Legendarni srpski trener otkrio koji mu je omiljeni košarkaški meč, kao i koliko je bio srećan dok je gledao čuvena NBA finala osamdesetih.
Željko Obradović otkrio je u utorak zašto nosi nadimak "Žoc" i kako je prvi put postao kapiten, a u istom razgovoru je otkrio i dosad malo detalje svojih trenerskih početaka.
Tačnije, trenerska "klica" u njemu je sazrevala mnogo pre nego što je seo na klupu Partizana i odmah ga doveo do titule prvaka Evrope. I dok je bio igrač interesovao se za rad svojih budućih kolega, posećivao seminare, čitao, informisao se o inostranoj košarci.
U intervjuu sa glumcem Darkom Perićem, on je na zvaničnom YouTube kanalu Evrolige otkrio i koja je utakmica čiji je snimak najviše puta "izvrteo".
Interesantno je da u tom meču on nije ni igrao, ni vodio ekipu.
"Morao bih da nađem koja je to godina, ali utakmica koju sam najviše puta gledao je finale NCAA lige između Vilanove i Džordžtauna. Osamdesetih godina", rekao je on.
U pitanju je koledž finale 1985, u kojem je Vilanova tesno pobedila 86:84 i osvojila titulu.
"Zašto sam baš to najviše gledao? To je utajmica gde je u Džordžtaunu trener bio čuveni Džon Tompson, a igrač Patrik Juing. Bili su veliki favoriti, a Vilanova je uspela da ih dobije. Ne znam koliko puta sam gledao to. Uvek se vraćam toj utakmici", rekao je on.
Obradović je otkrio i na koji način je tokom odrastanja dobijao VHS kasete sa snimcima NBA mećeva.
"Živeo sam tad u Čačku, počeo da se palim na košarku i imao sam veliku sreću da moja baš bliska rodbina živi u Čikagu. Tamo su mi bili brat od ujaka i brat od tetke. Oni su mi slali VHS kasete i tad sam prvi put imao kontakt sa NBA ligom, preko tih kaseta".
I on i svi u njegovom okruženju bili su oduševljeni onim što vide.
"Sećam se da sam odneo te snimke Radmilu Mišoviću, čuvenom igraču i šest puta najboljem strelcu lige velike Jugoslavije. Bio je tada jedan od najboljih igrača, a kada je video prve NBA utakmice, rekao je da je to potpuno drugi sport. Tada je to takva razlika bila. Sada je praktično mnogo manja".
"Sećam se čuvenih finala Lejkersa i Bostona, sa Karimom, Medžikom, Beronom Skotom, Ej-Si Grinom na jednoj strani, a na drugoj su bili Leri Bird, Deni Ejndž, Mekhejl, Periš... To su bile prve utakmice koje sam gledao. Malo je reći da sam bio oduševljen. Ne mogu da objasnim radost dok sam to gledao".
Najtrofejniji evropski trener priznaje da je od tada gledao košarku na sasvim drugi način i da je o tome što vidi razgovarao sa takođe jednim od najznačajnijih igrača i trenera u istoriji jugoslovenske košarke, Krešimirom Ćosićem.
"Naravno, uz sve to je jako važan bio i dolazak profesora Aleksandra Nikolića u Borac 1979. godine, prvo da nam bude savetnik, a onda je posle radio sa nama. Potpuno je promenio moje poglede na košarku. Posle sam sa profom radio u Partizanu, kada sam postao trener, a on je imao običaj da kaže da je bio moj 'pomoćni trener'".
Dok u Beogradu sedi kod kuće tokom vanrednih mera zbog virusa korona, Obradović sa sinom razgovara o košarci, diskutuje koji je bio najjači tim koji je vodio, a pritom otkriva da i sada koristi skripte koje je beležio dok je još igrao košarku.Osim što čuva sveske koje su mu poklonili profesor Nikolić i Duško Vujošević, on i danas koristi ono što je zapisao na trenerskom seminaru u Kragujevcu 1987, gde su predavači bili Ćosić, Vlade Đurović i Slavko Trninić.
"Sve to što sam tada pisao imao zapisano i sada i koristim te detalje i dan danas!"
S obzirom na to da je u Evropi odavno postao daleko najuspešniji trener i da je postavio rekorde koje će teško bilo ko oboriti, neretko se diskutovalo o tome da li će da preuzme neki NBA tim.
O razlozima zbog kojih nije otišao u Ameriku, Obradović govori bez okolišanja.
"Nisam otišao u NBA jer me prvo niko nije nikad zvao. To je najistinitija priča. Bila je 2012. priča kada smo završili sa Panatinaikosom, Dimitris (Itudis) i ja otišli smo u Detroit da pratimo njihov program, gledali smo ceo pripremni period, početak lige, nismo se razdvajali od Džoa. Pričali smo o o svemu i bilo je samo kroz šalu provučeno pitanje šta mislim o svemu tome. Imao sam priliku da pre par godina budem domaćin Džou u Beogradu, naučio sam ga kako da našim muzičarima da stavi malo love, pokazao mu da to ništa nije teško, što bi rekao naš pokojni navijač Miša Tumbas 'dorari, dorari'".
Obradović nema dilemu da bi evropski treneri bili uspešni u Americi.
"Video sam to iz neposredne blizine, to je fantastična organizacija, savršenstvo u svakom pogledu i ne sumnjam da bi treneri iz Evrope mogli tamo da idu da rade, samo treba neko da ih pozove. Kao što su i igrači pokazali da nema velike razlike, da mogu da budu najboljji, MVP, tako se nadam da će jednog dana i neko od evropskih trenera otići. Tu mislim na stvarno evropske trenere. Majk Dentoni i Dejvid Blat su se formirali u Evropi. Skariolo, Mesina, Spahija je tamo... Igor (Kokoškov) je krenuo da radi ovde u mlađim kategorijama, ali je celu karijeru izgradio u Americi. Želim mu sve najbolje u reprezentaciji, sigurno je da će prativi najbolje rezultate. Doći će trenutak da evropski trener bude trener NBA ekipe", dodao je Obradović.