U Partizanu je počeo sa Manceom, završio sa MIjatovićem, Pantićem, Zahovićem... Osvajao je titule u crno-belom i bio heroj u Španiji. Ekipa MONDA bila je kod Gorana Bogdanovića i slušala sjajne priče o njegovim danima u Humskoj i u Španiji.
Već ste imali prilike da čitate naš razgovor sa Goranom Bogdanovićemo njegovim danima u Smederevu, o osvajanju kupa Srbije i Crne Gore sa Sartidom Rafi Benitezu i Evropi kraj Dunava.
Iako je njegov fudbalski put započeo kada je igrao Drugu srpsku ligu u Smederevu, javnost ga je upoznala kao "sedmicu" Partizana. Prvo kao klinca koji ulazi sa klupe i donosi titulu crno-belima u sezoni 1985/86, a kasnije kao jednog od najboljih igrača tima, ljubimca "juga" čija je "biciklica" mamila uzdahe navijača.
Odavno je završio karijeru, a od početka veka je opet u svom rodnom Smederevu. Ekipa MONDA ga je tamo posetila i razgovarala sa njim o titulama, pobedama, Draganu Manceu, Predragu Mijatoviću, njegovim danima u Primeri ali i o danu kada je u dresu Partizana strahovao za svoj život.
Malo ljudi zna da ga je ljubav prema crno-belom timu dovela na “JNA” 1985 godine. Odbio je mnoge, između ostalih i Zvezdu da bi došao u Partizan.
“Kada sam debitovao za prvi tim Smedereva nisam imao ni punih 16 godina. Tada smo se borili za opstanak u Drugoj srpskoj ligi, a te godine sam odigrao fenomenalno. Maltene svaku utakmicu sam davao golove i bio igrač utakmice, što kod kuće, što na strani. Partizan je imao svoje ljude koji su sve to gledali, ali nije me samo Partizan hteo. U to vreme me je tražio i OFK Beograd, Crvena zvezda, čak su ljudi iz Radničkog iz Niša dolazili kod mene kući. Znam da je Santrač hteo da me dovede u Zemun, svi su se borili oko mene. Karasi je igrao za Hajduk sa Liona, igrali smo tad u istoj ligi, on mi je došao na terenu i rekao da idem u Zvezdu. Da dođem na 'Marakanu' i da je to završeno. Da se razumemo, ja sam zaista bio Partizanovac od malih nogu. Otac i brat su bili Zvezdaši, ja sam bio kontra njima”, priča nam Bogdanović, čija je proba u Partizanu zamalo propala zbog Admira Smajića!
"Sa Zvezdom je trebalo to da se dogovori, da dođem na “Marakanu”, ali ja tu ništa nisam uradio i došao sam u Partizan. Došao sam na probu i čekam da neko izađe, da me vide. Bjeković zove Smajića da ga izvede iz igre, da ubaci mene, ali Smaja kaže da je zadnji trening i da neće da izađe. Ja ne mogu da verujem! Onda sam ušao iznerviran, pet minuta pre kraja. Uzmem loptu, predriblam nekoliko igrača, dođem do Omerovića, udarim mu 'biciklicu', on ode na drugu stranu i ja se tu ušetam u gol. Aha, to je to!", počinje svoju priču Bogdanović za MONDO.
Na ovom mestu smo morali da zastanemo i da pitamo Bogdanovića neizbežno pitanje - odakle "biciklica"? Kako je nastao dribling po kojem je ostao upamćen u nekoliko generacij i koji se i danas retko viđa na najvišem nivou?
"To sam video od Zlatka Vujovića. On je to radio samo u jednom smeru, sa jednom nogom. Ja sam to pokušavao, ali kažu ljudi da se tu dosta umešala i majka priroda. Stvarno sam taj dribling usavršio", priseća se Bogdanović, čijoj se "biciklici" divila čak i velika Barselona!
"Kada sam dao gol Barseloni na Kamp Nou dobio sam loptu na centru, predriblao jednog igrača, gurnuo loptu Abelardu kroz noge i špicom dao gol Busketsu, ocu ovog Busketsa koji sada igra za Barselonu. Tako sam izjednačio na 1:1", seća se Bogdanović za MONDO.
Taj potez je obeležio celu njegovu karijeru u Španiji, a ona je trajala punih šest godina. Bogdanoviću sećanja sama naviru…
"Sutradan, kada smo došli na trening na našem stadionu, navijači su se okupili na južnoj tribini iza gola i oni su meni skandirali: "Goran bicikleta". I sada se naježim kada se toga setim, tako sam dobio nadimak. Onda sam ovde došao i motao sam i ne znam ni ja koliko puta taj dribling. Svi su se čudili jer svi znaju da ću to da uradim i ne mogu da me provale".
KAKO JE BJEKA GURNUO KLINCE U VATRU, A ONI MU DONELI TITULU USRED ZAGREBA
Vratimo se Partizanu… U prve dve sezone osvojio je dve titule sa crno-belima a prvu je pratila i kontroverza zbog čuvenog "Šajberovog kola" u sezoni 1985/86.
"Mi kao nismo mogli da pobedimo Željezničar na našem terenu, a Zvezda je mogla da dobije Sarajevo u Sarajevu", odmahuje Bogdanović dok nam priča o najvećem skandalu jugoslovenskog fudbala.
Na priče da je Željezničar pustio crno-bele da pobede, legendarni dribler izričito odgovara:
"Ja sad pričam otvoreno, mi smo kukali, molili smo, nisu hteli igrači Želje da čuju da nas puste. Međutim okrene se nešto u drugom poluvremenu, opet smo ušli moj kum Milinko Pantić i ja sa klupe. Ne znam da li smo im dali tri ili četiri komada. Tamo je Milko Đurovski dao tri komada Sarajevu da bi bio prvi strelac i da bi oni bili šampioni Jugoslavije. Onda se to prvenstvo poništilo, trebalo je da se igra zadnje kolo ponovo, međutim mi smo bili jedini klub koji to nije hteo”, dodaje Bogdanović, koji je sa tribina posmatrao prilično bizarnu situaciju na Grbavici.
"Željo je došao, skinuli su se, bili na terenu 15 minuta. Mi smo sve to gledali, bili smo na tribinama. Svirali su kraj utakmice i posle toga je kao Zvezda bila šampion, međutim sudskim putem je Partizan postao šampion, jer je dokazano da mi nismo nameštali utakmice, da smo regularno i na terenu osvojili titulu".
Interesantno je da mu je "biciklica" obeležila karijeru, a mogla je i da je okonča! Nenad Bjeković ga je zbog driblinga i poteza više zamalo izbacio iz Partizana. Posle sezone 1985/86 u kojoj je skupio tek pet mečeva, u drugoj je igrao više, ali je prvu šansu na terenu prokockao.
"Da ljudi to pogrešno ne shvate, od Nenada Bjekovića sam najviše naučio. Naučio me je da fudbal nije zaj***cija, da je to ozbiljna kolektivna igra, da niko ne može da se igra na terenu i da ništa ne zavisi samo od jednog igrača. Sećam se, igramo protiv Slobode u Tuzli. Klinac, imao sam 18-19 godina. Mi vodimo 3:0 i Nenad Bjeković ubacuje mene pola sata pre kraja meča. Ulazim u igru, izgubim loptu, Sloboda pogodi prečku. Sledeći potez, predriblam nekoliko igrača, predriblam golmana i imam samo da šutnem u praznu mrežu! Ne, ja čekam Milka Đurovskog, da se on pojavi, da mu dam loptu, da on da gol. Međutim, stvori se neki odbrambeni igrač Slobode iza i on to izbije, posle toga kontranapad, haos, ne možemo da pređemo centar", prepričava tu utakmicu Bogdanović.
Malo je reći da je Nenad Bjeković bio ljut na mladog vezistu, koji je tada tek stigao iz Smedereva u redove crno-belih. Od Bjekinog besa spasli su ga stariji saigrači.
"Na kraju smo dobili utakmicu, ali kako se završio meč on je došao na teren i rekao mi sve i svašta. "Sad si odigrao za Partizan i nikad više. Vraćaš se za Smederevo, zaboravi na klub”. A ko uz inat, neverovatno koliko je daleko bila svlačionica Slobode. Morao sam sve da otrpim i ćutao sam. Dođem u svlačionicu i on opet krene na mene. Samo sam ga bezveze pogledao, ali kad je skočio, morali su Đelmaš i Radanović da ga smiruju. Samo je rekao: "Sutra se pakuješ i ideš za Smederevo. Neću da te vidim više ovde!""
Ipak, koliko god bila često korišćena fraza da "u fudbalu moraš da imaš i sreće", to je zaista bio slučaj i kod Bogdanovića. Situacija se smirila, ali mladi vezista koji je tek pristigao iz Smedereva nije verovao da će dobiti novu šansu. Dobio ju je spletom okolnosti – umešale su se povrede, žuti kartoni, ali i Bjekovićev neverovatan trenerski njuh.
Početak njegove nezaboravne karijere zapravo se desio na meču sa Čelikom u Beogradu 1986. godine. Već je bio maltene otpisan, ali je na čudesan način sebi "kupio" mesto u Partizanu.
"Igramo protiv Čelika u Beogradu, svi nešto povređeni, žuti kartoni, nema ko da sedi na klupi. Mene kao 16. igrača ubaci na klupu. Povedemo 1:0, ali nikako da padne drugi gol. Drugo poluvreme kreće, pošalje Nena igrače na zagrevanje, samo ja ostanem. Sam na klupi. U međuvremenu Čelik izjednači na 1:1, na oko 10 minuta do kraja. On se okrene i kaže mi da dođem. Mislio sam da nema šanse da me ubaci. Ovi se zagrevaju, ja sedim u jakni!", priča nam popularni "Goša".
U tom trenutku niko nije ni slutio da je to bio početak sjajne karijere. Niko, osim verovatno Nenada Bjekovića.
"Koliko je on veliki trener bio, koliko je on osetio. To je nešto neverovatno. On me ubaci sedam minuta pred kraj, ja uzmem loptu, dribling, pa dam evrogol levom nogom. Povedemo, ja pravo na jug! Moj gol je proglašen najlepšim golom te nedelje i od tada sam se ustalio i sve je bilo fenomenalno".
Kao golobradi mladić ušao je u srca navijača Partizana i tamo ostao zauvek. A kako i ne bi kada je u jednom od prvih mečeva za crno-bele, doneo titulu Partizanu. Tog 8. juna 1986. godine u Zagrebu je fudbalska Jugoslavija videla da dvojicu momaka čekaju velike karijere – Gorana Bogdanovića i Milinka Pantića.
"Najvažnija je bila ta utakmica protiv Dinama u Zagrebu, kada se odlučivalo o tituli. Ako pobedimo, mi smo prvaci Jugoslavije jer imamo laku utakmicu u Beogradu u zadnjem kolu. Vrlo brzo povedemo 1:0, međutim okrene se to ekspresno. Dva penala sude za Dinamo, oni povedu 2:1. Nekih deset minuta pred kraj utakmice, nas četvorica-petorica se zagrevamo, a Bjeković i njegovi pomoćnici zovu nekoga. Tada su stariji igrači imali prednost i nisam očekivao da ćemo moj kum Milinko Pantić i ja da uđemo", priseća se te kultne utakmice Bogdanović.
No, opet je proradio Bjekovićev neverovatni fudbalski instinkt. Pantić je odmah namestio izjednačujući gol, a Bogdanović je doneo titulu!
"Odmah, prvi kontakt sa loptom, moj kum uzme i centrira. Varga skoči, da gol glavom za 2:2. Onda se desila jedna situacija u kojoj Smajić hoće da izvede slobodan udarac direktno ka golu, međutim ja mu kažem: "Molim te Smajo, daj mi loptu, ja ću da se ušetam u gol!". On me gleda, misli se ovaj mali je lud, ja ponavljam da mi da loptu. Onako misleći da sam budaletina on mi da loptu. Ja tu srušim Zvezdana Cvetkovića, jedan dribling, drugi dribling, gurnem mom kumu, on šutne, golman odbrani! Lopta je išla u gol, ali je mogao golman da je uhvati. Međutim, kako nisam mogao da se zaustavim, malo ga gurnem ramenom, unesem i njega i loptu u gol i tako pobedimo".
MANCE JE TREBALO DA OSVOJI ZLATNU KOPAČKU
Bogdanović je tih godina kao golobradi mladić stigao iz četvrtog ranga takmičenja pravo u tim pun budućih legendi. Tu su bili Omerović, Varga, Smajić, Đelmaš, Rojević, Stevanović i među njima veliki ljubimac svih – Dragan Mance.
Tek što je Bogdanović stigao u Partizan, klub je pogodila najveća tragedija u istoriji kluba. Mance je nesrećno preminuo u saobraćajnoj nesreći, a sagovornik MONDA se jasno seća tog 3. septembra 1985. godine.
"To je užas, zaista. Što je najgore, Dragan Mance je potpisao novi ugovor, mi smo bili na pripremama na Tari. On je zaista bio čudo od igrača. Leva noga, desna noga, skok, glavom, dribling, jak... Te godine se spremio kao životinja. Da mu se nije desila nesreća te godine bi bio možda jedan od najboljih strelaca u Evropi, verovatno bi osvojio i zlatnu kopačku", priseća se Bogdanović dana u kojima se divio neverovatnom centarforu. Jednom od najboljih koje je Partizan ikada imao.
"Kada je krenulo prvenstvo, došli smo na trening, sedeli smo i čekali da izađu treneri. Jedino Dragan nije došao i svi smo očekivali da dođe, pa da krene trening. Daj Bože da je stigao, pa da ga kazne koliko god", i danas živo pamti "Goša" Bogdanović.
Vest je pogodila sve u klubu, a Bogdanoviću su još pred očima suze Milutina Šoškića.
"Dolazi Milutin Šoškić, suza suzu stiže. Samo nam je rekao: "Momci, trening je završen". Onda je Vermezović, pošto je on bio najbolji drugar sa njim, onako u kopačkama i šorcu otrčao direktno na to mesto gde je on poginuo. Posle toga smo svi bili tamo, to je bilo užasno. Znam da je posle bila i sahrana, da smo svi bili na tu,nosily smo kovčeg do mesta gde će biti sahranjen. Kad smo izašli iz kapele znam da su svi zapevali:
"Otiš’o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti grobari sa juga"".
Bogdanović je na ovom mestu zamolio da zastanemo, uz suze koje nije mogao da zadrži.
"To je nešto neverovatno i sada se potresem kada se setim te situacije. Zbog toga mi je jako, jako žao. To je jedna velika žalost za Partizan i hvala dragom Bogu da je Dragan blizu stadiona dobio ulicu".
Trebalo je vremena da se fudbaleri crno-belih saberu posle te tragedije. I danas u intervjuima za MONDO kao juče pamte gde su bili i noć pre te tragedije i kako su reagovali na tu strašnu vest.
"Ja sam tad tek došao u Partizan, nisam često ni bio u svlačionici. Ne znam puno o toj atmosferi u svlačionici, ali znam da je bilo mučno, slabo smo igrali dok se to nije malo zaboravilo. Mada se to nikada neće zaboraviti".
SVI PRIČAJU O “MAKSIMIRU”, A U SPLITU SMO VIDELI UŽAS
Potom je usledio odlazak u vojsku i sezona u kojoj Bogdanović fudbalski nije postojao. Ipak, i te kako se naigrao fudbala, pošto je Miljan Miljanić okupio veliki broj igrača koji su tada služili vojni rok i sa njima trenirao i igrao revijalne utakmice širom Jugoslavije.
Uz Bajovića, Čelića, Asanovića, Andrijaševića, mladi Goša je fudbalski rastao i 1989. godine se vratio u Partizan, gde je odjednom postao ključni igrač. A to je zaista bio pravi podvig u timu crno-belih u kome su redom bili budući reprezentativci i zvezde.
"U to vreme je došlo do smene generacija u Partizanu. Reprezentativci, stariji igrači kao što su Ljuba Radanović, Radović, Rojević, Omerović, Živković, Varga, Smajić, Vučićević su otišli. A onda je došla ta moja generacija sa Mijatom, Jokanovićem, Stanojkovićem, Vujačićem, Krčmarevićem, Vorkapićem, Šćepovićem, Pantićem. Posle su iz Slovenije došli Džoni Novak i Zlatko Zahovič", dodao je on.
U Humskoj su imali velike planove za tu generaciju. Ivica Osim je stigao da pod njegovom čvrstom rukom talenti izrastu u vrhunske igrače. U finalu Kupa Jugoslavije 1992. godine Osim je vodio Partizan do pobede nad Zvezdom koja je bila prvak Evrope i sveta.
"Svi smo se plašili Osima i svi smo ga cenili kao trenera. U to vreme, da ti dobiješ Zvezdu i da osvojiš Kup sa njim, to je zaista bio uspeh. Onu Zvezdu koja je bila prvak Evrope i prvak sveta! Dobili smo ih na "Marakani", a na našem stadionu smo igrali nerešeno i osvojili smo trofej. Ostavio je na nas veliki utisak i napravio sjajnu atmosferu. Kod njega nije bilo zvezda i igrao je onaj ko je zaslužio, nije mogao niko da ima privilegije".
Nažalost, počeo je rat, zemlja je počela da se raspada, a Osim je bio na klipi Partizana u samo jednoj sezoni - 1991/92.
"Zbog toga je i Osim napustio Partizan, pred rat i pred raspad Jugoslavije. Njegova supruga nije htela da dođe za Beograd, onda on nije hteo da produži ugovor i vratio se da bude sa familijom. Da nije bilo rata verovatno bi ostao mnogo, mnogo dugo u Partizanu. Nažalost, eto to se desilo".
Država je utonula u krvave ratove i raspad, a sve to je počelo incidentima na zelenom terenu. Svi znaju za "Maksimir" i svake godine se svi redovno sećaju godišnjice incidenta u Zagrebu. Međutim, 26. septembra 1990. godine igrači Partizana su jedva izbegli linč u Splitu!
"Svi pričaju o toj utakmici Zvezde i Bobanovom maj-geriju, a slabo se pominje utakmica koja je izazvala veliku pažnju, jedna od ključnih pred raspad države. Mi smo igrali u Splitu protiv Hajduka i posle 2:0 za nas navijači Hajduka su ušli na teren i samo su gledali nekoga da dohvate, da nas prebiju. Nisu uspeli jer smo brzo pobegli. Mogu da kažem da je stvarno uprava Hajduka u to vreme pružila veliku zaštitu, pomoć, šta god da je trebalo", seća se tog traumatičnog dana Bogdanović.
Nije se sve završilo na jurnjavi po terenu, Zapaljena je zastava, a igrači Partizana su morali da ostanu na stadionu celo veče. O Bobanu i "Maksimiru" se sve zna, ali o tome kako su se proveli igrači Partizana na "Poljudu" se manje priča...
"Oni su zapalili jugoslovensku zastavu, to je bilo užasno, gorelo je sve na stadionu. Znam da smo imali avion za Beograd oko devet, pošto se utakmica igrala u pet popodne. Međutim, autobus kojim smo došli do "Poljuda" je bio razlupan. Dovezli su drugi autobus do stadiona, pa su i njega polupali, tek smo trećim negde pred jutro došli do aerodrom. Tad smo već slutili da će da se prekine prvenstvo i da će jugoslovenska liga da se raspodeli, da će svako da ima svoju državu i to je nažalost tako i bilo", priseća se Bogdanović, koji priznaje da su se tada svi plašili za svoj život.
U takvoj situaciji, pomišljali su i na najgore.
"Nije nam bilo svejedno, svako se od nas plašio. Bilo je i lupanja, probali su da razvale vrata od svlačionice. Onda su došli ljudi iz Hajduka i zaštitili nas i oterali nekako te huligane. Posle toga smo otišli gore u njihov restoran na stadionu i tu smo proveli noć maltene do jutra. Samo smo čekali da svane, da se ti huligani raziđu i da možemo da se vratimo za Beograd. To je bilo zaista užasno".
TUMBA ME JE MOLIO DA OSTANEM, ALI U DRŽAVI NIJE BILO MLEKA!
Partizan je napustio na polusezoni i tako ostao bez šanse da osvoji bar još jedan trofej. U sezoni 1992/93 crno-beli su u ligi SR Jugoslavije (pojačanoj Borcem iz Banjaluke) brutalno dominirali. Još se pamti pobeda od 10:1 nad Napretkom iz Kruševca, ali Bogdanović na kraju nije proslavio treću titulu u crno-belom dresu.
"Tumba je došao za šefa stručnog štaba, mi smo odradili pripreme. Majorka je želela da me dovede, a Tumba me molio da ne idem, da ostanem do kraja, da osvojimo dve titule. Međutim, dobio sam dete u to vreme, ćerka mi imala nekih 7-8 meseci. Bili smo pod sankcijama, nije bilo mleka, nije bilo ničeg u državi..."
Ljubiša Tumbaković je tek preuzeo Partizan i probao je da ubedi svoju "sedmicu" da ne napušta klub. Ipak, bilo je vreme za novu avanturu, u najjačoj ligi na svetu.
"Ukazala se dobra prilika i onda sam uz dogovor sa klubom otišao za Majorku i potpisao ugovor na tri godine. Kad su me smestili u auto da me voze za Budimpeštu, jer sam morao da letim preko Mađarske, Tumbaković mi je rekao da ne idem. Međutim rešio sam da odem, pa šta mi Bog da. Znam da smo te godine osvojili prvenstvo, a u Kupu smo izgubili od Zvezde. Žaliću zbog toga što nisam ostao, verovatno bih imao jednu više titulu. Tako se završilo, ali neću da se žalim, lično sam zadovoljan postignutim u karijeri", iskren je popularni Goša.
Došao je u Partizan da igra sa Manceom, Vučićevićem, Stevanovićem, Đurovskim, a otišao je kao saigrač Mijatovića, Miloševića, Zahoviča, Jokanovića... Ako mora da bira jednog igrača iz Partizana, odabrao bi...
"Mijatovića!", odgovara kao iz topa i nastavlja.
"Mijatović je bio veliki fudbaler i veliki čovek. Drugačije su ljudi mislili o njemu. Govorili su da je prepotentan, da je uobražen. Mene je bolelo što su svaki put kad dođem u Smederevo loše pričali o njemu. Ja sam uvek govorio da moraš čoveka da upoznaš da bi pričao o njemu", priča Bogdanović o saigraču koga je najviše cenio.
A kakav je fudbaler bio Mijatović?
"Zaista je bio veliki. I kada je došao i kada je to pokazao tolikim uspesima tokom svojih godina u Partizanu. Posle toga je u Španiji napravio zaista vrhunsku karijeru. Glupo je i da pričam, cela Evropa zna ko je Predrag Mijatović. Pa to je čudo jedno kakav je to fudbaler bio!", naglašava on i ilustruje svoju pohvalu Mijatu anegdotom iz Španije.
"Je l’ znate vi da je cela Valensija stala kada je počelo da se piše da će da ide u Real. Deca nisu išla u školu, fabrike su stale, to niko nije doživeo u karijeri. Ceo grad je stao, maltene kao da je vladala korona u to vreme. Niko nije išao da radi, samo se o Mijatoviću pričalo. Dok nije potpisao, a posle je bio najveći neprijatelj kad je otišao".
Poznato je šta je Mijatović napravio i koliki ugled i dalje uživa u zemlji u kojoj je Bogdanović svoj zvezdani trenutak doživeo u navedenoj utakmici protiv Barse…
Taj dribling, taj gol… To je bio Goran Bogdanović.
"Na čelu te Barselone bio je Krojf, igrali su Kuman, Laudrup i Prosinečki je tada potpisao. To je zaista velika stvar. Igrač i živi za te utakmice. Pre nego što je počeo meč baš sam o tome razmišljao. Kako, šta, bi se desilo da dam gol Barseloni. Hvala Bogu, to mi se ostvarilo. Barselona je vodila 1:0, u drugom poluvremenu dobijem loptu na centru i izjednačim. To je moja prva godina u Espanjolu, odmah su me i navijači zavoleli, sve je bilo kako treba, ostao sam tri godine, bili smo četvrti na tabeli, prvi put smo posle 30 godina igrali Evropu. Nezaboravno doba".
Dobio je loptu na pola terena i probacio je Abelardu kroz noge. Savladao je golmana Barse i ušao u srca plavo-belog dela tog grada. U Partizanu je donosio titule i davao bitne golove, ali pre svega su navijači obožavali njegovu "biciklicu", vic u igri i majstorske poteze.
Potom se vratio u Smederevo i tu izrastao u legendu, doneo trofej koji taj grad nikada nije ni sanjao da će dobiti i u 34, godini postao najbolji igrač lige.
Goran Bogdanović sada živi mirno u svom rodnom gradu, a sa njim je u penziju sa naših terena otišla i takva magija. U vremenu kada talenti odlaze iz Srbije pre 20. rođendana, u vremenu kada je fudbal sve više atletika i taktika, takvih majstora ima sve manje.
Kažu da je Rikelme bio poslednja autentična “desetka” svetskog fudbala. Goran Bogdanović je prva i poslednja autentična "biciklica" srpskog fudbala, čovek koji je donosio pravu radost igre na naše terene.
Sačekaćemo još dugo takvog driblera. Ako ga i dočekamo opet.