Pet nezaboravnih uloga legendarnog Ljube Tadića

Ljubomir Ljuba Tadić (31.5.1929. - 28.10.2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta.

Imao je svega 15 godina kada je stao na scenu teatra "Joakim Vujić" u Kragujevcu. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju upisao je 1949. u Beogradu u klasi Joze Laurencića i već naredne godine dobio prvu rolu u Narodnom pozorištu. Tokom duge i plodne karijere Ljubomir Tadić je igrao na pozorišnim scenama Beograda, Novog Sada, Subotice, Dubrovnika, Sarajeva, Zagreba, Podgorice, ostavivši za sobom više od 150 uloga.

"Jedino u pozorištu 'Boško Buha' nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu", našalio se Tadić na svoj račun.

Bio je glumačka gromada, kako u pozorištu, tako i na filmu, televiziji i radiju. Možda baš zato što mu je otac bio nastavnik istorije, tek Tadić je neke od svojih najupečatljivijih uloga ostvario tumačeći glavne role u istorijskim delima.

U večnu slavu Ljubomira Tadića izdvojili smo pet filmskih uloga po kojima ćemo ga pamtiti, a ispod teksta čekamo i vaše komentare - u kojoj vam je bio omiljen.

1. MAJOR KURSULA (MARŠ NA DRINU, 1964)

Tadić je jednu od svojih najupečatljivijih uloga ostvario u ratnom filmu "Marš na Drinu" režisera Živorada Mitrovića, a scena koju svi pamtimo je sam kraj kada je zapravo prvi put u domaćem filmu izgovorena psovka.

"Po scenariju je trebalo i ja da odem na konju sa Gavrićem, ali ja sam voleo da ostavim Kursulu tamo na Ceru. To je nekako lepše, jer sam voleo tog Kursulu, tu ulogu, tu ličnost. Lepo napisana ličnost, lepo postavljena. I ubeđivao sam Žiku da treba da poginem, a Žika se nije složio sa tim. Pošto je ekipa bila kompaktna, svi su bili sjajni tamo, a bio je Duško Piros sa kojima sam bio veliki prijatelj, on je pirotehniku pravio, pa sam Duška animirao da tu upali dve-tri granate. Našao sam jedan koren tamo i gospodina Milorada Markovića, on je snimao, zamolio da li on hoće? On je rekao da hoće. I mi smo to snimili u jednom kadru kad se završilo snimanje. Dogovorili smo se, stavio kameru gospodin Marković, i ja treba da utrčim, Duško Piros da opali iza mojih leđa tu granatu, on me udari po leđima, ja da se naslonim na jednu granu, dođem na taj koren da sednem i pogledam u Drinu. Međutim, meni se koporan od one granate upali i počne nešto da me peče po leđima. Ja se okrenem tamo pogledam i kažem: "Drino... j*bem ti" i spustim glavu kao da sam mrtav. I kažem njima: "Gasite! Gasite!" Kaže: "Čekaj još malo da traje kadar" (smeh) Oni me onda obore i ugase mi onaj koporan pozadi. Nije mi ništa bilo. Međutim, dođe pregled materijala i na pregledu bio je umetnički direktor Radoš Novaković gledao to zajedno sa Žikom, koji se naljutio na nas. Ja nisam bio nego su mi pričali. I odjedanput je taj kadar bio, ali to se nemo snimalo, mi smo nasinhronizovali, i Radoš pita Žiku: "Šta ovo Ljuba kaže?" "To su oni sami tamo nešto muvali, ne znam ko je podvalio to, bezveze je to". "Pa šta kaže Ljuba u tom kadru?" "Pa kaže: 'Drino j*bem te'. Kako to može da kaže?" To je prva psovka, to nije moglo da se pojmi da neko opsuje. Radoš skoči pa kaže: "Žiko to je kraj filma! Pa to je super!"... i tako su oni umontirali i tako bude kraj filma. Nije bilo ono na konju odlazimo u dalji rat, zasvira "Marš na Drinu" i onda se završi. Taj kadar mnogi pamte, a naknadno sam morao da dolazim iz Dubrovnika da nasinhronizujem. Ja sam putovao po svetu, bio u Australiji, Americi, Kanadi...i svi oni imaju te kasete i gledaju te filmove, i svi govore i citiraju...", prisetio se Tadić u jednom intervjuu.