Poslednji bokserski varvarin

Kada su se krajem aprila 2010. godine pročule vesti da se Edvin Valero ubio u svojoj zatvorskoj ćeliji, svetkom boksa odmah su počele da se šire teorije zavere: ne bi on nikad, ubili su ga, namešteno mu je...Ne samo kod ljubitelja boksa, već i kod boksera, promotera…

Sa druge strane, bio je ne mali broj onih koji su pomislili: "Odlično, ali šteta što se obesio, trebalo je duže da pati".

Razlog je prost, bio je pritvoren jer je osumnjičen da je ubio svoju suprugu, koja se zvala Dženifer Karolina Vijera de Valero, a svoje dvoje male dece ostavio siročićima. Edvin Valero je odrastao u siromaštvu, okružen nasiljem od najranijeg detinjstva i izrastao je u siledžiju i ubicu.

I tu leži moralna dilema.

O ubicama sve najgore, posebno o ubicama svoje porodice, njima ne treba ni ime pominjati. Pre nego što je postao ubica, Edvin Valero je bio bokser, šampion dve težinske kategorije, naizgled nezaustavljiva sila kojoj ništa ne može stati na put.

Bio je to bokser koji je svih svojih 27 profesionalnih borbi dobio nokautom, od čega prvih 18 u prvoj rundi. Kada biste ga videli kako trenira i kako se bori, pomislili biste da urbana legenda o tome da je mogao da udari džak 900 puta za tri minuta i nije tako sumanuta kao što zvuči…

Šta onda raditi? Kada je u pitanju film, ili umetnost uopšte, nemam dilemu: ne gledam filmove Romana Polanskog ili Viktora Salve. Silovatelje dece ne treba nikad i ni na koji način podržavati.

A zašto bi onda ubica svoje žene imao drugačiji tretman? Da li je to manje loš zločin od prethodnog? Stvarno ne znam, ali posmatrajte to ovako: Valerova priča je više nego zanimljiva da se ispriča. Bokserskom umeću se svi možemo diviti, ali njegovu ličnost ne moramo voleti.

Inače, kad se kaže "boksersko umeće", to je malo navođenje na pogrešan trag. On je naime bio dokazan, ali nije bio dokazan na tzv. elitnom nivou, već je svojom biografijom taman raskrčio put do najvećih imena. A umeću teško da se može pričati: njegova tehnika udaranja je bila jedna od najgorih u profesionalnom boksu na iole višem nivou.

Imate sigurno u glavi tehniku Džordža Formana? E, pa još gore. Ali, slično Formanu, Valero je takođe imao "teške ruke", obe ruke, koje su udarale jako kakva god da je tehnika bila. Kada čovek pomisli šta bi bilo da su imali bolje tehnike, prosto vas oblije strah.

No, da počnemo priču o uličnom siledžiji ludačkog pogleda sa istetoviranom zastavom svoje Venecuele i pokojnog Uga Čavesa na grudima.

Valero je rođen 3. decembra 1981. godine u gradu Vihija u Venecueli. Kao i većina te zemlje, rođen je u siromaštvu, odrastao je praktično na ulici, a česte tuče i sukobi sa policijom pratili su ga od malena. Nije ni čudo da je utočište pronašao u boksu, brutalnom sportu u kome su mnoge bitange pronašle spas od siromaštva.

Kada je počeo da priča o svom životu, po prvom dolasku u SAD, govorio je o motociklističkim bandama i nasilnom životu, ali i o ogromnom besu koji ga je ispunjavao, a koji je koliko-toliko uspevao da kanališe u boksu.

Njega je sa video čuveni bokserski novinar Dag Fišer, iz "biblije boksa", magazina Ring kako trenira na proleće 2003. godine, sa praktično tek napunjenom 21 godinom. Prenećemo vam njegove reči:

"Bila je gužva u dvorani Džoa Hernandeza (u Kaliforniji) i video sam ga kako prolazi kroz svoje rutine, skače konopac i kako sa teškog džaka prelazi na laki, kako boksuje sa svojom senkom...i sam taj intenzitet ga je i te kako izdvaja od ostalih profesionalac. A onda sam ga video kako sparinguje – moj Bože, moj Bože! Toliko lako je izlazio na kraj sa momcima sa kojima niko nije smeo da izlazi lako na kraj".

Jedan od tih boraca bio je i Huan Laskano, koji je izdržao tek dva-tri sparinga sa njim pre nego što je pobegao. I nije bio jedini, veći i stariji borci su bili lak plen na sparingu za Valera, koji je u tom trenutku imao samo osam borbi. Tačnije, osam rundi, jer je svih osam završio nokautom. Do kraja te godine, došao je do skora 12-0, 12 nokauta, svih 12 u prvoj rundi.

Već je počela da se širi legenda o "El Inki", odnosno "El Terminatoru", koji je došao na prag svog debija na HBO-u. (Ne zaboravite da su ne tako davno HBO i Showtime bili najveće bokserske medijske kuće.)

Taj derbi je trebalo da se održi početkom 2004. godine, ali je na rutinskom pregledu utvrđeno da na mozgu ima nešto što liči na krvarenje.

"A to? Ma, to je ništa, verovatno iz saobraćajne nesreće od pre tri godine. Ne, nisam nosio kacigu", odgovorio je nonšalantno.

Sportskoj komisiji Njujorka nije bilo smešno – odmah mu je ukinuta bokserska dozvola. A kud Njujork, tu i ostatak velikih bokserskih promoterskih kuća. S pravom. U pitanju je bila teška saobraćajna nesreća, bokser je operisan pošto mu je naprsla lobanja i morao je da se vadi krvni ugrušak.

Valerov uspon bio je zaustavljen u trenutku. Nije više mogao da boksuje u SAD, a tu leži najveća slava i najviše novca, bar kada su u pitanju lakše kategorije.

Tada je napustio svog promotera Golden Boy i postao svetski putnik. Boksovao je u Japanu, Panami, Meksiku, Francuskoj, svojoj Venecueli...i nastavio je tamo gde je stao, nokautiravši sve u prvoj rundi do marta 2006. Tada je malo poznati i ni po čemu neupamćeni Henaro Trasankos izdržao do druge runde. Svaka čast.

Konačno, iste te 2006. godine dobio je priliku da se bori za svoju prvu titulu. Protivnik u superpero kategoriji. Protivnik mu je bio odlični Visente "Loko" Moskera, koji ga je dočekao u svojoj Panami.

Bila je to čudesna noć.

Moskera je hrabro navalio na "Terminatora", ali Valerovi ubistveni udarci su brzo odbili te napade i već u prvoj rundi ga je dva puta slao u nokdaun, a umalo i nokaut. No, nije se desio novi nokaut u prvoj rundi. Frenetična publika je vikala "Loko, Loko!", a Panamac je brzo pronašao svoj ritam i počela je razmena.

Valero je posle toga bio u problemima, u trećoj rundi je delovalo da mu se noge tresu, a onda je i on "poljubio platno". Sudija nije kratko brojao "Inka" se ubrzo našao na nogama i počela je žestoka borba krvavih gladijatora i ratnika. Išla je borba i na jednu i na drugu stranu, ali negde od osme runde, pa sve do kraja prvog minuta 10. samo je Valero bio u ringu. Tada je konačno ćošak domaćeg borca bacio peškir.

Edvin Valero postao je šampion. "Inka" je stigao, a ostatak bokserskog sveta je, kako bi se to današnjim žargonom reklo, dobio notifikaciju. Dobio je prekaljenog ratnika i šampiona u 10 rundi, iako pre toga nikada nije boksovao duže od dve runde.

A nije smelo da bude ni zezanja sa njegovim karakterom. Nikoga nije trebalo da zavarava blesavo lice, štreberske naočare i smešna frizura. U to se uverio i Horhe Barios, koji je hteo da izigrava mangupa prilikom jednog promotivnog događaja:

Nakon toga je branio titulu još četiri puta pre nego što je odlučio da pređe u višu kategoriju, laku.

Sve je išlo kako treba, jer je konačno, posle pet godina, dobio dozvolu da boksuje u SAD. Šansu je odmah iskoristio, pošto je u aprilu 2009. pobedio Antonija Pitaulu i osvojio titulu u WBC verziji.

Iste godine u javnost je počela da izlazi mnogo mračnija priča o Valeru. Njegov tadašnji promoter Bob Arum bio je karakteristično iskren: "On je potpuno nepredvidiv. U jednom trenutku je sav fin i dobar, ali bi mogao da eksplodira bilo kada".

Pomenuti Dag Fišer rekao je da nikad nije video Dženifer kako se smeje, da je Edvin bio jako ljubomoran i da je kontrolisao. Isti novinar je opisao da su se upoznali, da on nije pričao španski, a Valero vrlo malo engleskog.

"Ipak, drugog ili trećeg dana poslednje nedelje pred borbu (sa Pitaulom) me je pozdravljao čvrstim i radosnim stiskom ruke i zagrljajem. Nekoliko nedelja kasnije pomenuo sam ga prijatelju koji je radio sa njim u Teikenu (Valerova bivša promoterska kuća) i rekao sam mu da mi Edvin deluje kao fin mladić. Napravio je grimasu kao da sam mu rekao da volim da mučim mačke", napisao je Fišer.

Iste godine pojavile su se optužbe da je napao svoju majku i sestru, ali one su to javno negirale.

Kako bilo, Valerovo ponašanje postalo je sve čudnije. Pominjale su se bande, kokain, motori...a dobar deo sveta bio je u čudu kada je istetovirao zastavu svoje zemlje na grudima i portret Uga Čavesa.

Posle je pričao da mu zato nije odobrena viza za povratak u SAD, ali je verovatniji zvanični razlog da je vozio pod uticajem opojnih sredstava.

Titulu je prvi put branio protiv Ektora Velsakeza u Venecueli, i konačno, u svojoj poslednjoj borbi, protiv Antonija DeMarka. Bokserskim svetom počelo je sve glasnije da se govori o borbi sa Menijem Pakjaom, najvećim bokserom svoje generacije i jednom od najvećih zvezda tog trenutka.

Ali…

Valero je nastavio da klizi u ludilo i nasilje. Mesec dana posle borbe sa DeMarkom, Dženifer je primlkjena u bolnicu, sa probušenim plućnim krilom i slomljenim rebrima. I ona i Edvin su rekli da je "pala niz stepenice", verovali ili ne.

Valero je uhapšen kada je došao u bolnicu, jer se ponašao nasilno i čudno, preteći lekarima i osoblju, a onda i policajcima.

Posle toga je upućen u psihijatrijsku bolnicu na veštačenje i posmatranje, ali je pušten 7. aprila 2010. Vlada Venecuele mu je obezbedila rehabilitaciju na Kubi, ali dva dana pre toga je pijan imao saobraćajnu nesreću i propustio je let.

Tada je svima bilo jasno da redovno tuče ženu, tako da je stavljen pod policijsku pratnju. Ipak, u noći 17. aprila, uspeo je da im pobegne i u iznajmljenom kombiju sa ženom se odvezao do grada Valensija. Tamo su se prijavili u sobu.

U 5.30 narednog jutra, bosonog i krvav je došao do recepcije i mirno rekao da je ubio svoju suprugu izbovši je nožem. Nije se opirao dok su ga hapsili. Policija se plašila da je pijan ili drogiran, pa mu je oduzela kaiš, pertle i jaknu. Zadržao je trenerku, koju je iskoristio da se obesi rano ujutru 19. aprila 2010.

Imao je 28 godina.

Iza sebe je ostavio jednu žrtvu ubistva i dvoje siročadi.

Sve pada u senku toga.

Ali, do sada, pisac ovih redova ga pamti kao poslednjeg bokserskog varvarina. Naravno, bili su tu i Džejms Kirkland, Alfredo Angulo, Antonio Margarito, Sergej Kovalev, Genadij Golovkin...i mnogi drugi, ali nijedan od njih nije bio što je bio Valero: limitiran, divalj i nezaustavljiv.

Ne treba ga žaliti, ali ostaje činjenica da je svaka njegova borba bila praznik za ljubitelje boksa i da se svako od nas pita "šta bi bilo da je…".

Ali, nikad nećemo saznati. Neki krive pad s motora, neki krive droge i bande, a njegov menadžer je stvar zaokružio rečima:

"Molio sam vlasti da ga ne puštaju sa psihijatrije. Trebalo mu je mnogo pomoći, bilo mu je jako loše u glavi. Ali, oni su ga pustili. Bili su jako popustljivi prema njemu i zbog toga smo sada u ovakvoj tragediji".

Ljubitelji boksa se pitaju šta bi bilo da nije poludeo i dokle bi dogurao i kakvu bi karijeru imao. Svašta je moguće, ali jedno je sigurno: da Valero nije poludeo, da vlasti Venecuele nisu bile popustljive prema njemu, da je porodica imala bilo kakvu podršku, Dženifer bi i dalje bila tu, a njihova deca bi bar imala majku.

A možda i oba roditelja.