Verovatno nije bilo značajneg igrača za istoriju Kingsa od srpskog člana "Kuće slavnih". Ipak, ono što je od 1999. uspeo kao košarkaš, za pola decenije nije kao generalni menadžer. A čuveni previd će ga dugo pratiti.
Kada je na leto 2015. uprava Sakramento Kingsa ozvaničila Vladeta (ili Vladu, kako vam već odgovara) Divca na poziciji prvog operativca kluba, mnogi žitelji kalifornijske prestonice osetili su izvesno olakšanje. Svi dobro znamo šta u Srbiji znači sam spomen njegovog imena – trofeji sa Partizanom i kao igrač i kao funkcioner, legendarni staž u reprezentaciji i mnoge medalje, i neko toliko obožavan da je čak stigao i do spominjanja u pesmama i „ove“ i „one“ orijentacije.
U Sakramentu, međutim, Divac je možda i više od svega toga. Jer, on nije samo bio startni centar najbolje generacije u istoriji „kraljeva“ otkako su se 1985. doselili u Kaliforniju, jedan od najboljih igrača u istoriji kluba na toj poziciji, i harizmatični lider ekipe koja je na „prinstonske“ note Rika Adelmana i Pita Kerila igrala najlepšu košarku na svetu početkom dvadeset i prvog veka. Ne, on je pre svega bio čovek koji je zaboravljenom klubu doneo legitimitet – i zatim zamalo i odličja.
U NBA terminologiji, Sakramento je do 1999. bio odredište za zalutale košarkaške duše, i mesto gde, što novinari vole da kažu, „karijere odu da umru“. Kada su Kingsi nakon tri decenije bivstvovanja u Ročesteru, Sinsinatiju (gde su ih zvali „Rojalsi“), Omahi i Kanzas Sitiju stigli do prestonice Kalifornije, samo su istoričari ovog sporta pamtili njihovu jedinu titulu osvojenu 1951. u finalu protiv Njujork Niksa, kao i čarolije Oskara Robertsona i Džerija Lukasa.
U sezoni 1985/86, prvoj koju su kraljevi igrali u „staroj“ ARKO Areni („novi“ ARKO, kasnije poznat kao „Slip Trejn Arena“, otvoren je tri godine kasnije svega dva kilometra od starog), ekipa je vođena Redžijem Tiusom, Edijem Džonsonom i Majkom Vudsonom uspela da se dokopa plej-ofa u kojem su ih momentalno pometlali budući finalisti Hjuston Roketsi. To je ujedno bio i jedini bljesak Kingsa do daljnjega, jer će prvi sledeći mandat u doigravanju obezbediti tek deset godina kasnije.
U toj deceniji između dva plej-ofa, Kingsi su utemeljili ono o čemu sam pisao gore. Grad Sakramento je, i bez košarke, svojevrsno kalifornijsko „ružno pače“ – iako je nominalno glavni grad i sedište vlade ove države, „Sakto“ je verovatno poslednje mesto koje bi neko asocirao sa njom. Los Anđeles, pacifička obala, surferi, skejteri, San Fransisko, „Golden Gejt“...Sakramento verovatno samo pamti svetski putnik iz Nušićeve komedije Jovanča Micić iz Jagodine, koji nakon avantura po divljem zapadu lamentira kako „u Sakrament pođo, sakrament i nađo“.
/Nastavite da čitate tekst klikom na strelicu/
Jasno je, stoga, da je retko kome profesionalnom košarkašu taj grad željena destinacija. Kingsima nije puno ni pomoglo umeće generalnih menadžera na draftovima, koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih balansirali od nadasve tragičnih do čisto nekompetentnih. Prvi ikada pik koji je uprava Kingsa birala iz Sakramenta bio je centar Džo Klajn, danas više poznatiji kao doživotni rezervista na klupama Finiksa, Lejkersa i Bulsa. Harold Presli (17. pik prve runde 1986.) je ime koje bolje pamte navijači Partizana, budući da su se susreli sa njime kao igračem Huventuda u legendarnom finalu 1992. – Keni Smit (6. pik prve runde 1987.) je osvojio dve titule kao član Hjustona, do kojeg je stigao preko Atlante u koju su ga Kingsi trejdovali za Entoana Kara i Sedrika Tonija.
Riki Beri (18. pik prve runde 1988.) bio je ljubimac navijača – nisko krilo sa odličnim šutem, i neko na koga bi se Kingsi sigurno mogli osloniti da nije podigao ruku na sebe samo godinu dana nakon što je postao profesionalac. Pervis Elison, izuzetan tokom četiri godine studija na univerzitetu Luivil, došao je kao prvi pik 1989. sa nadimkom „Never Nervous“ – tokom ruki sezone u Sakramentu, u kojoj je propustio više od pola utakmica zbog raznih povreda, saigrač Deni Ejndž prozvao ga je „Out of Service“. Bobi Harli (7. pik prve runde 1993.), briljantni plejmejker Djuka i dvostruki prvak države, je izvesno bio velika nada franšize, ali mu je karijeru presekla teška saobraćajna nesreća u kojoj je zamalo izgubio živu glavu. Kada na sve ovo dodamo i neimpresivan staž Volta Vilijamsa, Pita Čilkata, Lajonela Simonsa, Bilija Ovensa, Brajana Grenta i drugih, koji su uglavnom ili ostali fusnote u istoriji lige, ili ostvarili bolje uloge negde drugde (kao npr. Grent u Portlandu i Majamiju), možemo gotovo i otvoriti neku teoriju o prokletstvu.
Stvari su krenule nabolje angažmanom Džefa Pitrija, koji je postao novi generalni menadžer Kingsa 1994. Pitri, svojevremeno izuzetan košarkaš čija je karijera trajala svega šest sezona zbog povreda (primećujete li neku sličnost ovde?), je momentalno počeo da popravlja stvari u Sakramentu – kada je 1996. na draftu umesto NCAA favorita Džona Volasa izabran potpuno anonimni Peđa Stojaković, Pitriju je bezmalo prećeno vešalima. Ali strpljenje se isplatilo svega tri godine kasnije, kada su Kingsi ujahali u skraćenu sezonu sa Peđom, Krisom Veberom, Džejsonom „Bela Čokolada“ Vilijamsom, Korlisom Vilijamsonom...i Divcem.
I ovde se vraćamo na priču o legitimitetu. Jer, kao što ste dosad imali priliku da pročitate, publika je u ARKO Areni zvezde mogla da vidi samo na proputovanju. Slobodni agenti su izbegavali Sakramento poput žarišta neke zarazne bolesti, a jedini svetao primer igrača koji je prihvatio svoju ulogu i odradio je kako treba bio je Mič Ričmond, koji je došao u razmeni za Bilija Ovensa (jednom i Kingsi da prevare nekoga). Vlade Divac je, kada je stavio paraf na petogodišnji ugovor početkom 1999., bio prvi veliki „slobodnjak“ u istoriji franšize, i taj potez stavio je do znanja ljubiteljima košarke u ovom gradu da su Kingsi, konačno, postali bitan igrač na NBA mapi. Svega sedam meseci pre Divčevog potpisa, navijači su se znojili čitajući naslove u novinama kako Veber, friško trejdovan za Ričmonda, ne želi da igra u Sakramentu. Srećom po njih, on se predomislio, a dovođenje Divca, u ono vreme jednog od najboljiih centara lige, i igrača visoke reputacije koji je bio uvek na „obroncima“ Ol-Star glasanja, cementiralo je bazu za dalji razvoj košarke u ovom gradu.
Baš kao i 1999, i 2015 su dakle oči bile uprte u Divca kada je stupio na novu poziciju. Njegov igrački odlazak, kao i odlasci Stojakovića, Vebera i drugih, bili su znak da se „Periklovo doba“ u Sakramentu privelo kraju. Svega nekoliko godina nakon što je Vlade rešio da svoju NBA karijeru okonča tamo gde ju je i započeo kojih petsto kilometara južno niz autoput I5, Kingsi su se ne samo resetovali na fabrička podešavanja, već i zamalo otišli put savezne države Vašington. Posle rovovske borbe grad Sakramento je, vođen nekada plejmejkerom Finiks Sansa a tada gradonačelnikom Kevinom Džonsonom, pobedio – Kingsi se ostali na istom mestu, gradska uprava se obavezala da će izgraditi novu halu, a vlasničku ulogu preuzeo je Vivek Ranadive, milioner i vlasnik velike softverske firme iz silicijumske doline.
/Za nastavak - klik na strelicu/
Ranadive nije imao poverenja u Pitrija (ironično, navijači Kingsa su pre toga dugo godina imali transparente na kojima je pisalo „In Petrie we trust“), pa ga je odmah po preuzimanju zamenio Pitom Dalesandrom. Divac je stupio na scenu oko dve godine kasnije prvobitno kao „asistent i specijalni savetnik“, što je momentalno pokrenulo lavinu tračeva o tome da je Dalesandrov mandat završen. To se ozvaničilo svega dve sedmice pred draft 2015, i to reklo bi se na svačije zadovoljstvo – Dalesandro je imao nekoliko nepopularnih odluka, kao što su nevoljnost da se produži saradnja sa veoma popularnim Ajzejom Tomasom, te otpuštanje trenera Majka Melouna, svojevremeno pravi mali skandal u košarkaškom svetu. Divac je tako dobio uzde u timu koji naizgled niko neće, rešen da napravi ime za sebe u surovom okruženu NBA administracije.
Njegov početak bio je izuzetno težak, jer je dospeo u sred tinjajućeg sukoba koji su imali novi trener Džordž Karl i prva zvezda ekipe Demarkus Kazins. Kazins, najbolji centar kluba još od njegovog novog GM-a, nije krio koliko ne podnosi Karla, nazivajući ga čak „zmijom“ na Tviteru – Karl je uzvratio ličnim zahtevom Divcu da se ovaj trejduje. Uprava Sakramenta to nije uspela na najbolji način da iskontroliše, jer su prvo propali pregovori da se Kazins negde prosledi, a zatim je i procureo izveštaj da su „kraljevi“ pokušali da brzopleto smene Karla i zamene ga Džonom Kaliparijem, Kazinsovim starim koledž trenerom. U međuvremenu, Divac je na svom prvom draftu izabrao centra Kentakija Vilija Koli-Stajna, poslavši time jasnu poruku Kazinsu da na njega ne računa na duže vreme – ako uzmemo u obzir da je Stajn nakon isteka ruki ugovora napustio Kingse bez ijedne prolivene suze za njim, jasno vam je da je to bila zloslutna prva lasta Divčeve vladavine.
Naredne tri godine obeležili su povremeni usponi, i uglavnom padovi. Strani mediji su vrlo rano etiketirali Divca kao čoveka „teškog za saradnju“, jer navodno ima praksu da se ne javlja na telefon i da pušta svog asistenta da završava razne poslove. Kada je Kazins konačno trejdovan u februaru 2017 tokom ol-star vikenda u Nju Orleansu, zli jezici su primetili da je to bio jedini mogući termin da se ovaj trejd završi jer je Vlade bio fizički prisutan na lokaciji, i samim time spreman za pregovore.
Ni unutar samog kluba stvari nisu tekle glatko – još posle prvog drafta procureli su izveštaji o frustriranim asistentima koji se žale kako Vlade uopšte ne razume kako funkcioniše „salari kep“ i ostale finese NBA ekonomskog modela – jasan primer bio je trejd Nika Stoskasa u Filadelfiju, koji je istovaren sa još gomilom igrača za malo „kep spejsa“ i prava na Luku Mitrovića i Arturasa Gudaitisa (jedan od „utega“ u transakciji bilo je i pravo zamene mesta na draftovima 2016 i 2017 – Filadelfija je na ovaj način „ukrala“ Kingsima treće mesto 2017 koje je mogao biti, oh, Džejson Tejtum). Manevar na draftu 2016, u kojem je prvo draftovan Markiz Kris, a zatim zamenjen za Jorgosa Papajanisa, Skala Labisjea i prava na Bogdana Bogdanovića, bi se verovatno sada označio kao jedna od najgorih transakcija u istoriji kosmosa da Bogdan nije opravdao uložena očekivanja – ovako, opet, ostaje pitanje šta je Divac video u Papajanisu i zašto je ovaj momak bio vredan lutrijskog izbora.
Pozicija trenera je takođe bila nešto čime je Vlade morao kontinuirano da se bavi. Trzavice sa Karlom prerasle su ubrzo u otvoreni sukob, kojem su do konačnog razrešenja prethodila još barem dva Divčeva pokušaja da se ratosilja nekadašnjeg šefa struke Sijetla i Denvera. Umesto njega doveden je Dejv Jerger, izuzetno uspešan u Memfisu – Jerger, koji je od Grizlija napravio dominantnu defanzivnu silu, na kraju nije uspeo da se nađe u prohtevima menadžmenta Kingsa koji su bili izričiti da klub treba da forsira agresivnu napadačku košarku sa akcentom na razvoju mladih igrača. Međutim, o tome nešto kasnije.
Nije puno sreće bilo ni sa slobodnim agentima, o čijem ste odnosu sa Sakramentom već dosad naučili iz pročitanog. Divac je sebi vrlo rano zacrtao cilj da pokuša da privuče nekoga u Sakramento ne bi li pokazao i ostalima da to može, ali to mu je retko polazilo za rukom. Nešto uspešniji pokušaji bili su jednogodišnje oporavljanje Režona Ronda nakon privatnog pakla u koji je upao posle razlaza sa Dalasom, dovođenje Nemanje Bjelice u poslednji čas nakon što se ovaj predomislio oko odlaska u Filadelfiju, kao i kratke epizode Zeka Rendolfa i Vinsa Kartera.
Ostali nisu uspeli da se snađu, dopunivši time mitološki sadržaj o Kingsima kao mestu u kojem se ne treba zadržavati duže od poslednje ugovorene plate. Marko Belineli, Džejms Anderson, Kostas Kufos, Aron Aflalo, Met Barns, Džordž Hil, Trevor Ariza, Divejn Dedmon...mnogi od njih nisu uspeli da opravdaju platu koja je neretko bila viša nego što bi neko drugi nudio kako bi se prebrodio faktor neatraktivnosti, a posebno se loše pamte epizode Hila i Arize, koji su dovedeni primarno kao „veteranska ispomoć“, da bi ih Kingsi liferovali prvom prilikom zbog ovakve ili onakve nekompatibilnosti.
Nekakav boljitak osetio se u sezoni 2017-18 kada je prvo na draftu uzet talentovani plejmejker DiAron Foks, a Bogdan Bogdanović ostvario svoj NBA debi i odmah ubedio prisutne da on može tamo da igra. Divac je pobrao i dosta hvalospeva za kasni izbor Harija Džajlsa, igrača visokog (i još uvek nerealizovanog) potencijala. Ekipa na parketu nije delovala fenomenalno, ali se nekakav potencijal sada već nazirao – bekovska linija u sastavu Foks, Badi Hild (preuzet u spominjanom trejdu za Kazinsa), Bogdanović je počela da se „kapira“, a šlag na tortu došao je u vidu drugog pika na draftu koji je u očima mnogih od samog starta imao ime i prezime – „Luka Dončić“.
/Klik na strelicu za nastavak teksta/
I upravo tu možemo povući crtu posle koje je Divčeva era krenula u sunovrat. Šta se zapravo desilo te sudbonosne noći 21. juna 2018, verovatno nećemo nikada saznati – jer, bilo je izvesno da će sa prve pozicije Finiks birati Diandrea Ejtona, veliku koledž zvezdu sa Arizone. Kingsi, sa druge pozicije, su se najednom našli u dilemi koja zapravo i nije trebala to biti, ali je to svejedno postala – uzeti „siguricu“ (kako su to neki videli) u obliku Djukovog krilnog centra Marvina Beglija, ili nastaviti bogatu tradiciju međunarodnih asova sa Lukom Dončićem. U danima pred draft dolazilo je na hiljade oprečnih izveštaja iz raznih dobro obaveštenih izvora – Vlade hoće Luku, Vivek hoće Beglija, pa onda Vivek hoće Luku a Vlade Beglija, pa onda Divčev asistent Brendon Vilijams hoće ovo ili ono...nisu pomogli ni izuzetno glasni tračevi da Dončić, kao i još neki visoki pikovi nisu poslali svoj medicinski izveštaj u Sakramento (što je intimni način od strane igrača da vam saopšti da mu nije baš pravo ako bi ga izabrali), te da bi Luka možda na ovaj ili onaj način probao da isforsira trejd ukoliko bi ga Kingsi uzeli i tome slično. Bilo je i priča o tome da Kingsi ne bi da „disharmonišu“ mladi trio Foks-Badi-Bogdan, da Luka ne može atletski da odgovori zahtevima NBA, ukratko, bilo je hiljadu da i hiljadu ne, zavisi od toga u čiju verziju želite da poverujete.
Kako god bilo, Kingsi jesu uzeli Beglija, a Dončić je posle momentalne transakcije završio u Dalasu i ostalo je istorija. Begli je pokazao solidan potencijal – skočan je, dobar skorer, i energetičan u pristupu, ali je takođe pokazao i da je sklon povređivanju prilikom upotrebe pešačkog prelaza, a ne kada igra košarku. Uzevši u obzir da se Dončiću posle prve dve sezone već predviđa Kuća Slavnih, Begli će ostatak karijere morati da odigra barem na nivou Krisa Boša ne bi li se ovaj potez pokazao samo kao „greška srednje kategorije“ – ne dođe li do toga, nesretni će Marvin pravo u „Sem Buvi“ fijoku katastrofalnih previda koji pomeraju tokove NBA istorije (po mnogima je, doduše, već tamo).
Naredne dve godine samo su potvrdile očekivanja. Dok je Luka žario i palio u dresu Maveriksa, Kingsi su bezuspešno pokušavali da prekinu dugogodišnji niz neodlazaka u plej-of, koji dogodine preti da izjednači negativni rekord Los Anđeles Klipersa od petnaest propalih sezona. Bogdan Bogdanović jeste izrastao u solidnu (heh) opciju na NBA nivou, ali Beglija su sputale povrede, a ceh nedovoljno brzog razvoja novog „jezgra“ platio je Jerger, koji je, baš kao i Karl, naleteo na nepremostiva nerazumevanja u komunikaciji sa menadžmentom kluba. I ovoj smeni prethodilo je nekoliko žučnih rasprava, a domaći mediji su preneli kako su Divac i Jerger, između ostalog, imali nesuglasice oko pravilne upotrebe Bogdana Bogdanovića, tj. da li je ovaj bolji kao starter ili šesti čovek. Na kraju je Jerger saznao za svoju smenu nekih pola sata pre nego što se ona zapravo i ozvaničila, jer je Adrijen Vožnarovski na svom Tviter nalogu probio ovu vest pre svih.
Ova tekuća, za Kingse sveže završena sezona, počela je novim potresima. Za sledećeg trenera izabran je Luk Volton, doskorašnji strateg Lejkersa koji je pravim malim čudom preživeo celu sezonu 18-19 u Los Anđelesu budući da je Medžik Džonson hteo da ga stavi u top posle inicijalnih 2-5. Volton je u Sakramento stigao praćen optužbom za silovanje koja datira još iz 2014 – te optužbe su pale nedugo zatim, ali ubrzo su mu stigle nove brige za vrat. Sin slavnog Bila Voltona pokazao se kao prilično labav autoritet na klupi Kingsa – bez Jergerove „čvrste ruke“ Foks i Hild zašli su duboko u ono što naš narod zove „privatni sektor“, a pogotovo je razočarao ovaj potonji čiji su procenti erodirali otkako je potpisao zamašan novi ugovor (koji je bukvalno izdejstvovao jednom vrstom iznude).
Divac je koliko-toliko stabilisao situaciju slanjem Trevora Arize (još jedan propali pokušaj „veteranskog mentora“ u svlačionici Kingsa) u Portland za Kenta Bejzmora, a zatim i razmenom sa Atlantom u koju je vraćen nezadovoljni Divejn Dedmon (zauzvrat dobili relativno korisnog Aleksa Lena). Prekid sezone doneo je tračak nade u redove Kingsa, uzevši u obzir da su pozvani u „mehur“ u Orlandu, ali ubrzo se saznalo da se Begli neće oporaviti na vreme. Svejedno, bila je to prilika da se konačno prekine četrnaestogodišnji post.
Završilo se, jasno, onako kako se to uvek nekako završi. Kingsi su okončali svoj boravak na Floridi skorom od tri pobede i pet izgubljenih utakmica, uz nekoliko prilično bolnih poraza poput onog od Dalasa kada su ispustili veliko vođstvo i de facto izgubili šanse za dalji plasman. Volton je na klupi delovao kao neko koga su igrači tek povremeno pitali za savet, a još ređe slušali šta i kako se igra – Foks je jurio svoje, Hild se ispucavao, a ostali šta im padne. Momentalno po izlasku iz mehura stigle su vesti da je Vlade Divac podneo ostavku, i tako je i ova „petoljetka“ stigla do kraja.
Svedemo li račune iza Divčevog mandata, doćićemo da zaključka da on nije ispunio visoka očekivanja. Divac je imao i boljih i gorih odluka, i ovako odoka se čini da se bolje snalazio u „trejd“ transakcijama nego u akviziciji slobodnih agenata. Međutim, neizbrisiva mrlja na ovih pet godina ostaće taj draft 2018 i poklon u vidu Dončića koji su Kingsi odbili da prime. Prilikom svog poslednjeg obraćanja medijima, Divac je džentlmenski preuzeo krivicu na sebe, kazavši da je izbor Beglija njegova odluka i nešto iza čega je on čvrsto stajao (paralelno su iscureli izveštaji da je Vivek hteo Luku). Da li je ovo samo poslednji pokušaj da se Sakramento kao franšiza spase dodatnog žigosanja, ili iskreno priznanje o sopstvenom previdu, verovatno nikada nećemo u potpunosti saznati.
Divčev odlazak je u američkoj štampi glasno prokomentarisan kao samo prva domina u nizu, i da su pred Kingsima velike promene. Nepuna dvadeset i četiri sata kasnije svoju ostavku je kovertirao i Peđa Stojaković, koji je u minulih pet godina obavljao razne funkcije u upravi Kingsa. Novi GM je privremeno Džo Dumars, koji se obavezao da će asistirati klubu u potrazi za novim prvim operativcem. Neizvesno je šta će biti sa Bogdanom Bogdanovićem, koji je tokom sezone odbio produžetak ugovora, rešen da se oproba na slobodnom tržištu – iz ove perspektive to sada deluje kao jako pametna odluka.
I tako je sada Sakramento ponovo na onom istom raskršću kao pre pet godina kada su doveli Divca. Slobodni agenti i dalje zaobilaze glavni grad Kalifornije, a navijači će se još barem nekoliko decenija buditi u znoju, jer će im u snove dolaziti komesar Adam Silver koji naglas izgovara kako „sa drugim pikom, Sakramento Kingsi biraju Marvina Beglija Trećeg“. Na navijačkim forumima i fan stranicama narod već uveliko vidi Foksa kao „sledećeg Kazinsa“ (u smislu, sledeći talentovani igrač koji će otperjati prvom prilikom jer mu se sve ovo smučilo) – o Luku Voltonu se pozitivno izražavaju valjda još uvek samo u krugu porodice.
Kakva je dugoročna perspektiva ove franšize, teško je reći. Egzsistencijalni problemi su makar odloženi na neodređeno, jer klub ima fantastičnu infrastrukturu, sa savršenom, ganc novom halom i svim propratnim sadržajima. Ostalo je samo da u klub na ključne pozicije dođe neko sa reputacijom i integritetom, a opet dovoljno namazan da izdrži pritisak uprave na čijem čelu sedi čovek koji je svojevremeno mislio da je igranje odbrane „četiri na pet“ sa jednim igračem u „ofsajdu“ pametna strategija na NBA nivou. Hoće li novi GM juriti legitimitet franšize preko mesta u plej-ofu kako je to Divac pokušavao ovih godina, ili će se odlučiti na “filadelfijski eksperiment” kakav su Siksersi nedavno sproveli, i to je legitimno pitanje.
Na odgovore ćemo ipak morati da sačekamo.