Profesorka Vunjak Novaković za domaće medije ispričala detalje svog istraživanja i rada.
Profesorka Kolumbija univerziteta u Njujorku Gordana Vunjak Novaković govori o tome da li ćemo uskoro moći da zamenimo sve što nam ne valja u organizmu, mogu li se popraviti pluća oštećena kovidom i da li je moguće vrhunsku nauku razvijati i kod nas.
Nominovana je za Evropsku nagradu za pronalazaštvo, ali ono što ona radi u svojoj laboratoriji na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku na granici je naučne fantastike. Bolje rečeno, njen tim tu granicu svakodnevno prelazi u oblasti bio inženjeringa, tačnije pravljenja ljudskih tkiva i organa iz matičnih ćelija u laboratoriji sa ciljem da se jednoga dana upotrebe u lečenju. Doktorirala je na Tehnološko metalurškom fakultetu u Beogradu, inženjer je koji se bavi bioinženjerstvom, članica je tri američke akademije nauka i inostrani član SANU.
Profesorka Vunjak Novaković javila se iz svoje laboratorije u Njujorku, a objasnila je šta je sve danas moguće zameniti u čoveku, da li ćemo ikada moći da zamenimo sve što ne radi kako treba, kako je pandemija uticala na njen rad i da li će uskoro moći da poprave pluća oštećena pandemijom.
Koliko je daleko dan kada ćemo svi biti zdravi? Kada ćemo moći da zamenimo sve što u našem telu ne valja, osim možda pogrešnih misli?
"To je san čovečanstva, svi bismo želeli da živimo zauvek i da živimo jako dobro. Ali realnost je da smo mi tek na početku realizacije tog sna. Neke stvari su već moguće, neke su u kliničkim ispitivanjima, a neke i u kliničkoj primeni. Mi sada imamo sposobnost da promenimo ili popravimo neka od jednostavnijih tkiva i organa u organizmu. Ta jednostavnost može da se meri na dva načina. Ili govorimo o tkivima koja su praktično u obliku jednoga sloja, tankoga sloja, primeri su koža, krvni sudovi, mokraćni mehur, to je mnogo lakše napraviti u laboratoriji i regenerisati u našem organizmu nego neko tkivo koje je kompaktno i veliko kao što su recimo jetra ili pluća", rekla je ona.
"Drugi primer jednostavnog tkiva za regeneraciju su, recimo, kosti. Zato što kost ima jednu prirodnu sposobnost da se obnovi i mnogo je lakše regenerisati kost i u laboratoriji zato što ćelije imaju biološki kapacitet da to urade. Dakle, ti primeri koje sam pomenula su ili u kliničkoj primeni ili u kliničkim ispitivanjima. Neke od tih tehnologija su tehnologije naših kolega. Jedna od tehnologija, ona za kosti koje se prave od ćelija pacijenata je naša i ona je sada u kliničkim ispitivanjima kroz jednu od startap kompanija koje sam pravila sa mojim studentima", rekla je ona.
"Kada i da li ćemo ikada doći do situacije da apsolutno sve u organizmu može da se popravi, to nije na vidiku, ali nauka se razvija sve brže i brže ovih dana i ja mislim da taj proces ostvarenja tog sna koji ste opisali je zaista u toku i moći ćemo svake godine da uradimo više nego one prethodne. Nije nezamislivo", rekla je ona.
"Ako govorim o poslu koji radi moja laboratorija u saradnji sa puno kolega iz drugih oblasti, pre svega kliničara i naučnika koji se na fundamentalan način bave matičnim ćelijama ima nekoliko pravaca istraživanja koja imaju veliki potencijal. Kosti sam već pomenula, kosti glave su specijalno nešto na šta smo se fokusirali i to je sada u kliničkoj studiji. Mi radimo na regeneraciji pluća. Znači, ne radi se o tome da se pluća naprave od matičnih ćelija i drugih materijala koje koristimo umesto toga. Mi polazimo od pluća koja su lošeg kvaliteta, znači ili pluća donora koja dolaze u transplant centre i odbacuju se. Razvili smo tehnologiju koja omogućava da se ta pluća dovedu do nivoa kvaliteta koji je potreban za transplantaciju. Taj kvalitet se meri na puno raznih načina, ali u osnovi su pluća koja imaju sposobnost, koja su vitalna, koja mogu da prežive, koja imaju dovoljan kapacitet za razmenu gasa. To je posao koji naša kuća radi", rekla je ona.
Ova tehnologija se primenjuje i unutar, i izvan organizma.
"I jedno i drugo, ovo prvo su pluća izvan organizma pošto je ideja da se obezbedi više pluća donora za pacijente kojima su potrebna i to je veoma važno jer je kriza koja je izazvana činjenicom da ima sve više i više ljudi koji dolaze do krajnjeg stadijuma bolesti pluća i transplantacija je jedina terapija koja im može pomoći, a sa druge strane imate činjenicu da nema dovoljno organa za transplant. I to su pluća koja mi tretiramo van organizma, regenerišemo ih van organizma, ali ih ne pravimo od početka nego ih, jednostavno, popravljamo", rekla je ona.
"Koristeći vrlo slične metode nedavno smo počeli da radimo na inhalacionoj terapiji za regeneraciju pluća u organizmu. To je bilo direktno inspirisano situacijom koju svi doživljavamo poslednjih godinu, godinu i po dana sa kovidom. Koncentrisali smo se na oštećenje pluća koje dovodi do toga da se pacijent stavlja na ventilator. To je taj akutni respiratorni sindrom. Sada pokušavamo da koristimo produkte koje izlučuju matične ćelije koje imaju regerativni kapacitet da poprave pluća i da od tih produkata praktično napravimo lek koji može inhalacijom da se ubaci u pluća i da malo popravi stanje tih bolesnika. To je posao koji je tek u toku, još uvek nemamo nikakve konkretne rezultate, radi se na tome", rekla je profesorka.
Ona navodi da, iako laički zvuči razumljivo, to nije baš proces kao "reparacioni kit za automobilsku gumu".
"Ne baš, zato što kod pluća i kod drugih posledica kovida najveći problem je inflamacija. Ono gde mi pokušavamo da intervenišemo je da kontrolišemo tu inflamaciju, koja menja strukturu pluća i obara njihov kapacitet za razmenu vazduha. Ovo što ste rekli sa probušenom gumom i krpljenjem gume ima svoje analogije sa nekim od pristupa popravke organa koje radimo. To je dosta dobra analogija, ali ne važi na ovom primeru pluća", rekla je ona.
Koliko je pandemija uticala na to što radite, koliko vas je s jedne strane usporila, a s druge ubrzala?
"I jedno i drugo. To je zaista dobar komentar. S jedne strane nas je usporilo. Naše laboratorije su počele da rade sa pedeset posto kapaciteta, to je bio propis na nivou države, plus da ljudi moraju da budu na distanci, a nas je to zbog načina rada svelo na 25 posto kapaciteta, efektivno. Šta smo radili? Ljudi se snalaze. Moji studenti se u danima kada im dozvoljavamo da dođu na posao, pošto smo morali da ih rasporedimo, oni su ne govoreći mi ostajali dan i noć, produžavali su radni dan do granica fizičke izdržljivosti... To nije zabranjeno. Normalno biste vi došli u laboratoriju, radili svoj posao, otišli u kancelariju, napisali nešto i otišli kući. Sad se maksimalno koristi to vreme da se uradi što je moguće više, tako da smo s te strane bili zaista limitirani, ali donekle smo to iskompenzovali. S druge strane je kovid mobilisao, na način koji ja nikada ranije u životu nisam videla, jednu neverovatno efikasnu saradnju između svih nas. Mi smo počeli da se udružujemo, najbolje moguće, kliničari, inženjeri, naučnici. To je počelo fantastično da funkcioniše", rekla je ona.
(MONDO/RTS)