Prošlo je 35 godina od tragične smrti idola "grobara", bol ne prestaje
Svakog 3. septembra je tužan dan za navijače Partizana i ljubitelje fudbala. To je dan kada nas je napustio dečak iz Zemuna, legendarni Dragan Mance.
Pre 35 godine, 3. septembra 1985. godine, Mance je, žureći na trening Partizana, tragično izgubio život. I to u blizini mesta gde je rođen.
Navijači Partizana su ga obožavali. Obožavaju ga i danas.
Suva biografija kaže: rođen je 26. septembra 1962. u Beogradu. U Partizan je došao septembra 1980, odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Poslednji gol Dragan Mance je dao sa penala, na meču Partizan - Budućnost 2:1, 1. septembra 1985. godine.
Dva dana kasnije pošao je na trening i... otišao je u legendu.
Kad je poginuo imao je samo 23 godine.
Ali, više od igračke veličine, više od legendarnih golova, klizanja po travi na kolenima, njegovi saigrači i prijatelji pamte čoveka.
"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv", rekao je nedavno MONDU Vlado Čapljić.
Još jedna legenda Partizana sjajno je opisao kakav je čovek bio Mance.
"Stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina 'ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš'. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj. Mance je te 1985. godine trebalo da ode u Dinamo, Ćiro se kleo u njega. Prelomio je da ostane u Humskoj i ja sam zato i potpisao za Partizan. Upoznali smo se u mlađim kategorijama reprezentacije i kad god sam sa Željom dolazio na neku utakmicu, zbog njega sam ostajao dan duže u Beogradu. Išli smo na večere, on u Pežou 205, ja u mojoj Alfi, pratim ga jer ne poznajem grad. On me je upoznao sa Željom i Veljom, visili smo u Zlatniku i restoranu kod Dake, pikali fucu u Zemunu sa decom na betončetu… prošli smo mnogo toga zajedno za jako kratko vreme. Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta", bolne su uspomene i sada, 35 godina kasnije.
Čapljić ga nije video taj dan, ali jeste noć pre…
"Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164. Došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića 'ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin'. Ja mu kažem 'Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš'. Novinari su pisali da je poginuo u mom autu, da se vraćao pijan iz Novog Sada, ali to su gluposti. Draganče je bio dečko za primer. Okačio sam na svom Instagramu dve fotografije za koje me vežu najlepše uspomene. Na jednoj se vidi Radan kako spava na zadnjem sedištu autobusa, a Mance i ja u gro planu igramo remi. Na drugoj smo zajedno ispred tunela na stadionu JNA, on u nekoj atletskoj majici, pravi dasa. Da mogu, sastavio bih 'Mojih TOP 11' od 11 Dragana Mancea", ispričao je Vlado Čapljić našem kolumnisti Neši Petroviću.
Navijači Partizana su ga obožavali, a on im je uzvraćao spektakularnim golovima i karakterističnom radovanju - pad na kolena i pesnice visoko u vazduh. I danas, oni nešto stariji Grobari kada pikaju fudbal sa društvom kada postignu gol raduju se u stilu Dragana Mancea.
I pre i posle Mancea Partizan je imao odlične fudbalere. Kada je počinjala karijera Dragana Mancea, jedna druga karijera Partizanove legende, Moce Vukotića, bila je pri kraju. Ipak, Dragan Mance živi u srcima Grobara, koji ga nazivaju "Gospodarom Juga i navijačke duše".
Zašto je Mance bio i ostao "Najveći" u srcima Grobara? On je živeo za golove, kako je sam jednom izjavio, a sa njegovim fudbalskim stasavanjem prekinut je dugogodišnji post Partizana - titula je konačno došla u Humsku. Uvek je navijačima obećavao da će dati gol Crvenoj zvezdi. I uvek je ispunjavao obećanje.
A gol koji je postigao protiv Kvins Park Rendžersa u prvoj utakmici istorijskog dvomeča 1984. godine za mnoge je najlepši u istoriji Partizana.
Prvi meč Partizana posle pogibije Mancea bio je antologijski, pun emocija, teško prepričljiv. Partizan je igrao protiv Prištine, stadion pun. Sa svih tribina čulo se samo "Draaagaaan Manceeee, Draagaan Manceee". Svi su na stadionu živeli za gol u čast Dragana Mancea.
U poslednjim trenucima meča Ljubomir Radanović je postigao toliko željen gol, a onda se bacio na kolena i proklizao na travi, sa rukama visoko podignutim u vis. Te ruke su se brzo spustile na lice, a on je briznuo u plač. Baš kao i većina ljudi na stadionu.
Ostalo je sećanje na njega koje ne bledi. Navijači Partizana i danas skandiranju njegovo ime, a pre pet godina dobio je ulicu u Beogradu, tamo gde i treba da bude - u neposrednoj blizini stadiona na kojem su klicali njegovo ime, na stadionu i travi na koju se bacao na kolena i tako proslavljao svaki gol.