" ponudu, sa punim uvažavanjem njegovog zdravstvenog stanja. Vujošević svakodnevno ide na dijalizu, ima konačnu reč kada je selekcija u pitanju, ne vodi utakmice i ne putuje sa timom, ali određuje način igre tima.
"Vrlo su ovako precizni i jednostavno sve se nekako poklopilo i ispalo je bolje nego što sam mislio onog momenta kada sam dolazio ovamo. Ja sam šef stručnog štaba, ne vodim utakmice, vodim treninge i pre podne kad sam na terapiji oko bubrega, normalno je da ne budem na treningu. Prija mi. Dijaliza nekad nije jednostavna, ali, sa druge strane, nekad podnesem dijalizu da bih stigao na trening. Pogotovo kad se dobija, to je vrsta terapije", rekao je Vujošević.
Kluž je trenutno prvi u prvenstvu Rumunije, kada smo mi bili tamo, ekipa se spremala za "derbi Transilvanije" protiv Sibiua. ("Pusti, bre, mrze se više nego Partizan i Zvezda", uz osmeh priča Vujošević.) Kluž je posle tu utakmicu dobio sigurno sa 19 razlike, tako da tamo sve ide prema planovima.
Ali, uz dužno poštovanje, prvenstvo Rumunije nije ono zbog čega smo došli na razgovor sa Vujoševićem.
Prošlo je više od četiri godine od kako niste u Partizanu, a vaša "dinastija" u 21. veku trajala je punih 13 godina i sada tek počinje da se vidi koliko je to veliki period.
Kako sada gledate na taj period, od vašeg trećeg dolaska u Partizan, do vašeg teranja iz kluba?
"Ja sam oteran iz Partizana...Ponosan sam na taj period. Normalno, ja znam da je Partizan meni dosta dao. U tri navrata sam se vraćao u klub. Pogotovo na početku karijere mi je dao veliku priliku koju sam ja iskoristio (titula 1987. godine, kada je imao samo 28 godina). Sa jedne strane sigurno ne bih bio ono što sam da nije bilo Partizana, ali sigurno ni Partizan ne bi bio to što jeste da nije bilo mene. Mi smo u tom periodu stvarno odradili jako veliki posao. Nismo proizveli samo rezultate, nego smo proizveli i igrače, igru, jednu kulturu, jednu strast i trans kod publike u pojedinim momentima. I to se dešavalo uglavnom u vrlo limitiranim, a nekad i u jako teškim finansijskim okolnostima", kaže Vujošević.
On je osvojio 11 od tih 13 titula, a dve je osvojio njegov bivši asistent Vlada Jovanović. Sve je to, ipak, bio isti sistem, a taj period će se teško ponoviti. Dule kaže da su svi platili "punu cenu", a taj period opisuje rečima Bekima Fehmiua...
"Sa ove distance sam svestan da se takva stvar radi jednom u životu i da je neka ogromna energija potrošena, možda čak i ona koja pomaže da se održi zdravlje. Sigurno je bilo iz onih depoa koji se aktiviraju samo u slučaju smrtne opasnosti, a ako se oni često aktiviraju, onda se izaziva smrtna opasnost. Kako kažem, ponosan sam na taj period i uopšte kad gledam sve to što je bilo u Partizanu... citiraću naslov autobiografije jednog od mojih omiljenih glumaca, Bekima Fehmiua: blistavo i strašno. Ali je bilo mnogo toga više blistavog. Svestan sam ipak da sam uradio veliku stvar", s ponosom priča Vujošević.
Ima li nostalgije? Razmišljate li o tom periodu nekada, imate li vremena da ga se sećate ponekad?
"Nema mnogo vremena u ovom poslu. Ponekad se čovek seti tih nekih stvari. Opet se više seti šta je propustio u svemu tome da to bude još veće...", počeo je on.
Šta ste propustili?
"Evo, na primer, propustili smo svi zajedno da uđemo u finale u Parizu", odmah odgovara trener.
Mislite li i dalje na taj šut Teodosića i Čildresovu "odbojku"?
"Mi smo postavili odbranu da se odbrani šut i taj šut se uspešno odbranio. Da je lopta udarila obruč, bila bi gotova stvar. Ali, dobro. To je…sport. Za velike trofeje, potrebna je i sreća. Uostalom, tu sreću smo imali u Tel Avivu kad smo dobili Makabi u prvoj utakmici. Onda smo možda tu dozu sreće koju smo zaslužili tog momenta istrošili te godine. Ali, nema se mnogo vremena za razmišljanje", priča trener.
Ali, uz dužno poštovanje, to je očigledna neistina, u šta smo mogli da se uverimo dok smo gledali trening iste večeri. Nameštao je Vujošević odbranu i napad u situaciji "pet na pet" u pripremi za Sibiu, a kada je odbrana zakazala i primila koš, on je prišao svom centru koji je gradio koš i korigovao ga: "Nemoj toliko da izlaziš", a onda se okrenuo i sebi u bradu rekao "tako smo mi ostali bez finala Evrolige".
Kluž ima vrlo modernu halu, jako dobre uslove za trening i rad. Od rumunskih kolega čujemo da igrači dolaze ovde samo zbog trenera, znamo da su letos Fenerbahče i Partizan dolazili samo zbog njega, grad je jako lep i moderan, ali, opet uz dužno poštovanje, kako to da jedno od naših najvećih košarkaških imena živi u košarkaškoj "ilegali"? Rumunija ipak nije košarkaški centar…
"Ima tu nekoliko faktora. Prvo, objektivno sam ja slabije radio u inostranstvu jer ne znam engleski. A trener sam kome je jezik jako bitan jer se ne koristim samo u kontekstu stani ti ovamo, ti ovde, napravi blok ovde…mislim da sam u stanju i da motivišem igrače i pojedinačno da mnogo rade i kao ekipa da naporno rade i kada se dođe do te količine rada, a ko naporno radi, teško se i predaje i izgradi u svemu tome i karakter, ne samo košarkaške veštine, nego karakter koji može da se prenese i na sve druge stvari u životu", iskreno priča trener.
"Opet, ne čuvajući sebe, došao sam u situaciju da zdravstveno nisam u mogućnosti da radim posao u punom obimu, mada mislim da sam još jako koristan za svaki posao u košarci. Ono gde sam najbolje radio, uvek je bilo u Partizanu, ili da kažem na području srpskohrvatskog jezika. U Srbiji, međutim, ne mogu da radim jer sam persona non grata. To se ne ispoljava u nekim drugim stvarima, ali što se priče prilike da radim posao gde postoji materijalna osnova za uspešan rad – to je sprečeno", rekao je Vujošević.
Ali, zašto je uopšte izbila ta svađa, zašto ste ušli u konflikt sa državom?
"To je tada tako bilo. Ja sam imao komplikovanu dužnost. Bio sam predsednik Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Iako je to dosta protokolarna funkcija, ali kad se neko nađe u situaciji u kojoj su se našli klubovi iz našeg sportskog društva...Partizan je te 2012, kada je promenjena vlast, bio šampion u skoro svim sportovima. A prošle sezone je samo kuglaški klub je na neki čudesan način to postao…A ja prosto nisam čovek…", odgovara trener.
Da li biste sada isto postupili?
"Pa, mislim da bih, jer ovo košta jako puno, ali nisam siguran koliko bi koštalo da sam ćutao, tako da…Što kaže novosadski pesnik Đorđe Balašević u pesmi Mati - 'sve mi se manje sviđa kad budem u pravu'", kaže on.
Ipak, ne puštamo temu: postoji u Srbiji teza i istina koja ne važi samo za ovu vlast: ne može da se radi u državnom klubu ako si u svađi sa državom…
"Ima ta priča. Košarka konkretno u Evropi nije profitabilna delatnost. Sport u Evropi spada u kategoriju kao zdravstvo, kultura, školstvo – delatnosti koje nisu profitabilne, ali za kojima država ima potrebu. Sport utiče na zdravlje nacije, na elan, na vital nacije i u tom smislu država ima potrebu za tim i trebalo bi da ima sistem izgrađen finansiranja vrhunskog sporta u odnosu na rezultate i, hajde mogu da kažem, i broj navijača, ali pre svega na rezultate, prioritet koji se stavlja na određene sportove.
Ako država zauzme prema jednom klubu jako loš odnos, koji nismo mi izazvali, nego je država svojim odnosom izazvala da se to priča, objavljuje, upoređuje i to je kod mene izazvalo…Ja pratim politiku, jer politika se bavi svima nama, ali ja ne želim da se bavim politikom. To je jedan zanat i profesija i biznis i treba veliko iskustvo i znanje i treba specifična forma ličnosti, struktura ličnosti beskrupulozna i onaj tip ličnosti koje ja najčešće ne cenim", kaže Vujošević.
Potpitanja nije ni trebalo postavljati…
"Meni to stvarno nikad nije bila želja, ali bogami nisam hteo ni da ćutim ni u situaciji tog momenta kada je politika bila takva kakva je. Nije meni želja da se bavim politikom, ponavljam, niti sam se ja politikom bavio. Ja sam se bavio odbranom Partizana od nekih onako…metafora da ću sa dinamitom da idem da branim stadion i bez metafora da sam do kraja ogoljeno išao, da sam se isprsio da to branim, znajući do određenog momenta koja će cena toga da bude", rekao je Vujošević.
Priča o politici je bila neizbežna, ali da se vratimo Partizanu, jer tu ima "milion" tema. Evo, na primer, znate li vi kako to da se Partizanova publika "loži" na trenere koji su "face" i van terena? Otkud taj kult trenera kod crno-belih?
"Eh, imao je Partizan velike trenere. Imao je Ranka Žeravicu, koji je postavio moderni Partizan, pa je kao savetnik radio najveći trener u svetskoj amaterskoj košarci, profesor Aleksandar Nikolić; pa je kao seniorski trener počeo Dušan Ivković...Titula osvojena sa Rebom Ćorkovićem, koji je imao neke druge karakteristike da napravi hemiju, atmosferu i da iskoristi maksimalno kvalitet tima koji je postojao. Napraviću grešku, nekog ću sigurno da preskočim…", priča Vujošević
Željko Obradović?
"Aaaa, Željko Obradović, koji je najuspešniji trener…On ima devet titula, to neće ponoviti nijedan trener, ne u košarci, nego u bilo kom sportu da u najznačajnijem evropskom klupskom takmičenju ima devet titula! Tako da…Partizan je stvarno imao masu izvanrednih trenera. Mislim i da moja malenkost pripada toj kategoriji. Ja lično mislim da je najvažnija ličnost u košarci – igrač. Ali, i sa velikima, najvećima – Džordan, recimo...da bi se formirao veliki igrač, da bi se stavio u veliki tim koji će da napravi rezultate i Džordanu je trebao zen-majstor Fil Džekson. Pre toga nisu stizale titule. Tako da mi je drago što nisam srušio taj mit, što sam ga malo i dogradio", kaže Vujošević.
Kod mlađih navijača Partizana (uslovno shvatite ovo "mlađih"), kad ih pitate za omiljenu generaciju, skoro svi će reći da je to generacija takozvanih "Duletovih beba", iz sezone 2012/13…
"I ja ih najviše volim od svih!", upada nam Dule u reč.
"To mi je omiljena generacija iako je teško izdvajati, to je i neka moja puna trenerska zrelost", priča on.
Naravno, govori se o generaciji u kojoj su bili Vladimir Lučić, Bogdan Bogdanović, Dragan Milosavljević, Leo Vesterman, Davis Bertans, Žofri Lovernj, ali i Nemanja Gordić, Dejan Musli, Nikola Milutinov…
"Sećam se posle mog neuspešnog izleta u Rusiju i pauze kad sam se vratio i kad je bila promocija na Kalemegdanu. Kada su se poređali onako golobradi...Ja sam tada rekao da je ova ekipa po potencijalu ravna onoj iz Gana. Većina se smejala i mislim da sam ja pokazao da to nije za smeh. Da je ta ekipa ostala malo duže zajedno, napravila bi...godinu-dve duže, ja sam siguran, doduše, u sportu ne može da se kaže šta bi bilo, to je hipotetički, ali mislim da bismo imali ozbiljne šanse da osvojimo Evroligu", priča Vujošević.
Navijači citiraju onu vašu izreku da "Partizan mora da ima ili tim za titulu, ili tim koji će se uskoro boriti za titulu". Ova sada ekipa ima promenjen "DNK" kluba, nema mnogo mladih i talentovanih igrača, okosnicu čine stranci, ali je tim konkurentan u svim takmičenjima.
"To nije moj način građenja kluba. Ja sam uvek tražio mlade i talentovane igrače. Godinu dana pre nego što ću da igraju imali su najbolju školu u Evropi i na treninzima kod mene i igrajući Evroligu. Dolazili su zbog toga, jedne godine si se pripremao za sledeću tokom te sezone. To je bio naš 'održivi razvoj'. Da se tokom sezone uđe sa budžetom koji je manji nego što treba, ali koji je neobezbeđen. I onda se dobrim rezultatima pre svega u Evroligi proizvede interesovanje nekih sponzora, ali opet mora da se tokom sezone proda najbolji igrač, pa onda on više ne prima tu pare, a igra, kao Peković, a izbacuje Panatinaikos, koji je već dao deo obeštećenja, od koga se isplaćuju igrači i sve to", kaže trener.
"Prosto, nije bila previše realna situacija, ali se nekako to 'peglalo' dok je bila Evroliga. Sad, vidim da su oni doveli pre svega strane igrače. Nisu samo strani igrači, nego i stranog trenera, što ja smatram pozitivnim faktorom. Trinkijeri je čovek iz druge kulture, koji može da nešto donese, doprinese. Trinkijeri je inteligentan čovek, dobar trener, koji ima svoju neku reputaciju, ali trener te vrste koji, kao i u novinarstvu, ima ih i ovakvih i onakvih, tako i trenera ima raznih. Ima onih koji grade i stvaraju i onih koji ruše. Ti koji ruše poruše i sebe.
A Trinkijeri je očigledno trener koji koristi. On dovodi strane igrače koji nisu ni najmanje jeftini i od njih hoće da komponuje ekipu uz neke naše igrače, gde je meni posebno drag Zagorac, ali tu su i Jaramaz, Birčević, Miletić, Trifunović se sad priključuje…ali, u glavnim ulogama su stranci. Tu mi nisu jasne neke greške u selekciji. Jer ja kad bih davao pare, okrenuo bih svaki put pet-šest puta pre nego što se odredim da uzmem Parahovskog, pa onda da ga otpuštam", priča trener.
Nastavak intervjua pročitajte sutra na MONDU.