Ako ste na Instagramu naletjeli na profil “Šćepine vragolije”, sigurno ste, baš kao i mi, ostali satima skrolujući i gledajući snimke i fotografije sa njegovih avantura, u koje se otisnuo biciklom.
Ako niste, kliknite ovdje i pripremite se na sate smijeha i kvalitetnog sadržaja.
Igor Šćepanović je programer i muzičar iz Čajniča koji živi i radi u Beogradu, a koji je u posljednjih nekoliko godina biciklom obišao 15 zemalja.
U intervjuu za MONDO otkrio je šta ga motiviše, na kakve je prepreke naišao do sada, s kakvim se strahovima suočio i šta je sve lijepo proizašlo iz odluke da jednog dana sjedne na bajs i okreće pedale dok god ima snage u nogama…
- Šta te tjera, koja unutrašnja "borba" ili poriv, da putuješ sam, na biciklu po svijetu?
U nekom momentu života samo skapiraš kolika je naša planeta i prosto je apsurdno blejati na jednom mjestu, tripovati se da je to sve što može, i tripovati se da je tu sve ikada.
Tako da, nema unutrašnje borbe rekao bih, više je mega radoznalost. Pogotovo kad dodamo dostupnost internet, koja ranijim generacijama možda nije bila tek tako na dlanu, kao što je nama danas, pa da prosto upalimo google maps i provjerimo šta sve ima i kuda sve može, to dodatno olakšava da se radoznalost rasplamsa u putovanje bajsom po svijetu.
- Koliko zemalja si do sada obišao na biciklu?
Do sada recimo 15 zemalja, što zapravo uopšte nije puno i drago mi je što je tako, jer ih ima još dosta za posjetiti. Na sljedećoj destinaciji hoću da nadomjestim 10 sunčanih dana koje nisam imao na Islandu. Krećem početkom decembra, pa ispratite gdje sam otišao.
- Da li bi sebe nazvao samotnjakom?
Sve zavisi kako bismo definisali samotnjaka. Generalno sam poprilično društven, pogotovo zbog prirode ostalih aktivnosti sa kojima se bavim, ali recimo vožnju bajsa pičim solo, jer mi tako najviše odgovara.
Jednostavnija je logistika i mnogo je lakše donositi odluke kad si sam.
Nekad mi "dune" da u tri sata noći ustanem i krenem da vozim, nekad mi smeta malo vjetra pa neću da mrdnem, a ponekad me ni najveća oluja neće zaustaviti da se vozikam. S druge strane, od 365 dana u godini skroz je okej biti par dana sam.
- Šta je najčudnije što je naučio o sebi tokom biciklanja po nedođijama?
Uh, svako putovanje je na svoj način uperilo prstom u mene i pokazalo mi neke nove stvari koje ranije nisam znao ili ih samo nisam definisao.
Neke od tih stvari možda nisu toliko čudne, ali svakako ih nisam znao ranije, tipa koliko sam spreman voziti i koliko je sve psihička igrarija. Koliko noge mogu beskonačno da okreću pedale, sve dok se mozgu ide negdje i sve dok postoji znatiželja, šta li je iza sljedećeg brda. S druge strane, isto tako ako te ne „radi“, ne možeš voziti i to je to.
Pored te fizičke samospoznaje, na sivom i mračnom Islandu dosta često sam upadao u neke psihološko/filozofske momente i, pravo da ti kažem, ne znam šta bih rekao o tome. Ima tu milion nekih malih zaključaka, ali dominantna mi je misao šta je 24h na ovoj planeti? Koliko je to vremena zapravo, kako ga mi trošimo i kako ga provodimo, a svaki dan ga imamo. Nekad dan proleti, nekad mu nikad kraja. Koliko traje dan u gradskom haosu, a koliko na dobroj livadi? I tako onda prođu svi dani i na kraju umremo. Pa sjajno!
- Da li su te putovanja promijenila nabolje ili nagore?
A ovdje je odgovor krajnje jasan. Svako putovanje je bilo kao milovanje po glavi i uvjeravanje da je sve super i da živimo u jednom velikom igralištu punom dobre djece. Samo treba izaći iz svog dvorišta bez predrasud i već na prvom uglu te čeka ukusna priča, dobra klopa i šta sve ne.
- Kad si tokom putovanja osjetio najveći strah i od čega?
Ako zanemarimo saobraćajne momente, tj. pucanja gume pri brzini od 70 km/h nabiciklu od 40 kilograma, ako zanemarimo strašnog ježa koji se šunja oko šatora da uzme pola snikersa, ako zanemarimo crnog ovna u tri ujutro na sred maglovitog puta na Islandu, onda i ne preostaje puno strašnih momenata. Sve se na kraju svede na kombinaciju umora, neispavanosti i lude mašte, pa je na tebi šta ćeš da istripuješ.
- Šta su rekli tvoji u Čajniču kad si došao biciklom iz Beograda, umjesto mercedesom kao sav normalan svijet?
Ma kakva mečka, u Čajniču ti je golf dvica, Oče Naš. “E gleeeaaj budale, jesi to doš’o biciklom majke ti? E ču to! Ja budale braćo slatka!” – recimo da je ova rečenica kombinacija svih komentara na taj podvig.
- Za one koji žele da se upuste u sličan poduhvat, kakav bicikl je potreban za avanturu poput tvoje i šta je od stvari na tvojoj osnovnoj listi "za ponijeti"?
Dosta ljudi misli da ja vozim neki opasan bajs, međutim niti je karbon, niti je aluminijum, već ljuti čelik sa nekom početnom opremom, bukvalno.
Ako mene pitaš, jedino je bitno da znaš da sastaviš bajs, kad ti se raspadne, time si automatski riješio pitanje kakav bajs ti treba. Ostale stvari su opcione, šta ko voli, ja nosim minimalno garderobe, al zato nosim tri para slušalica. Onomad ne ponesoh pumpu za gume, al sam ponio dvogled, ubij me ako znam zašto.
Sve u svemu, kreneš kraću rutu, upoznaš novog sebe, upoznaš se sa bajsem i sa svojim potrebama i u odnosu na to svaki sljedeći put znaš šta ti treba, a za početak samo kreneš.
- Praviš li plejlistu prije putovanja i koliko ti je generalno važna muzika dok voziš?
Gledajući da mi je muzika centralni stub života, pored toga što preko 10 godina sviram bas, podjednako toliko istražujem i puštam muziku. Svaki dan mi je muzika, svaka scena mi je soundtrack. Pjesma mi je od jutra do mraka, nekad vesela, nekad tužna, tako da za putovanje ne spremam listu, već gledam scenu koju vozim i namjenski je obojim nekom pjesmom. Ponekad čak muzikom mijenjam i lokaciju na kojoj se nalazim. U par navrata sam po grčkim ostrvima slušao flamenko i tripovao da sam u Španiji i mogu ti reći, isto kao da sam bio.
(MONDO)