U najnovijoj MONDO kolumni Vladimira Ćuka čitajte o neverovatnoj karijeri najboljeg defanzivca lige sa početka veka.
Ako je Čonsi Bilaps bio mozak, dirigent, lider šampionskih Pistonsa iz 2004, onda je ovaj čovek bio srce, duša, emocija, sirova snaga, ma sve što je bilo ono “malo” što ti treba da postaneš šampion.
Za osvajanje titule ti zaista treba svašta. Kvalitet pre svega. Treba ti tim i igra koja mora biti vezivno tkivo koje spaja tih pet igrača na terenu. Treba ti i kršten trener. Ali šta ti još treba? Uvek ti treba jedan koji će da pogine za tim. Treba bi onaj koji će da radi sve ono što drugi baš ne žeče ako ne moraju.
Ben Valas je radio sve to. I sve to što je radio podigao je na najviši mogući nivo. Njegov život je bio borba. Od detinjstva. Rastao je u kući sa još desetoro braće i sestara. U Alabami. Tamo gde nikako nije lako Afroamerikancima. Kada na rasizam dodate bedu u kojoj živite, jasno je da je borba jedina opcija.
Jedan od dokaza da su se mučili je to da tokom detinjstva nisu imali automobil, makar najveći krš sa auto pijace. Poslednji su u gradu dobili struju. Sport je bio način da zaborave na sve loše stvari koje su ih okruživale.
Uočio ga je još jedan veliki borac i fajter na terenu - Čarls Oukli. Posle osvajanja prizanja u srednjoj školi u košarci, bejzbolu i američkom fudbalu (igrajuči lajnbekera), Čarls ga je zapazio na kampu i odmah preporučio svom bivšem koledžu.
Valas je trebao da dođe kao neka nova verzija Ouklija. Ali sa više prefinjenosti i atleticizma. Iako je visinom bio limitiran za poziciju centra, zbog brojki koje je beležio, treneri su ga često gurali na tu poziciju.
Pre Virdžinija Uniona, nastupao je za neprimetni koledž iz Klivlenda, Sajahoga. Tamo je beležio monstruozne proseke u skokovima i poenima. Skupljao bi preko 17 skokova i čak 7 blokada po utakmici, u proseku. Na insistiranje mentora Ouklija, prešao je na Virdžiniju.
Kako koledž nije u elitnom rangu, a Valas nije beležio baš proseke od kojih se zalediš, tako je na draftu 1996. (koji se smatra jednim od najboljih), ostao bez pozicije. Buletsi su ga pokupili kasnije tokom sezone, ali se nije naigrao.
U limbu u kome se našao probao je u Italiji, ali na sreću se pojavio Vašington. “Kao mali sam se uvek borio. Starija braća mi nisu dodavala loptu, jer sam bio mali Ben. Morao sam da se borim i radim sve ono stvari od kojih bi drugi bežali. Krao sam lopte, skakao na nemoguće odbitke, igrao odbranu toliko uporno da su me prozvali komarac. To mi je na kraju ušlo pod kožu i postao sam igrač koji prihvata najteže zadatke”, rekao je Ben.
Promenom imena tima iz Vašingtona, došao je i veći prostor za Valasa. Da se ne lažemo, u toj ruki sezoni, Vašington nije znao kuda udara, te su tako promenili čak tri trenera tokom sezone. Petorka je već bila cementirana, pa tako Valas nije mogao da očekuje ništa više od par rezervisanih minuta.
On nije bio igrač koji će u malom broju minuta uspeti da pokaže zašto je baš on jako vredan timu. Takvim igračima treba prostor, ali pre svega poverenje. Odlazak Krisa Vebera u trejdu za Ričmonda, polako je odškrinuo vrata Valasu.
To je bilo sve što mu je bilo potrebno. U nekih 27 minuta koje je provodio na terenu postao je najbolji skakač tima i najbolji bloker. Tome treba dodati da je bio ubedljivo najbolji bloker i najbolji ofanzivni skakač. Ovo poslednje jako dobro oslikava njegovu korisnost, jer svaki ofanzivni skok je nova prilika za napad i poene.
U tom momentu, kada Valas postaje igrač na koga se možete osloniti, uprava povlači neuobičajen potez. Uprava u kojoj sede Majkl Džordan i Ves Anseld! Trejduju mladog igrača kome je forma u usponu, za dobro poznatu “selicu”, Ajka Ostina. I naravno, promašili su. Jer da su pogađali ne bi godinama bili tu gde jesu.
U Orlandu, Bo Autlou i on terorišu protivnike blokadama. Obojica “undersized” centri. I tamo se dokazuje kao skakačka mašina, gde beleži preko osam skokova u svega 25 minuta na terenu. Ali u toj ekipi prepunoj “ludaka” bilo je pravo čudo da opstane jedan takav lik kakav je Ben Valas.
I tada se Doku Riversu otvaraju vidici. Pravi pakleni plan da u Orlando dovede tri zvezde. Prva je bio Trejsi Mekgrejdi, ali to je bilo lako, jer je ovaj želeo da pobegne iz senke Vinsa Kartera. Sledeći je bio Tim Dankan. Tu je navodno Dok Rivers upropastio dogovor time što se držao svog pravila da članovi porodice ne mogu putovati sa timom.
I poslednji je bio Grent Hil. On je takođe želeo izlaz iz Detroita. Igrao je, pokušavao, ali ništa nije išlo. Polako je plašio da će izgubiti godine i da uspesi neće doći. Ok, došle su povrede i izgubio je sve, ali to je druga priča, već ispričana ovde.
Tako su ponovo uključili Valasa u trejd priču. Tako je 2000. završio u Pistonsima. Dobija mesto u prvoj petorci i postaje prava zver u reketu. Nedugo posle dolaska uzima dve uzastopne nagrade za najboljeg skakača lige i za najboljeg blokera.
Godine u kojima su nastajali novi “Loši momci”, bile su godine u kojima je Ben Valas odnosio pobedu za pobedom. Neke su bile timske, ali mnogo više je bilo onih malih, ali ličnih, koji su iznova dokazivale greške koje su pravili svi pre uprave Pistonsa i Džoa Dumarsa. Treneri su se menjali, ali je Valas ostajao temelj uspeha Pistonsa.
Svi navijači Pistonsa su gledali u njega, pokušavajući da nadoknade momenat kada su ostali bez Denisa Rodmana. I ne samo to. Ben je hvatao skokove skoro kao Rodman. Udarao je monstruozne blokade poput Džona Selija i pravio jake faulove, nekad čak kao Lambir.
Iako svi znamo kakva je defanzivna zver bio Big Ben, to nikako ne treba ostaviti po strani. Jedan je od retkih koji je upravo defanzivnom dominacijom dolazio do karte za All star meč. U pet uzastopnih godina, između 2002 i 2006, odneo je čak četiri naslova za najboljeg defanzivca lige.
Jedina sezona u kojoj to nije bilo dogodila se 2004. Da jeste, ime bi imao “five peat” u svojim rukama i izdigao bi se kao ultimativno najbolji defanzivac. Međutim, tu nagradu mu je “oteo” Ron Artest. Upravo te godine se desio i čuveni “Menace in the Palace”, kada je sve krenulo upravo od njih dvojice. Ishod celog haosa znate.
Od kada se nagrada dodeljuje, nijedan igrač nije toliko često u rukama imao ovu prestižnu nagradu, a najbliži Benu bio je Mutombo.
Za razliku od elitnih centara, onih klasičnih, Ben zaista nije imao predispozicije za centra. Ali je bio centar i to centar koji je bez problema parirao Šekilu u njegovim najboljim danima.
I opet dolazimo do toga da Ben Valas nije izabran na draftu, čak u dve runde! Jedini je igrač koji je kao nedraftovan došao do toliko naslova za najboljeg defanzivca, poziva na All star i osvajanja mesta u petorkama lige.
Da sve bude još fascinantnije, Valas je sve ovo uspeo bez zapaženog ofanzivnog učinka. Njegovi poeni su uglavnom bili laki. Zakucavanja, alley oop, ubacivanja iz odbitka. Šuterski učinak gotovo da nije imao. Imao je loše proseke iz igre, a posebno sa linije bacanja. Nikada u karijeri nije prebacio više od 10 poena u proseku.
Sve što je napravio, napravio je defanzivnom igrom. Branio je sebe od kritika. Branio je sebe od loših ocena. I to je toliko dobro radio, da je kroz samo jednu dimenziju igre, tu famoznu defanzivnu, postao jedan od najboljih igrača lige. U tom momentu, dok je nosio dres Pistonsa, svaki tim u ligi bi poželeo Valasa u svom timu.
Može se reći da je pokojni Dejvid Štern bio srećna amajlija za Bena. Kada je uveo zonsku odbranu, to je bio momenat kada su igrači na perimetru dobili mnogo više prostora od svojih visokih kolega. To je omogućilo Valasu da brzinom isprati spoljne igrače i udara gomile blokada.
Velika prednost Valasa bilo je njegovo telo. Bio je dovoljno brz da čuva elitne četvorke, ako bi neko igrao small ball, ali je na drugoj strani bio ekstremno snažan da je mogao da čuva bilo kog centra. Pa čak i prime time Šeka.
Na vrhuncu je znao da diže 210 kilograma iz benča. Ali je imao nekarakteristično male šake za svoju visinu kojima je jedva mogao da obuhvati loptu jednom rukom.
U tom čuvenom finalu 2004, kada su Pistonsi gotovo očistili moćne Lejkerse skorom 4:1, Valas je pokazao koliko može. Nijedan centar pre toga nije mogao da tako snažno parira Šeku. Beležio bi neverovatne proseke u finalima, ali je onda na red došao duel sa Big Benom.
U finalu je spustio Šeka na najniži prosek u serijama za titulu. Isto to je uradio sa Dankanom, ali su Sparsi imali Roberta Orija koji je rešio pitanje šampiona. I ne samo to, već je nadskočio Šekila, koji je uvek bio dominantna centarska figura kada su u pitanju poeni, skokovi i blokade. U tri od ova dva segmenta, Valas je odneo pobedu.
Što je najbitnije dobio je i rat. Time je pokazao da je zaista sve moguće. Da je moguće da od igrača koga nijedan tim nije želeo na draftu, dođete do elitnog defanzivca, pa na kraju do šampiona. Poraz nikada nije bio opcija za Valasa. Odrastanje ga je dovoljno očvrslo da može sve da prihvati i ide ka pobedi.
Sa Pistonsima je pet puta zaredom igrao plejof, od toga je imao dva finala lige, dva finala konferencije i jedno polufinale. Ostao je na jednoj tituli, da je bilo malo sreće mogao je da završi sa bar dve. Nastavio je da ređa plejof učešća po odlasku iz Pistonsa, u Bulsima i Kavsima.
Upravo je sa Bulsima ispao od svojih Pistonsa. Sa Lebronom je dva puta igrao plejof i oba puta su tesno gubili od favorita. I dalje ostaje upamćeno kakvu je odbranu igrao na Garnetu u seriji Kavsa i Seltiksa, na šampionskom pohodu Seltiksa. Ben Valas je bio i ostao elita.
Na kraju svog puta vratio se u grad automobila, dima i sivila. Vratio se da unese još malo boje svojom pojavom. To je bilo više simbolično, nego što je zaista uticao na igru Pistonsa. Ali sve u vezi sa njim se vrti oko jedne reči. Poštovanje. On je samo to želeo, pa možemo reći da ga je na kraju zaslužio kao jedan od najboljih defanzivaca koje smo imali prilike da gledamo.
P.S. Iskoristio bih ovu priliku da pomenem još jednog velikog borca koji, nažalost, više nije sa nama. Majkle Odžo, počivaj u miru!