Sa crno-belima je osvajao titule i u tom dresu postao heroj Humske. U razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem, legendarni dribler podsetio se neponovljivih dana i asova.
Hajdukovci ga obožavaju bez obzira što je bio u Partizanu.
Partizanovcima je toliko prirastao za srce da se i ne sećaju te jedne sezone u Hajduku.
A Galatasaraj? E, to je tek posebna priča. Tamo i ne znaju šta je radio pre dolaska u Tursku. Apsolutno ih ne zanima da li se uopšte bavio fudbalom. Smatraju ga božanstvom i vreme računaju pre i posle njegovog dolaska u Istanbul.
Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Dževadom Prekazijem, fudbalerom koji je driblinzima i brzinom dizao publiku na noge i u ono romantičarsko doba fudbala, fudbal činio još romantičnijim.
PARTIZAN 1977 – 1984
Kandidati iz Partizana:
Golmani: Petar Borota, Radmilo Ivančević, Rade Zalad, Ranko Stojić
Odbrana: Radomir Antić, Dragan Arsenović, Borislav Đurović, Ivan Golac, Nikica Klinčarski, Refik Kozić, Rešad Kunovac, Vlada Pejović, Miodrag Radović, Nenad Stojković, Predrag Tomić, Borislav Đurović, Tomislav Kovačević, Trifun Kovačević, Vladimir Lazičić, Sead Mašić, Dragi Kaličanin, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović, Stevica Kuzmanovski, Zvonko Popović, Ljubomir Radanović
Vezni red: Jusuf Hatunić, Miodrag Ješić, Sava Paunović, Miroslav Polak, Dževad Prekazi, Aleksandar Trifunović, Momčilo Vukotić, Slobodan Pavković, Radomir Radulović, Admir Smajić, Ilija Zavišić, Zoran Dimitrijević, Novica Kostić, Kujtim Šalja, Goran Stevanović
Napad: Boško Đorđević, Pavle Grubješić, Vukan Perović, Ilija Zavišić, Slobodan Santrač, Miloš Đelmaš, Milovan Jović, Zvonko Varga, Dragan Mance, Slobodan Krčmarević
Relativno kasno je počeo da se bavi fudbalom. Ali za prave talente, nikad nije kasno.
"Stigao sam u Partizan iz Kosovske Mitrovice u decembru 1974. godine i kada sam ušao u svlačionicu nisam mogao da verujem svojim očima. Pored mene je sedeo Moca Vukotić. Drhtao sam od treme. Par dana ranije lepio sam njegovu sličicu u album, a sada se presvlačimo zajedno i izlazimo na teren u istoj boji opreme. Neverovatno".
Prvenac u dresu Partizana postigao je protiv Čelika, a samo četiri dana kasnije zatresao je i mrežu splitskog Hajduka.
"Ne sećam se najbolje tih detalja. Meni je u sećanju ostao gol u debitantskom derbiju protiv Crvene zvezde. Pobedili smo 2:1, sve se desilo neverovatno brzo. Ušao sam u prvi tim, Partizan je posle 10 sušnih godina postao prvak Jugoslavije. Imao sam sreću da trener u stručnom štabu bude Zoran Miladinović, od njega sam najviše naučio. Svaki trening, svaki razgovor… ulio mi je samopouzdanje, ohrabrio me da izvučem iz sebe ono najbolje. Nije mnogo pričao, ali je bilo dovoljno da te pogleda i sve ti je jasno. Nisam imao masu, ali sam bio strašno brz. Nikada neću zaboraviti huk sa tribina na prijateljskoj utakmici protiv Dinama iz Kijeva. Proturim loptu i proletim pored Gojkova koji je u to vreme bio najbolji bek u Evropi, a publika u transu… samo čuješ VAUUUUUUU".
Brzo je stekao status ljubimca Partizanovih navijača.
"Meni je igranje u Partizanu bilo smisao života. Ništa mi nije bilo teško. Kada krenemo na utakmicu, ja nosim četiri torbe… Mocinu, svoju i torbe dvojice trenera, Mladinića i Miladinovića. To se ne postavlja pitanje, najmlađi si i moraš da tegliš. Bio sam zadužen za pisanje sastava na tabli pre utakmice. Ali svoje ime nikada nisam upisivao. Zašto, nemam pojma. Verovatno jer se podrazumevalo da budem u timu (smeh). U Zagrebu protiv Dinama, Biće mi kaže da čuvam Zajeca. Ja u šoku… gde ja Zajeca. Zoran Miladinović sačeka da svi izađu iz svlačionice, uvuče me unutra i kaže ’koji bre Zajec, ima da ga uništiš’. Tako je i bilo, dobijemo 2:0, ja najbolji na terenu. Kad sam bio raspoložen, nije bilo igrača koji može da me zaustavi. Priznajem samo Grubješiću da je bio brži od mene. Nisu ga džabe zvali Paja Vetar".
TOP 11 – Moca VUKOTIĆ (vezni red)
"Zbog svega. Stalno pričam da Moci dva spomenika treba da podignu, jedan na Teleoptiku, drugi ispred stadiona Partizana. One pre njega nisam gledao, možda malo Miloša Milutinovića na televiziji… pamtim kad se vratio iz inostranstva pa zajedno sa Šekijem pravio bravure u dresu OFK Beograda. Bio sam dete. Ali Moca je Moca. Legenda. Pre svega, veliki čovek. A na terenu ne poznaje nikoga. Pitajte Zavišu kako se proveo jednom prilikom kada nije odigrao povratni pas. Umeo je i mene da otera u materinu. Ja sam mu vraćao, nisam dao na sebe… a on me zagrli posle utakmice i kaže nemoj da se ljutiš. Idi bre, gde ja da se ljutim na Mocu. Nisam ni na druge, a kamoli na njega. Sećam se još jedne utakmice sa Dinamom… Moca povredio članak i Biće mu kaže da odmori, da ne rizikuje, prvenstvo je dugo… A Moca ono njegovo ’ja ću da probam’. Slavko fizio mu bandažira članak, morao je dva broja veću kopačku da obuje. Izađemo na zagrevanje, on mi kaže ’Preki, ja ne mogu, ovo mi smeta’. Skine zavoj, obuje svoje kopačke i 90 minuta do koske na terenu. Posle smo svi bili u problemu. Kako da kažeš da te nešto boli, kad Moca, najstariji u ekipi, legenda, kapiten, stisne zube i gine za Partizan".
HAJDUK 1984 – 1985
Kandidati iz Hajduka:
Golmani: Ivan Katalinić, Ivan Pudar, Zoran Simović, Zoran Varvodić
Odbrana: Darko Dražić, Ivan Gudelj, Ive Jerolimov, Branko Miljuš, Vedran Rožić, Goran Šušnjara, Zoran Vujović, Zoran Vulić, Vlaho Macan, Milan Petrović, Joško Španjić, Jerko Tipurić
Vezni red: Stjepan Andrijašević, Dragutin Čelić, Josip Čop, Nikica Cukrov, Janko Janković, Nenad Šalov, Blaž Slišković, Ivan Gudelj, Aljoša Asanović, Momir Bakrač, Frane Bućan
Napad: Zdenko Adamović, Miloš Bursać, Davor Čop, Dušan Pešić, Stjepan Deverić, Zlatko Vujović.
Izabrao je najbolji mogući trenutak za prelazak na Poljud.
"Hajduk je u to vreme bio najorganizovaniji klub u zemlji. Igračima dlaka sa glave nije smela da fali. Čim te vide na ulici da hodaš bez osmeha na licu, odmah neko iz uprave priđe i pita šta nije u redu… ’ajme meni, je l ti trebaju šoldi’… Ma ne čoveče, šta će mi pare… nije mi ništa… pa ne mogu ja po ceo dan da budem veseo. Zaista je sve bilo pod konac. Plate, premije, razne druge privilegije. Na nama je bilo samo da igramo fudbal. Evropski maniri u svakom smislu reči. Tito Kirigin je sve držao pod kontrolom, bio je preteča modernog klupskog rukovodioca. Ne preterujem ako kažem da smo se u Hajduku osećali kao u inostranstvu".
Titulama koje je osvojio sa Partizanom, dodao je trofej u Kupu Jugoslavije osvojen posle svega šest meseci boravka u Splitu.
#Igrali smo dve finalne utakmice protiv Crvene zvezde. U drugoj me je Beriša Šinasi isključio na pravdi boga. Prvo mi je dao žuti karton zbog starta nad Milanom Jovinom. Samo sam ispružio nogu, on se sapleo i pao. Par minuta kasnije pokoškam se sa Šestićem, ništa naročito… pazi, Šele i ja drugari iz mlade reprezentacije… nije tu moglo da bude nekih jakih psovki… On je jedva dočekao da mi pokaže drugi žuti kartom. Zemljo, otvori se. Ali znalo se da će to uraditi… sve je bili isplanirano… kao i sudija Martinović u Prištini… gde ja i crveni karton, to nema veze sa životom. Pa ja ni faul nisam umeo da napravim. Biće mi je stalno govorio da idem što dalje od našeg šesnaesterca… kaže opasniji si po naš gol više od bilo kog protivničkog igrača".
O proslavi kupa po povratku iz Beograda priča se i dan danas.
"Fenomenalno. Imali smo problema sa turbulencijom, sačuvaj bože, jedva smo sleteli… Duvala je strašna bura u Splitu, bilo je kuknjave u avionu, svega… ali je cela Dalmacija došla da proslavi uspeh. Ljudi tamo žive za Hajduk. Bili su najjugoslovenskiji klub u zemlji. Šjor Ante Baja kad uđe na Poljud, svi stoje mirno. Ne sme niko da pisne. Sa Brača je bio, ali bog i batina u Splitu. Ostaje žal što nismo uzeli titulu. Na polusezoni smo imali tri boda više, a na proleće devet utakmica kod kuće i osam na strani. Radnički nas je unakazio… Beganović i Aleksić po krilima, to se nije znalo gde više duva. Majko moja šta su nam radili. Protiv Dinama iz Vinkovaca vodimo 2:0 i završi se 2:2. Uzeli smo samo bod u dve utakmice zaredom kod kuće i to nas je koštalo prvog mesta".
Malo je falilo da se kiks u domaćem prvenstvu nadoknadi istorijskim trijumfom u Kupu UEFA.
"Ja sam stigao na polusezoni za duele protiv Sparte i Totenhema. Sećam se revanša protiv Čeha i njihovog najboljeg igrača Bergera… ja sam ga izbacio napolje. Hajduk je u to vreme jedini u Jugoslaviji igrao sa Puminim loptama koje su bile mnogo teže od Tanga. Ja da je šutnem, on u blok i udari ga u butni mišić. Jaukao je od bolova. Par minuta kasnije, slobodan udarac, ja iz sve snage, opet njega u isto mesto. Ušli doktor, fizioterapeuti… niko nije mogao da ga oporavi, izašao je iz igre. Padala je kiša ceo dan, teren je bio natopljen, lopta teška… ali baš da pogodim istog igrača dva puta u isto mesto, to se dešava jednom u sto godina".
Totenhem se provukao u polufinalu…
"Najviše mi je žao te prve utakmice. Ja znam da ću igrati, milion posto, ne postavlja se uopšte pitanje… i dan pre utakmice dolazi Pera Nadoveza i kaže moram te skloniti, dolaze da gledaju Šalova. Ali Pero, što mene… ’pa zato što igrate na istom mistu’. Poludeo sam, šta ću… Uveo me je u drugom poluvremenu i tek smo tada počeli da igramo fudbal. Bilo je svašta posle utakmice, napali su ga što me nije stavio od početka. Nisam mogao da mu zamerim, to je bila politika kluba, a ne Pere Nadoveze. U revanšu nije bilo Zlatka Vujovića i Bake Sliškovića. Izgubili smo 1:0, Totenhem je otišao u finale i kasnije osvojio trofej. Da smo bili kompletni, garantujem da bismo prošli. Vajt Hart Lejn je posle 20 minuta meča počeo da navija za nas. Englezi vole da gledaju fudbal, a mi smo u toj utakmici potpuno nadigrali Totenhem. Pokojni Mladen Delić mi je prišao u avionu i čestitao mi na vrhunskoj partiji. Šta vredi…".
TOP 11 – Zlatko VUJOVIĆ (napad)
"Zlatko i Zoran su braća blizanci, a ogromna je razlika u karakteru. Zlatko je smiren, povučen… a na terenu strahovito opasan igrač. Mnogi ga nisu cenili u Jugoslaviji, ali je svojom brzinom i znanjem bio zlata vredan za svoju ekipu. Umeo je u nekim situacijama da reaguje brzopleto, rekao bih da ga treneri u mlađim kategorijama nisu naučili neke tehničke stvari. Naša igra se bazirala na njemu. Baka je samo čekao trenutak kada će da mu gurne loptu u prostor. I Zlatko bi obično jednim sprintom i jednom egzekucijom rešavao utakmice. Sa druge strane, Zoran je bio neozbiljan. Nije bio neki naročiti bek, pre bi se reklo da je uz brata dogurao do reprezentacije. Dalmatinci su voleli igrače sa strane… Vujovići su bili Sarajlije, Slišković iz Mostara… Baku su obožavali. Isto tako Vardića koji je došao iz Niša. Zvali su ga Isus, zbog brade. Ili Borišu Đorđevića… uffff. Žungula takođe, a Žungul iz Požarevca. Pa Dragana Holcera, Budimčevića, Dušana Pešića, Simovića… jedan iz Radničkog, drugi iz Spartaka, ova dvojica iz Kruševca… nije bila bitna nacionalnost, već da igrač zna balun, kako kažu Splićani".
GALATASARAJ 1985 – 1991
Kandidati iz Galatasaraja:
Golmani: Zoran Simović, Čengiz Sokmen, Hejretin Demirbaš
Odbrana: Semih Juvakuran, Čunejt Tanman, Ismael Demiriz, Halil Ibrahim Akčaj, Ahmet Čejhan, Rašit Četiner, Jusuf Altintaš, Erhan Onal, Bulent Korkmaz, Serhat Guler
Vezni red: Adnan Esen, Bahatin Sajkaloglu, Arif Kočabijik, Savaš Koč, Muhamed Altintaš, Tunčaj Sojak, Savaš Demiral, Tugaj Kerimoglu, Metin Jildiz, Tajfun Hut, Mustafa Jusedag
Napad: Oner Kilič, Bulent Alkilič, Burak Dilmen, Hasan Jildirim, Erkan Ultanir, Erdal Keser, Mirsad Kovačević, Iljaš Tufekči, Ugur Tutuneker, Didije Siks, Tandžu Čolak, Erdal Keser, Hasan Vezir, Jusel Čolak, Roman Kosecki, Josif Rotariju
Kakav debi, strašan debi…
"…i to 18. avgusta. Na moj rođendan. Protiv Samsuna 3:1, ja dam dva gola. Sedam dana kasnije, odemo u Altaj, dobijemo 1:0, opet ja čovek odluke. Turci su bili u transu, nisu mogli da veruju da je takav igrač došao u njihovu ligu. Rekao sam im dobili ste bingo na lutriji. Novine su pisale bajke o meni. Kada sam stigao u Galatu, Fenerbahče je bio ubedljivo najbolji i najtrofejniji klub u Turskoj. Moja generacija se potrudila da to više ne bude tako. Prve sezone nismo bili prvaci jer je Bešiktaš u poslednjih nekoliko kola slavio ubedljive pobede i osvojio titulu zahvaljujući gol-razlici. Naredne dve sezone sve je došlo na svoje mesto, preuzeli smo primat i počeli da dominiramo turskim fudbalom. Navijači Galatasaraja su 14 godina čekali na šampionsko slavlje i zato nam je titula bila još draža".
Usledio je bljesak i na međunarodnoj sceni.
"Dogurali smo do polufinala Kupa šampiona i nikada neću oprostiti treneru Mustafi Denizliju što me nije poslušao pred mečeve sa Steauom. Belodedić je u to vreme pobegao iz Rumunije za Beograd, ovi iz Galate su znali za njega jer su i oni u jednom trenutku hteli da ga angažuju. Mene su poslali da razgovaram sa njim i da saznam sve što mogu o igri Steaue. Belodedić je tih dana bio pod prismotrom i nije moglo lako da mu se priđe. Zamolio sam novinara Mikija Ivanovića da napravi sa njim intervju i da mi pošalje kompletan izveštaj. Dobio sam bukvalno elaborat, od A do Š, kako igra rumunski tim, šta su mu prednosti i mane, odakle nam preti najveća opasnost… Predao sam izveštaj Denizliju u ruke, a on je na utakmici uradio sve suprotno od toga. Bio je mlad, neiskusan… ne kapiram ni dan danas zašto me nije poslušao. Odgovorno tvrdim da je on isključivi krivac što te godine nismo igrali finale Kupa šampiona protiv Sakijevog Milana".
U svim analima turskog fudbala, zapisana su uzbuđenja i preokreti u dvomečima sa Ksamaksom i Monakom.
"Kada smo u Nojšatelu izgubili 3:0, bio sam jedan od retkih koji je verovao da nije sve gotovo. Sećam se da je Smajić došao kod nas u hotel, sedimo sa Mersadom Kovačevićem i Smaja već priča o potencijalnim rivalima u narednom kolu. Ja mu kažem čoveče, pa pogledaj kako ste nas dobili, u Istanbulu vas čeka pakao. U Švajcarskoj je do 75. minuta bilo 0:0. Oni daju gol, Kurdi uđu na teren i naprave prekid, a mi u onom metežu primimo još dva komada u poslednjih desetak minuta. Nezasluženo. Znao sam da će u revanšu biti skroz drugačija utakmica. Smestili smo ih u hotel blizu aerodroma, celu noć je treštala muzika i nisu oka sklopili. Sutradan 5:0 za Galatasaraj, čisto da ne može čistije. Čekam Smaju ispred svlačionice, pitam ga za zdravlje, a on mi kaže brate, ovi moji prebledeli i pre nego što su izašli na teren. Nisam dao nijedan gol, ali sam namestio četiri (smeh)".
Monako je bio mnogo ozbiljniji rival.
"Protiv Ksamaksa je neko iz publike novčićem pogodio sudiju i kaznili su nas drastično, revanš sa Francuzima morali smo da igramo u Kelnu. U Monte Karlu smo slavili sa 1:0, asistirao sam za pobedonosni gol. A u revanšu sam iz slobodnog udarca savladao Etorija i to je bio kraj. Monako je preko Žorža Vee uspeo samo da izjednači rezultat. Jedan od najsvetlijih trenutaka u istoriji Galatasaraja. I dan danas kada odem u Istanbul, svi me pitaju za taj gol koji sam postigao iz velike udaljenosti. Venger je bio trener Monaka… igrali su Amoros, Puel, Batiston, Hodl… strašan tim. Godinu dana kasnije izvučemo Zvezdu već na startu Kupa UEFA. Dejo, Piksi, Robi, Lukić, Mrkela… ma nismo imali šta da tražimo. Potpuno druga dimenzija u odnosu na nas. Taj tim se godinu dana kasnije popeo na evropski i svetski vrh. Mada, da se prvi meč igrao u Beogradu… ko zna…".
TOP 11 – Jusuf ALTINTAŠ (odbrana)
"Centarhalf neverovatnih predispozicija. Mogao je da igra šta hoćeš. Libera, zadnjeg veznog, beka, desnu polutku… i svuda je bio besprekoran. Fenomenalan odraz, nikog se nije bojao… Povrede su ga sputale da napravi još veću karijeru. Tražili su ga Barsa, Real… Simović je često umeo da kaže da mu je dovoljno da vidi Jusufa ispred sebe i oseća se mnogo sigurnije između stativa".
ALTAJ 1992
Kandidati iz Altaja:
Golmani: Altaj Dagdelen, Zafer Oger
Odbrana: Čengiz Atila, Orhan Ustundag
Vezni red: Miodrag Ješić, Tahir Karapinar, Juksel Kepoglu, Jozef Međeš
Napad: Atakan Sančarbarlaz
Trener: Umit Kajhan
TOP 11 – REHA (vezni red)
"Vanserijski talenat, ali šta vredi kad je sam sebe mrzeo najviše na svetu. Zato ništa i nije napravio. Turci su u to vreme imali veliki problem sa strukom. Nije bilo trenera koji će da ih nauče osnovnim stvarima u fudbalu. Zamislite moju karijeru bez lekcija Vladice Kovačevića i Zorana Miladinovića. Mi smo kod Zorana udarac spoljnom učili tako što smo izuvali kopačke i šutirali bosom nogom. Udariš onaj Tango, a noga ti pocrveni od bola".
BAKIRKOJ 1993
"Klub je te sezone ušao u Prvu ligu i trebalo im je neko veliko ime. Stadion se nalazio blizu sportskog centra Galatasaraja i otišao sam da probam. Međutim, supruga i ja psihički nismo mogli da izdržimo duže od šest meseci. Počeo je rat, nije mi bilo ni do treninga, a kamoli do utakmica".
TOP 11 – HASAN (napad)
"O njemu dovoljno govori podatak da je branio boje Trabzona, Fenerbahčea i Galatasaraja. Opasan špic".…
MLADA REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE
"Bio sam u jednom trenutku igrač sa najviše nastupa za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Uprkos tome što je selektor Vilotić godinu dana ignorisao fudbalere Partizana. Tek je posle poraza od Bugarske 2:0, pozvao mene i Miću Radovića za revanš u Sofiji. Dobijemo na penale i odemo na Evropsko prvenstvo u Mađarsku. Sjajna generacija… Dika stariji na golu, Đorđe Vujkov desno, Obradović iz Niša levo… zatim Neša Stojković, Verlašević, Zajec… pa Bošnjak iz Vojvodine, Kranjčar, Kovačević, ja i Šećerbegović. Jedan Srba Stamenković je morao da bude rezerva. Igramo protiv Španije u Maksimiru, lagano 4:1 za nas… u istom terminu kada je A tim izgubio na Marakani od Španaca, a Huanito pogođen flašom iz publike. Sećam se i revijalne utakmice Novinari-Selektor… bio sam jedini Srbin u ekipi… navala Čerček, Mulahasanović, Vaha, ja i Šećerbegović. Majko mila, šta sam im radio… Boroti sam dao gol sa 30 metara, u same rašlje… delio se televizor igraču utakmice… naravno, daju ga Mužiniću. Ceo stadion je skandirao lopovi, lopovi. Da je bilo pravde i poštenja, odigrao bih preko 50 utakmica za A tim Jugoslavije. Ovako nisam odigrao nijednu".
TOP 11 – Srba STAMENKOVIĆ (vezni red)
"Moj Srba. Fantastično levo krilo. Umetnik u kopačkama. Šta je taj čovek radio sa loptom u nogama… da ti na petoparcu proturi kroz noge, da te napravi smešnim… Cukrova su godinama prozivali u Splitu ’ajme Cukrov, šta bi ono sa Srbom na Marakani’. On mu je kod korner zastavice dva-tri puta proturao kroz noge. Strašni sud šta je radio. Imao sam čast i privilegiju da me gradonačelnik Užica pozove na svečanost kada su jednoj ulici davali ime Srbe Stamenkovića. U Americi je navijače dovodio do ekstaze. Na prvi pogled debeo, 92-94 kg, ali brz, okretan, spretan… Ima igrača na leđima, on zarola loptu, pa sa leve na desnu i petom zatrese mrežu. To je teško vizualizovati, a kamoli uraditi sa igračem na leđima. Protivno svim zakonima logike".
TOP 11 – Petar BOROTA (golman)
"To šta je Pera branio, ja nikada u životu nisam video. Primili smo sedam golova za polusezonu. Neverovatno. Ima jedna utakmica protiv Olimpije, svi su se za glavu hvatali, ceo stadion je zanemeo. Baci se na levu stranu i odbrani, lopta dođe do Vilija Ameršeka, on iskusno po zemlji u suprotan ugao, Pera ustane, baci se u desno i izbaci u korner. Da ne poveruješ. Nama je u mentalitetu da pamtimo ljude po ružnim stvarima… Pere se mnogi sećaju po golovima koje je primio u Berlinu i u Ruminiji… ili po golu koji mu je Šestić dao u Derbiju… a niko ne priča o njegovih milion bravura na golu Partizana, Čelzija, reprezentacije… ja sam to video svojim očima. Pa i Ćurković je pravio kikseve, a smatraju ga jednim od najboljih golmana u istoriji Partizana. Imao je Pera i mane, porodične probleme… ali je bio čovek. On bi dušu dao za svakoga. Kapa dole Zoranu Simoviću, ali to što je Borota branio, ja nikada više nisam video. NIKADA"
TOP 11 – Ivan GOLAC (odbrana)
"Prototip današnjih modernih bekova. Prgav, bezobrazan… ali pravi fudbalski znalac".
TOP 11 – Gajica ĐUROVIĆ (odbrana)
"Toliko borben, srčan… da pogine za ekipu. A jako častan i pošten čovek. Živeli smo skoro dve godine zajedno. Mnogo je voleo Partizan. Baš mnogo".
TOP 11 – TUGAJ (vezni red)
"Moj klinac… Dete Galatasaraja, zaigrao je kod Jupa Dervala sa nepunih 16 godina. Strašan igrač, da šutne levom, desnom, da se ubaci iz drugog plana… ostajao je sa mnom posle svakog treninga i dodatno radio na usavršavanju nekih detalja u igri. Jako mi imponuje što je u svojoj autobiografiji napisao da je Dževad Prekazi odigrao važnu ulogu u njegovom procesu fudbalskog sazrevanja. Posle je branio boje Blekburna i Glazgov Rendžersa. Molili su ga da ostane u Blekburnu na nekoj funkciji u klubu, nije hteo. Vratio se u Istanbul i posvetio komentarisanju utakmica na televiziji".
TOP 11 – Nenad STOJKOVIĆ (odbrana)
"Namerno sam ga ostavio za kraj. Dočekao me je u Partizanu kada sam stigao iz Kosovske Mitrovice i družimo se i dan danas. Nije mu bilo lako, mnogi su se loše poneli prema njemu. A on se isključivo trudom, zalaganjem i odricanjem izborio za status koji mu pripada. Toma Kaloperović je imao ogromno poverenje u njega i prvi ga je priključio seniorskom timu. Ali da ne beše Zorana Miladinovića, ne bi bilo ni Neše Stojkovića. Taj je mnogima preporodio karijere. Neše se vrlo dobro sećam iz igračkih dana. Momčina, nije imao ni grama viška. Zato sada ima koliko hoćeš (smeh). Sreli smo se na stadionu Zemuna kada se vratio iz Francuske, nisam ga prepoznao. Kum me pita sećaš li se ovog čoveka, ja gledam i ništa mi nije jasno. Tek kad se nasmejao i kad sam mu video zube, shvatio sam o kome je reč".
Kandidati za trenera:
Tomislav Kaloperović, Jovan Miladinović, Ante Mladinić, Zoran Miladinović, Josip Duvančić, Miloš Milutinović, Petar Nadoveza, Stanko Poklpeović, Jup Derval, Mustafa Denizli, Zigfrid Held.
TOP 11 – Ante MLADINIĆ (trener)
"Mogao sam i Dervala, ali Biće je ipak posebna dimenzija. Da je bio Nemac, smatrali bi ga najboljim trenerom svih vremena. Sve je znao. Strašno mudar i pametan čovek. Živeo je za fudbal. On je prvi otkrio Zidana i Dugarija u Bordou, to ljudi ne znaju, a Muslin može da potvrdi. Ja kad kažem fudbal, prva asocijacija mi je Biće Mladinić. Fudbalska enciklopedija, imao je podatke o svim igračima Prve i Druge lige. Iskren do bola, pošten do srži… taj ti sve kaže u lice. Jedini trener koji je mene isterao sa sastanka. Pitao me gde živim… ja onako nervozan, čujem Zorana koji sedi pored mene i šapuće ’na grani’… i kažem ’na grani’… A Biće meni ‘marš napolje’. Završi se sastanak, on me zove dole u restoran… ajme meni, jes ti poludija, najmlađi si a buniš se. Ja mu kažem ‘šjor Biće, nikoga nije briga gde ja živim, a svi očekuju da budem najbolji na terenu’. A pazi njegov odgovor: u pravu si i nisi u pravu. U smislu, u pravu sam što tražim krov nad glavom, a nisam u pravu što dižem glas usred sastanka. I bukvalno me ostavi bez teksta. Isključivo zahvaljujući Bićetu Mladiniću, Partizan je bio šampion u sezoni 1977/78, iako nam pre početka prvenstva nisu davali ni promil šansi".
Dževad PREKAZI – Mojih TOP 11: Borota – Golac, Jusuf, Đurović – N.Stojković, Tugaj, Vukotić, Reha, Stamenković – Hasan, Zl.Vujović. Trener: Ante Mladinić.