...
Sjaj i beda aktivizma
Danas je za Sanju velik dan. Pozvali su je da potpiše ugovor. Eto tek tako, iz čista mira. Oko dvanaest sati, pošto je direktor Predškolske ustanove "Bubamara" slobodan u to vreme.
I Sanja je slobodna. Njen planer ima dovoljno praznih rubrika, više no što je prijatno čoveku starijem od trideset godina. Slobodna je i voljna da se odazove. Za potrebe posla u svako doba.
Potpisaće, još kako! To je uspeh na koji je čekala sedam dugih godina; od prvog sličnog dokumenta, kada je pristala da u "Bubamari" bez naknade služi šest meseci, što se naziva stručnim usavršavanjem i računa kao pripravnički staž.
Sada je potpuno usavršena. Potpisala je nebrojene anekse, ali retko na duže od trideset dana. Mesec po mesec. Skromna i gotovo sigurna plata, samo ako pregura kraj meseca, te dane posle dvadeset petog, kada uprava rešava koga će zadržati. Tek zahvaljujući posebnom partijskom zauzimanju, moljakanju i traženju veza, tridesetodnevni angažmani su se preobrazili u ugovore na tri meseca. Ipak, partijske veze nisu išle dalje od tromesečja.
Sanja se nije žalila. Nije se ljutila na Partiju. Bez Partije bi ostala nezaposlena. Grabila je napred, razdragana kao hrčak u koturu, stalno angažovana na određeno vreme.
Sedam godina je radila bez odmora, čak i bez bolovanja. Predahnula bi dok traju pauze, nužne za izigravanje propisa o radnim odnosima. Ta prinudna odsustva u besparici je nisu veselila.
Nije umela da odmara. Posle radnog vremena je postajala aktivista jer samo tako je mogla platiti partijska zauzimanja. Delila je letke, lepila plakate, spopadala prolaznike. Na kiši i vetru je stajala za štandovima. Vikendom je telefonski dosađivala nedužnim sugrađanima.
"Moje poštovanje, gospodine. Da li ćete nam ukazati poverenje na sledećim izborima?"
Psovali su je, pretili, častili pogrdnim imenima. Ili bi prosto tresnuli slušalicu.
"Dobar dan, gospođo. Molim da podržite naš..."
Smeh, ruganje i mnogo otrovnih reči. Više na račun Partije, istina, nego na njen, Sanjin. Što i nije bilo važno. Telefonska slušalica se nalazila u Sanjinim rukama, reči su ostajale u njenim ušima. Toliki aktivisti su se upravo tu lomili. Padali su u vatru, vraćali uvrede ili bi promenili stranu, pa na sledećim izborima stajali među partijskim protivnicima. Sanja je ostala dosledna. Partija je mogla da računa na nju.
U vrtiću "Bubamara" Sanja je omiljena vaspitačica. Deca slažu igračke i peru ruke kada ona to traži. Svi roditelji je hvale i njene preporuke oberučke prihvataju.
Koleginice je poštuju. Ne kasni. Ništa ne propušta. Nikome rođendan nije zaboravila. Ostaje ljubazna i skromna, čak i kada se čini da brine i radi više od svih.
Upravo kolegijalnost ju je dovela do današnjeg uspeha.
Nova, mlada i neobično atraktivna vaspitačica iz Sanjine smene postala je direktorova ljubavnica. Njen šarm se pokazao delotvornijim od višegodišnjeg partijskog angažovanja. Džarnuo je tamo gde poslanici i odbornici nisu stizali. Ravno do srca.
Sanja to razume i ne zamera Partiji. Zna da kraj svakog puta postoji i prečica.
U dvanaest će postati zaposlena na neodređeno vreme. Sigurna do penzije, nezavisna, puštena da rodi i vaspitava vlastitu decu. Moći će da misli, sanja i spokojno spava, čita, šeta, igra do zore, razgleda izloge, posadi cveće, popije kafu, ogovara komšinicu i napokon popuni planer po volji.
Imaće odmore i loše dane. Jubileje i praznike. Uspomene. Imaće na kraju svake nedelje vikende i dovoljno vremena da odgovara na pozive sirotih političkih aktivista. Ako im ne spusti slušalicu.
Ali, ne. Neće spuštati. Sanja je dobra devojka. Javiće se i pred aktivistu i njegove rukovodioce položiti obilje kanalizacijskih ponuda. Pomenuće im žive i mrtve, nerođene potomke i pretke do devetog kolena. Nije zaboravila kako su je pogrde bodrile i vraćale joj veru u čovečanstvo nekada, u doba njenog sedmogodišnjeg robovanja.
Nataša Milić, Beograd
(Priča "Sjaj i beda aktivizma" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)