Tri novinara portala MONDO vam tokom tri nedelje predstavljaju IKONE, fudbalere koji su na specifičan način ušli u fudbalsku istoriju. Boravak u karantinu je pravo vreme za čitanje.
Ako ste baš dobar poznavalac fudbalskih prilika sa početka ovog milenijuma, sigurno se sećate većine igrača iz reprezentacije Turske. Kako su igrali na Svetskom prvenstvu 2002. godine, au!
Da, opet ja i opet kolumna o Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji. Nakon što sam se raspisao o El Hadži Diufu, vreme je za jednog reprezentativca Turske, heroja svoje zemlje u tim vremenima.
Ali...
Ovo nije samo priča o fudbalu. Ovo je priča o ljubavi, državi i jednoj ženi. Svašta može da uradi zaljubljen čovek, verujte.
Sećate se Ilhana Mansiza? Ne? Nema ni veze, kratko da ''pretresemo'' biografiju, pa idemo dalje, da pričamo o stvarima koje nisu suve brojke.
Rođen je u Nemačkoj, ali je turskog porekla i to će biti država čiji će seniorski reprezentativac postati. Prošao je školu nekoliko manjih timova, zatim Augsburga i Kelna, pre nego što je prvi put otišao u Tursku. Igrao je za Genčerbirligi, zatim za jedan klub turskih iseljenika u Nemačkoj i onda u drugoj ligi Turske.
Kada je potpisao za Samsunspor, gde počinje njegov fudbalski uspon, već je imao 23 godine i nekoliko loših sezona iza sebe. Uspedile su tri godine u ovom klubu, pa transfer u Bešiktaš gde je doživeo fudbalski zenit. Bio je najbolji strelac prvenstva, osvojio šampionsku titulu, počeo da gradi ime...
Usledili su Visel Kobe u dalekom Japanu, na kratko berlinska Herta i zatim Ankaraguču, poslednji tim u njegovoj fudbalskoj karijeri. Ona je okončana prerano, sa nekoliko pokušaja da se vrati fudbalu. Svi su bili bezuspešni.
Mansiz je bio primoran da se penzioniše zbog teške povrede koju nije doživeo na fudbalskom terenu. Dok je u Minhenu prelazio ulicu, udario ga je automobil, bacio ga u vis i naneo trajnu štetu njegovom levom kolenu. Operacija, godine oporavka i povremeno igranje fudbala su bacili senku na karijeru turskog heroja.
Nismo mi ovde da bismo pričali o klupskoj karijeri Ilhana Mansiza. On je svoje najbitnije mečeve odigrao u reprezentaciji, kada je tokom Mundijala 2002. godine postigao tri gola za državni tim. Od svojih ukupno pet u dresu Turske.
Prvo je bio strelac protiv Senegala, u 94. minutu, što je poslednji ''zlatni gol'' na Mundijalima. To je bilo za prolaz u polufinale, gde je Turke čekao Brazil. Gol u četvrtfinalu, potez protiv Roberta Karlosa po kom je i danas upamćen, a zatim dva gola i asistencija u meču za treće mesto.
Turska je u meču za treće mesto savladala Južnu Koreju, nakon što je Hakan Šukur na Mansizovu asistenciju postigao najbrži gol u istoriji Mundijala. Kasnije je Ilhan dva puta tresao mrežu, za status kultne ličnosti u svojoj zemlji.
Taj turnir je počeo kao rezervista, zlatna izmena selektora Guneša, ali je u finišu turnira formacija promenjena i zaigrali su sa dva napadača. Između ostalog, zbog tih dobrih partija je zaigrao i klupski fudbal u Japanu. Povrede su ga ipak sprečile da uradi više u ovom sportu.
Previše je kasno za moju veliku karijeru. Žao mi je što me nisu otkrili ranije.
Pa je morao da se okrene drugom.
Koleno je bilo uništeno, fudbalska karijera se završila, a Ilhan Masiz je u svojoj zemlji još uvek imao veliki ugled. Zato su ga pozvali u jednu veoma popularnu televizijsku emisiju.
Britanci su vlasnici licence, Turci su otkupili prava i poznate ličnosti su, zajedno sa profesionalnim klizačima, učestvovali u televizijskom programu. Zbog ''Plesa na ledu'' je Ilhan Mansiz naučio da kliza u svojoj 33. godini.
Tokom nastupa u ovom takmičenju, koje je na kraju i osvojio, Mansiz se zaljubio u Olgu Bestandingovu, profesionalnu klizačicu sa kojom je bio u paru tokom takmičenja. Njih dvoje su započeli vezu i rodila se ideja o nastupu na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju, 2014. godine.
Mansiz i Bestandingova su nastupili na Nebelhorn trofeju, poslednjem kvalifikacionom događaju pred ZOI. Bili su poslednjeplasirani, zauzeli su 19. mesto i ostali bez sna. Mansiz je u tom trenutku tek pet godina znao da kliza, a Olgi je to bio prvi zvaničan nastup nakon osam godina pauze.
Olga Bestandigova je Slovakinja koja se godinama uspešno takmičila u paru sa svojim rođenim bratom, ostvarujući velike rezultate i u evropskim okvirima. Sa Ilhanom Mansizom nije bila toliko uspešna, ali je na nekoliko manjih takmičenja, tokom dve godine zajedničkih nastupa, uspevala da podseti na slavne dane.
Priča se, zvanično, završila 2015. godine, a Ilhan i Olga nisu uspeli da naprave rezultat kakav su želeli. Žena koja je skoro deceniju bila u penziji i čovek kom je levo koleno bilo uništeno nisu mogli da klizaju dovoljno dobro. Ali, ko može da se ljuti na njih?
''Ne mogu da preporučim klizanje nijednom fudbaleru. Stvarno je teško. Ono što mogu da uradim je da svakome poručim da ne odustaje od svojih snova već da se za njih bori'', rekao je Mansiz nakon Nebelhorna.
Nakon profesionalne karijere u fudbalu, a zatim u umetničkom klizanju, Ilhan Mansiz je na kratko otišao u trenerske vode. Postao je pomoćnik u stručnom štabu Bešiktaša, ali je ubrzo napustio tu poziciju zbog zdravstvenih razloga.
Planovi mu nisu u potpunosti ispunjeni, ali će Mansiz u sportsku istoriju ostati upisan bar zbog pokušaja. Na sve to ga je naterala ljubav, zaljubljenost u ženu koju je slučajno upoznao snimajući televizijski program.