Nekada najveći srpski talenat otvorio je dušu u podkastu "Jao Mile"
Bivši srpski košarkaš Darko Miličić (38), nekadašnji drugi "pik" na NBA draftu 2003. (Lebron Džejms je bio prvi) koji nikad nije ostvario svoj talenat u NBA ligi, gostovao je u podkastu "Jao Mile" i iskreno govorio o svom boravku u Americi, mogućnosti da se vrati u Zvezdu prije desetak godina.
"Ma, gdje, ja sam bio u ozbiljnoj svađi sa košarkom. Vuklo me srce, ali bio sam u haosu sam sa sobom. To je stadijum moje karijere u kojem sam na terenu izgledao pogubljeno, kao da ne pripadam tu, ne znam ni na koji koš napadam. Kad ti varaš, ti ne možeš Boga da prevariš. Kad cijelog života varaš, to dođe na naplatu prije ili kasnije. Meni je došlo na naplatu da sam bio pogubljen na terenu, nisam znao gdje sam bio na terenu, kojom jačinom da ispalim... Sve to dođe na naplatu po ušima."
Miličić je početkom vijeka bio najveći talenat srpske i evropske košarke, čudo Hemofarma i najperspektivniji igrač Detroit Pistonsa. Međutim, u tom klubu za njega nije bilo mjesta, niti je uradio sve što je mogao da bi se izborio za svoj prostor i šansu. Potom je mijenjao timove (Orlando, Memfis, Njujork, Minesota, Boston...) i završio je 2012, duboko u sebi svjestan da je mogao i morao bolje i više.
U tom periodu se i nagađalo da bi mogao u Zvezdu. "Kad je došlo do Zvezde bilo je već kasno. Nisam bio spreman da dođem u klub koji volim u takvom stanju - i košarkaškom, mentalnom, fizičkom... Da li sam mogao da se vratim uz pomoć atmosfere i svega što bi donijelo? Ne znam, ne mogu da kažem, ali nisam bio spreman da rizikujem, ne zbog sebe, ali nisam bio spreman da kvarim taj odnos sa ljudima iz Zvezde. Bio sam mnogo godina neozbiljan, nije to više taj Darko, ni ta košarka..."
"Znam to ludilo, pitanje je kako bi na mene i odreagovalo. Meni ne bi trebalo puno. Ja sam od sebe bježim i znam kako me radi na tribini, a kako bi bilo na terenu? Zaletio bih se ka tribini, skinuo dres... Zamisli igram, dam koš, koš-faul, nabodem nekoga, krenem na tribine kad te to ponese. Bolje je ovako."
Iako priznaje da sada aktivnije prati Evroligu nego NBA ligu, naravno da mu ne promiču sjajne igre Nikole Jokića i Luke Dončića.
"Dončić, Jokić? Šta ja da pričam? Nemam pravo da se obraćam. Ljudi čine čuda. Bez obzira na sve okolnosti kakva je liga, momci igraju strašnu košarku. Očigledno su se adaptirali, prija im način igre, otvoreni teren... Za Nikolu šta da pričamo, to traje dugo, nadam se da će i za Dončića da traje još dugo, mnogo, mnogo godina i da će ostaviti neizbrisivi trag."
Već je dobro poznato da je Jokićev brat Nemanja bio sa njim u Americi.
"Moguće je da su učili na mojim greškama. Bili smo svi zajedno povezani, bliski, on je otišao sa mnom u Ameriku i vidio je da to ne može tako da funkcioniše. Brinuo sam koliko sam kalorija unio svaki dan. Trudio sam se da tako bude, ali profesionalni sport zahtijeva nešto više. Ne da budeš samoživ, ali moraš u nekim momentima da gledaš sebe i da brineš o sebi. Da sebi nađeš zonu komfora i da se spremaš za te utakmice. Ne možeš ti sada da brineš o stvarima sa strane koje su ljudima normalne. Taj nivo sporta, NBA zahtijeva da se posvetiš sebi da bi mogao da daš svoj maksimum. Pretpostavljam da su oni vidjeli tada, da ta priča sa mnoštvo ljudi oko njega i da brine o svakome, nije dobra, pa da su ga izolovali. Ali opet, čovjek ima takav talenat da ne znam da li bi neke stvari mogle da ga sputaju u napretku."
"Sve to utiče. Remeti te kada zove onaj, ovaj, sve su to preuzeli na sebe i sigurno je da mu je to pomoglo. Prijete po tribinama i daj Bože da su se smirili."
Iako se usteže da daje ocjene o NBA ligi, Miličić je rekao šta smatra o tome kako sada izgleda liga.
"Nije mi žao zbog Evrolige. Iako mi je Evroliga sjajna košarka. Glupo je govoriti, imaš tamo dominantne igrače, ali meni ljepša nego NBA liga. Mada, ko sam ja da komentarišem, bio sam tamo na izletu par godina. Meni je generalno Evroliga bolja košarka."
"Ide se na atraktivnost, Džordan kad je igrao jedva su živu glavu iznosili. Da li je bilo namjernih faulova, ne znam, bilo je ono 'Nemoj više', a sada te zvijezde... Zaštićene su i ne smiješ da ih pogledaš. Mislim da zbog toga liga gubi na kvalitetu, više se šeta nego što se trči i ko se ne razumije u košarku vidi da ta košarka nije taj intenzitet. Ako si ga dobio na prvom koraku i ako ima dole na pomoći... A, ako nema - nema veze. Ali to je veliki cirkus i tu je samo lova osnova i oko toga se vrti, prodaje se, gleda, da se priča o određenim igračima sa statistikama."
"ON NA PIJACI OD 10. GODINE, A JA..."
Miličić se poslije košarke bavio poljoprivredom.
"Bog me pogledao po ko zna koji put. Ušao sam u taj biznis, misleći kao i prije da sam svemoguć i da mogu sve, da ću iz košarke da uletim u intenzivnu proizvodnju jabuke, da se bavim prodajom, proizvodnjom, ekonomijom, da ću sve da ukomponujem i uspješno radim, ali to se naravno nije desilo. Borba je bila ozbiljna, iskušenja napretek i hvala Bogu na svim iskušenjima. Bog je imao namjeru da od mene napravi boljeg čovjeka, mislim da je donekle uspio, ima tu još mnogo posla, ali mislim da me je taj voćnjak i tih 10 godina tamo smirilo i dovelo u red. Bog me je, kao i uvijek, spasao da sam se na kraju 'riješio' tog posla. Mogu da kažem da sam taj biznis prodao, ostao sam indirektno, ali nisam više vlasnik."
"Imao sam maštu da samo ne propadnem kad sam ušao u to, da ne bude patos, već da opstanem i hvala Bogu, opstao sam. Neki maštaju da će da šire, proširuju biznis, i ja sam bio u tim varijantama, pa kažem sebi - dečko, je l' si ti lud? Očigledno sam mislio da ću doći iz Amerike, uzeo sam lovu, laganica, voćnjak, rastu jabuke, beru se same, prodajemo, kaplje lova... Ali Bog je imao drugačije namjere i sve što se desilo, desilo se sa razlogom. Prošao sam iskušenja, srušio mi se dio voćnjaka, prošao sam gradove, mrazove, većina stvari koja je mogla me je zadesila. Iz godine u godinu sam shvatao, ali nije bilo nazad. To je to ludilo koje me obuzme. Krenem pun gas, pa kad puknem glavom na ledini, Bože pomozi."
"Sad kad vratim film, kažem sebi - koji sam ja ludak! Niti sam proizvođač, niti ću ikad biti. Ekonomija? Jesi lud! Veze sa vezom nemam, kao ja proširujem... I onda trgovina. Trgujem sa čovjekom koji je od desete godine na pijaci. Svaki put me 'radi', samo se pitam za koliko me radi, ali bitno je da sam zadovoljan. Dođem kući zadovoljan, a on me ošurio i ubio me. On nudi jedno, kažem 'ne može', a on kaže 'nije sporno', a ja već po ušima dobijem. Tješim se kako znaš i umiješ, ali nema od toga ništa. Imao sam i savjetnike, to se ispostavilo kao ne baš najpametnije. Zvao sam, pitao sam, ima ljudi koji hoće, ljudi koji neće da podijele, razumijem u svakom smislu. Na kraju pozitivna priča, nije se tako naziralo, ali na kraju slava Bogu što me je spasao. U poziciji u kojoj sam se nalazio nije bilo strašno, ali mogla je da preraste u strašnu, s obzirom na tržište, otkup jabuke, cijenu repromaterijala, a moj krajnji proizvod sve jeftiniji."