Fudbal

Bez znoja nema slave: Priča o Bojanu Jorgačeviću

Autor Jovan Terzić

MONDO u razgovoru sa bivšim reprezentativcem Srbije, sada zaposlenom u Omladinskoj školi Crvene zvezde, o teškom odrastanju i raznim anegdotama iz njegove karijere.

Izvor: Mondo/Stefan Stojanović

Bojana Jorgačevića život nije mazio. Rano je ostao bez oca, a da bi mogao da trenira fudbal morao je kao tinejdžer da radi na građevini ili noćnu smenu u kiosku za prodaju pljeskavica na železničkoj stanici.

Dešavalo mu se da spava na klupi u parku kako bi ujutru stigao na trening, ali trud i vera u sebe su se isplatili.

Napravio je uspešnu inostranu karijeru braneći za Gent, Briž, Kajzeri i Levski, a stigao je i do dresa reprezentacije. Danas je koordinator golmana u Omladinskoj školi Crvene zvezde i trener golmana kadetskog tima. 

Utisak je, međutim, da ga više cene u Belgiji ili Bugarskoj nego u Srbiji, gde mu mnogi i dalje nisu zaboravili kiks gol protiv Slovenije koji je "orlove" koštao plasmana u baraž za Evropsko prvenstvo 2012.


Bio je to centaršut Dareta Vršiča sa skoro polovine igrališta, iskosa, koji je naš golman loše procenio.

"Ja sam ostvario svoje snove time što sam postao reprezentativac Srbije, a manje može da me ceni samo neko ko se ne razume u fudbal. Naravno da ne bežim od te greške - često se šalim na svoj račun, pa kažem da sam primio gol iz Austrije iako smo igrali u Sloveniji, ali splet okolnosti je bio tu, ušla mi je lopta u reflektor... Samo to je nešto što ti ne možeš da objasniš nekome ko je gledao utakmicu preko televizora. Posebno jer je u pitanju reprezentacija", ispričao je Jorgačević u intervjuu za naš portal.

Dare Vršič
Izvor: YouTube/MiKsUn96

"Naravno da je i meni bilo jako teško. Ne zbog mog kiksa, već zato što se nismo kvalifikovali. Nikada nisam stavljao lični interes ispred tima, već sam se trudio da budem šraf u sistemu. Kroz godine iskustva naučio sam da ne potonem posle primljenog gola. Kasnije sam dobio još dva poziva u reprezentaciju, kod selektora Siniše Mihajlovića... Oni koji kritikuju trebalo bi da znaju da golman ne može da se ocenjuje na osnovu jednog kiksa. Nema golmana koji nije primio neki kiks gol. Da je tako, mene Briž nikada ne bi kupio. Ja sam sedam dana posle tog gola ostvario transfer karijere. Platili su ljudi 1.000.000 evra za transfer", dodao je i zaključio:

"U tome je, nažalost, razlika u našem balkanskom mentalitetu i ljudi na Zapadu. Ne može da se gleda samo od danas do sutra, već mora da postoji šira slika".

Mogao je Jorgačević svojevremeno da izabere Belgiju i izbegne sav pritisak koji nosi igranje za reprezentaciju Srbije, ali...

"Imam i belgijsko državljanstvo, bilo je priče o tome da nastupam za njihovu reprezentaciju, ali nikada to ne bih prihvatio. Srbija je moja zemlja, sanjao sam o tome da budem njen reprezentativac i hvala Bogu i porodici što se to dogodilo".

Nastup za reprezentaciju svoje zemlje je vrhunac svakog sportiste, ali vratimo se na početak...

Bojan Jorgačević je rođen 12. februara 1982. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da trenira u Žarkovu, ali je brzo doveden u Rad, gde je i započeo profesionalnu karijeru.

Nažalost, u međuvremenu je ostao bez oca, što je uticalo da mnogo pre svojih vršnjaka oseti koliko život može biti surov. To ga, ipak, nije obeshrabrilo. Bio je rešen da uspe i baš zbog oca postane profesionalni fudbaler.

"Nisam imao drugog izbora osim da uspem i presrećan sam svaki put kada se osvrnem na svoju karijeru.To što sam rano ostao bez oca izgradilo mi je karakter borca i naučilo me da ne odustajem. Žao mi je što on nije doživeo da vidi kakvu sam karijeru napravio, jer je oduvek verovao u mene, vozio me na treninge... Zbog njega sam i uspeo, kada je umro u meni je proradio neki dečački inat i jednostavno sam morao da uspem da izgradim dobru karijeru".

Hteli ga i Zvezda i Partizan

"U Zvezdu je trebalo da pređem dok je Valter Zenga bio trener. Ostvaren je kontakt između Rada i Zvezde, pošto je Ranko Stojić jako dobar sa Zengom, ali nije postignut dogovor. Dva puta je bila priča oko prelaska u Parizan, jednom dok je Stanojević bio trener i jednom kada je Ješić vodio tim. U Partizan je trebalo da dođem one sezone kada su izborili plasman u Ligu šampiona, ali nisam jer sam prethodno već branio za Gent u Evropi protiv Dinamo Kijeva i onda ne bih imao pravo nastupa, pa su doveli Stojkovića", prisetio se Jorgačević.

U intervjuu listu Politika 2010. godine, Jorgačević je rekao da su treneri u Radu mislili da se drogira, pošto je na treninge dolazio izmoren i sa podočnjacima.

"Jeste, bio sam premoren i jako sam loše izgledao. Imao sam 16 ili 17 godina kada tri meseca nisam lepo spavao, jer sam prodavao pljeskavice od devet uveče do šest ujutru i onda nemam vremena da odem kući u Železnik, već odspavam u parku pa pravo na Banjicu na trening, posle u školu i nazad na posao".

Nije lako kada se kao tinejdžer susretnete sa takvim stvarima.

"Radio sam i na građevini... Krio sam to od druge dece jer me je bilo sramota, ali me je neko od trenera – tada su u Radu bili Ilija Zavišić, Nikica Klinčarski i Đole Jovanović – video da prodajem pljeskavice i pozvali su me na razgovor. Bilo im je čudno, pa sam im ispričao zašto moram da radim, a oni su onda otišli kod tadašnjeg predsednika kluba, Miloša Rajakovića, i tražili da dobijem stipendijski ugovor. Potpisao sam ga do 18 godine, posle čega sam mogao da prestanem sa tim dodatnim aktivnostima i koncentrišem se samo na fudbal".

Paralelno sa napredovanjem ka prvom timu "građevinara", Jorgačević je završio srednju ugostiteljsku školu, pa je nedavno otvorio resotran u Kapitol parku u Rakovici baš sa jednim od najboljih školskih drugara, koji je glavni kuvar.

Za Rad je debitovao 2002. godine protiv OFK Beograda.

"Tada je prvi golman bio Dejan Radić, ali je dobio crveni karton, pa je trener Nebojša Petrović ubacio mene".

Jula 2007. iz tadašnjeg drugoligaša sa Banjice prešao je u belgijski Gent, gde je nasledio prvu zvezdu tima - Frederika Erpula.

"On je bio kapiten Genta i belgijske reprezentacije, 10 godina u klubu. Iskren da budem, nisam imao pojma ko im je golman kada samo došao. Znao sam samo da mi je istekao ugovor sa Radom i da dolazim kao slobodan igrač. Dobio sam minimalan ugovor koji stranac može da ima u Belgiji i sećam se da sam jedva spaja od prvog do prvog u mesecu, zbog čega smo i odlučili da žena i dete ostanu u Srbiji. U tom trenutku najvažnije mi je bilo da dođem u inostranstvo i pokušam da ostvarim cilj koji sam zacrtao, a to je da se dokažem", iskren je Jorgačević.

Ispričao nam je i anegdotu iz direktorske kancelarije.

"Sećam se kada sam pitao ljude iz kluba da li mogu da dobijem povećanje plate, jedan od direktora me je pitao da li mi je malo to što imam. Rekao sam da nije, s obzirom na to da nisam imao ništa pre toga, a on mi je kazao da pitam čistača u klubu da li je moja plata mala. To mi je posle dugo odzvanjalo u glavi... Kada sam ih to pitao da li mogu da dobijem veći ugovor ako se izborim za mesto prvog golmana, nasmejali su se i gledali me u čudu, kao: 'Šta ovaj priča, naravno da ćeš dobiti veći ugovor, ali to nema šanse da se desi'".

Nisu ga, ipak, dobro procenili...

"Uspeo sam, međutim, da se nametnem na pripremama i već na startu sezone budem prvi izbor za golmana. Od najmanje plaćenog igrača u timu došao sam do toga da mi četiri puta povećavaju ugovor i po poslednjem koji sam imao, bio sam najplaćeniji igrač Genta".

Sezona 2009/10. bila je najbolja u istoriji Genta (do titule 2014/15). Osvojen je Kup Belgije i izboreno drugo mesto u prvenstvu.

"Jeste, a ja sam u to vreme dve sezone zaredom biran za najboljeg igrača kluba".

Bilo je to vreme kada je ulogu trenera imao slavni Mišel Prudom, inače jedan od miljenika Bojana Jorgačevića.

"Bio je najbolji golman na Svetskom prvenstvu u SAD 1994. Imao sam njegove odbrane na VHS kasetama i bio mi je jedan od omiljenih golmana. Hteo je da me dovede u Standard iz Liježa, stigao je i zvaničan poziv u Gent, ali je u međuvremenu prešao kod nas, pa mi je rekao da nema šanse da me pusti, jer je baš on insistirao na mom transferu pre nego što je otišao. Bio sam frapiran time što govori. Nisam mogao da verujem da mi je dojučerašnji idol sada trener i da insistira da me zadrži u klubu".

Saradnja, međutim, nije dobro počela...

"Imao sam zbog toga blokadu. U prvih mesec dana po Prudomovom dolasku u klub, bio sam najgori golman na svetu. Želeo sam sve da pokažem, a ništa mi nije uspevalo. Katastrofa!", priznaje Jorgačević.

Usledio je razgovor koji je promenio situaciju.

"Pozvao me je kod njega u kancelariju i kazao da nisam onaj golman kog je želeo da dovede u Standard. Pitao me je šta se dešava, da li sam se zaljubio. Reka sam mu da nisam, da imam suprugu i objasnio sam mu da imam blokadu, odnosno tremu zbog njega. Rekao mi je da ima odrešene ruke da dovede bilo kog golmana, ali da sam ja njegov prvi izbor i da želi da branim kao pre. Tim razgovorom dao mi je vetar u leđa, jednostavno sam eksplodirao i te sezone bio najbolji igrač kluba, osvojili smo Kup i drugo mesto na tabeli".

Prudom je bio nekada, a Jorgačević danas nema ime koje bi posebno izdvojio.

"Divim se svakom vrhunskom golmanu jer znam kroz šta je sve morao da prođe da bi ga uzeo neki veliki klub. Vrlo dobro znam koliko je teško. Evo vam moj primer, pet i po godina sam odlično branio za Gent i kada je došlo do toga da pređem u Briž, shvatio sam da me je gledalo četiri skauta, plus peti glavni, koji je dao konačan izveštaj i potvrdio da me uzmu. Pet i po godina sam im bio tu, 'u izlogu', ali morao sam da prođem sve te provere pre nego što me dovedu, jer se gleda svaki detalj, a ne samo ono što se vidi na terenu. Tek onda sam shvatio koliko moraš biti dobar i na vrhunskom nivou da bi te uzeo, na primer, Real Madrid. Zato cenim svakog golmana".

Za konkretne primere naveo je golmane Crvene zvezde i Partizana, Milana Borjana i Vladimira Stojkovića.

"Kada sam došao u Briž shvatio sam koliko je teško golmanima u velikim klubovima, jer ti se često dešava da do 75. minuta nemaš posla, a onda iznenada bude neka šansa i moraš da si maksimalno koncentrisan da bi uspešno intervenisao. Mnogo cenim Borjana jer je psihički izuzetno jaka osoba, uspeva da ostane koncentrisan celu utakmicu. Isto i Stojković, govoreći sa sportske strane, koji je pod konstantim pritiskom od povratka u Srbiju, ali je i on mentalno veoma jak".

Istakao je Jorgačević i šta je potrebno da bi golman bio uspešan.

"Za golmana je jako važno da drži kontinuitet utakmica bez kiksa, jer tako daje sigurnost ekipi. Ne mora da brani vrhunski, samo je bitno da nema krupne greške. To je dobar golman, dok onaj koji jednu utakmicu odbrani vrhunski, pa u dve napravi greške, pa opet dve bude dobar, jednu loš... takav golman je prosek. Najteže je držati kontinuitet i zato mnogo cenim Milana i Vladu".

Svoje iskustvo nedakašnji čuvar mreže sada prenosi na trenere golmana i dečake u Omladinskoj školi Crvene zvezde, a otvorio je i akademiju za golmane u Šapcu.

"Prevashodno radim sa kadetima, jer su tu dva najperspektivnija golmana u Zvezdi koji su pod profesionalnim ugovorima: Ognjen Lukić i Marko Ćopić, tako da se zajedno sa trenerom Markom Neđićem brinem o njima", rekao je Jorgačević i pojasnio:

Miljenik navijača

Harizmatični Jorgačević imao je dobar odnos sa navijačima gde god je igrao. U Gentu su ga više puta proglašavali najboljim igračem kluba, a neočekivanu čast ukazao mu je jedan sudija. "Najupečatljivija anegdota u Belgiji dogodila mi se u poluvremenu utakmice kada me je sudija zvao da dođem do njihove svlačionice. Mislio sam da je zbog protokola koji kapiteni potpisuju pre meča, pa sam mu kazao da sam to već uradio. Kada mi je pokazaosliku bebe shvatio sam da želi autogram. Rekao je da napišem samo Bojan i objasnio mi da je to njegov sin, kom je dao ime Bojan po meni. I sada se naježim kada se setim toga. To mi je verovatno najveća čast u karijeri, da Belgijanac da ime detetu po meni - neverovatno", sa osmehom se prisetio Jorgačević. U Levskom se zadržao tri sezone, a poslednju utakmicu zauvek će pamtiti. "Imao sam fantastičan odnos sa navijačima Levskog. Uvek ću pamtiti poslednju utakmicu, kada mi je skandirao ceo stadion. To što mi se dogodilo poželeo bih svakom sportisti, ne samo fudbaleru". Poznat je Jorgačević i po svojim ritualima - vodici iz crkve Svete Petke i klupskom šalu zakačenim za mrežu gola koji brani. "Vodicu iz crkve počeo sam da nosim još kao kadet, dok sam šal dobio od jednog dečaka kada sam branio u Radu. Nikada nisam imao problem zbog tih rituala, čak i u Turskoj gde je većinsko stanovništvo muslimansko".

"Celu polusezonu proveo sam sa kadetima, a individualno radio sa ostalim golmanima u školi. Naravno, u dogovoru sa njihovim trenerima. Za drugi deo sezone napravio sam novi koncept i insistirao da jednom nedeljno okupim sve golmane, koji će biti sortirani po godištima, kvalitetu, fizičim predispozicijama... I onda po tome da imaju grupne golmanske treninge".

Koliko je teško kada su u timu mlađih kategorija dvojica talenata koji konkurišu za istu poziciju, posebno golmansku?

"Jako je teško kad imaš dva kvalitetna golmana u ekipi, jer je to specifična pozicija. Pogotovo kod mladih momaka koji su osetili da imaju kvalitet i imaju velike ambicije. Svako sklanjanje sa gola teško se podnosi u mlađim godinama, ali uspeli smo da napravimo odličnu hemiju među njima. Trener Neđić je napravio odličan balans u ekipi, igrači podržavaju jedni druge i shvataju da za svakoga mora biti mesta. Ja nisam doživeo da vidim generaciju kao ovu 2003. Obično u jednoj generaciji imate dva-tri ekstra talenta, ali u ovoj ih ima 17-18. Bez preterivanja", ističe naš sagovornik.

U euforiji je Bojan Jorgačević pričao o kadetskom timu crveno-belih.

"Stvarno sam gledao mnogo omladinskih i kadetskih timova u inostranstvu, ali nisam doživeo da vidim toliko fenomenalnih pojedinaca u jednom timu. Ovaj tim Zvezdinih kadeta deluje poput seniorskog po stilu igre i razmišljanju. Ono što je mene kupilo kod trenera Neđića, a to sam naučio od Kristofa Dauma koji mi je bio trener u Brižu, pozadi je čista matematika, nema eksperimentisanja, već se tačno zna šta ko treba da radi, ali od sredine ka napadu, tu postoji sloboda. Marko ih ne vezuje, nema opstrukcije igre, već im je usadio u psihu da se igraju, da maštaju. To neverovatno izgleda uz njihov talenat i sposobnost realizacije. Deluju kao 'mala Barselona'. Ja sam mesec dana išao po gradu i pričao ljudima da moraju da dođu da vide kako igraju Zvezdini kadeti. Zato i dolazi mnogo ljudi na njihove".

Na proleće, međutim, nećemo gledati istu ekipu, pošto je već nekoliko igrača prebačeno među omladince Zvezde i Grafičara, kako bi sticali iskustvo igrajući protiv starijih od sebe.

"Ja to vidim kao nagradu za dobar rad nas trenera, iako neko ne misli da je tako. Zvezdin cilj je da ekipa ne igra u zoni komfora i zato su neki igrači gurnuti među starije, da bi se brže prilagodili ulasku u prvi tim. Na taj način neće imati problem adaptacije, što je za mnoge bio problem i nikada nisu uspeli da se nametnu u seniorskoj konkurenciji, iako su bili ekstra talenti", objasnio je Jorgačević.

Osvrnuo se i na rad kompletne škole.

"Zvezda je trenutno možda i najstabilniji klub u regionu, gledajući Omladinsku školu. Dosta je uloženo u poslednje vreme, Mladenović i Jelić su prepuni energije, napravili su sistem po kom je prosto nemoguće da ne bude uspešnih rezultata. Zato i nije čudno što su skoro sve generacije prve u svojim ligama. Toliko je dobra organizacija, svako tačno zna šta treba da radi. Podigli su i medicinski blok na visok nivo, što je vrlo važno za oporavak igrača u što kraćem roku. Mislim da Omladinska škola Crvene zvezde u ovom trenutku može da konkuriše mnogim iz dosta bogatijih država".

Jorgačević je, inače, i trenersku karijeru počeo u Radu.

"Milan Stojković, koji je za mene jedan od najboljih trenera golmana u Srbiji, je radio sa mladom ženskom reprezentacijom Srbije, zamolio me je da ga menjam u prvom timu Rada. Kada je Milan otišao iz kluba, Zoran Kiza Milinković me je pozvao u prvi tim. Cilj mi je bio da od Duleta Marković napravim nešto i uspeli smo u tome. Već drugu sezonu brani kao standardni prvotimac Rada i mladi je reprezentativac Srbije. Uspostavio sam konekciju između prvog tima i škole Rada kada su u pitanju golmani. Tako sam počeo...", objasnio nam je i dodao:

"Dobar rad se proširio kroz priču i stigao do ljudi iz Zvezde. Pitao sam se da li mogu da odgovorim zahtevima, jer je obim posla zaista velik pošto ne radim samo sa jednom ekipom, ali zadovoljan sam kako se nosim sa izazovima".

Veliko iskustvo ima Jorgačević koje pokušava da prenese na mlade igrače, a za kraj razgovora sačuvali smo slogan Brižovih navijača koji često koristi kao savet mladima: "Bez znoja nema slave".

"Drago mi je što sada radim u Zvezdi i što je klub posvećen radu sa mladima. Puno je srce kada možeš da pomogneš deci. Najvažnije mi je da se oni ostvare kao ljudi, da budu normalni i zdravi, a ako samo jedan od njih postane uspešan fudbaler, smatraću to dodatnim uspehom",
naglasio je.

Tagovi