Razočaravajuća partija Crvene zvezde i Partizana u 162. "večitom" derbiju u fokus je potpuno stavila dešavanja na tribinama.
"Večiti derbi", najveća utakmica srpskog sporta, često se naziva i "praznikom fudbala". Ovaj, 162. po redu, bio praznik samo po kulisama, suštine prosto nije bilo.
Skoro 40.000 ljudi, pevanje pesmi, navijanje, zastave, koreografije, pa i nezakonite "bakljade" - svega je to bilo u duelu Crvene zvezde i Partizana u nedelju, ali strasti i emocije koje bi trebalo da krase najveći događaj našeg sporta jednostavno nije bilo.
Kompletna predstava podsećala je na veliko porodično okupljanje, neku slavu ili neki porodični dan, kada se okupi cela šira porodica, ali stvari prosto ne štimaju.
Braća i sestre od tetke, na primer, porasli su od prošle godine i razišla su im se interesovanja, nesnosni braća blizanci od ujaka se tuku sve vreme, onaj nezgodni teča se napio već u podne i hvata sve za rukav i objašnjava svetsku politiku i rešava ekonomiju, ručak je malo zagoreo, stric i strina su se posvađali neposredno pre dolaska, a onda se negde popodne izgubilo i ono malo dete što je tek prohodalo.
Jeste porodica najvažnija na svetu, ali uleti nekad ta godina kad se vrlo rano pogleda na sat i kaže "oh, zar je već toliko sati, gomilu obaveza imamo", a domaćini mehanički ponavljaju "pa zar već? baš šteta" i slično, a u stvari svi jedva čekaju da se raziđu.
Takav je sličan osećaj bio i posmatrati ovaj derbi, čak i iz neposredne blizine, sa atletske staze.
Uz dužno poštovanje kapitena Crvene zvezde i sjajnog golmana Milana Borjana, koji je rekao da je šampion države igrao "fenomenalno", stvarno je teško složiti se sa njim.
Većina publike je zviždala posle meča, česti prekidi "smorili" su i najupornije, a nedostatak golova i, naizgled, nedostatak pravog truda ubili su svaki entuzijazam za utakmicu, tako da se stekao utisak da je većina publike jedva čekala da se utakmica završi.
"Mister" Dejan Stanković i "boss" Savo Milošević uglavnom su bili mirni pored aut-linija, mada je trener domaćina bio malo življi, ali na terenu nije imalo mnogo toga da se vidi.
Pored terena: videli smo ogromne transparente, poruke organizovanih navijača jedni drugima, "bakljade", dimove, ali kad se sve to dešava na ovakvoj utakmici, onda nekako postane jasno da organizovani navijači navijaju za sebe, a ne za klub, i da bi navijali isto i da su leđima okrenuti terenu.
Pre utakmice smo videli sukob dve zaraćene organizovane frakcije pristalica Partizana, u kojoj je delovalo da niko nije povređen, na svu sreću, a onda još i rasparčane neke grupe navijača crno-belih, koji nisu imali nikakva obeležja i stekao se utisak da su simpatizeri. Ne treba zaboraviti ni da je jedno pirotehničko sredstvo pogodilo jednog žandara, pocepalo mu uniformu i napravilo ranu, ali i to se zaboravilo malo kasnije.
Ostaje da se vidi da li će neko bar glumiti pokušaj da istraži ovaj napad na službeno lice, ali i druge nezakonite radnje na stadionu. Kao što je, podsećamo, i paljenje baklji. Ili ćemo nastaviti svi da se ponašamo kao da je to normalno i da smo oguglali.
Kao na onog teču što je pijan još od ranog popodneva, pa svima sve "objašnjava", dosađuje, ponekad polomi neku čašu na koju se neko poseče ili slično…
Možda će neko otići sa ovog slavlja sa svešću da nasilje na utakmicama nije normalno, baš kao što i alkoholizam nije benigna i normalna stvar, već nešto što razara i pojedinca i društvo.
Da smo gledali dobar ili bar zanimljiv fudbal, možda bi sve bilo drugačije?
Do sledećeg okupljanja…