Rođen je u Švajcarskoj, ali kada je došao poziv Srbije, razmišljanja nije bilo.
U poslednje vreme Fudbalski savez Srbije radi mnogo na tome da fudbalere srpskog porekla koji su rođeni van Srbije privoli da igraju za nacionalni tim.
Jedan od prvih koji je odlučio da prihvati poziv Srbije, iako je imao opciju da igra za neku drugu nacionalnu selekciju, je Zdravko Kuzmanović, koji je nedavno pričao o svojoj karijeri i u velikom intervjuu za MONDO.
U vreme kada je debitovao bio je igrač Fiorentine, a poziv "orlova" ga je oduševio.
"Nikada neću zaboraviti trenutak kada mi je u jednom hotelu u Firenci predloženo da igram za Srbiju. Moj stari je rekao: 'Sine, ti odluči'. Odlučio sam za pet sekundi. Volim svoju zemlju najviše na svetu i maštao sam ceo život o punoj "Marakani". Švajcarci su pokušali na sve načine da me zadrže, ali je srce imalo presudnu ulogu. Rekao sam sebi odigraj jednu i ne moraš više ni da se baviš fudbalom. Srećom, bilo ih je mnogo više. Ta prva u Helsinkiju se ne zaboravlja. Debitovao sam zajedno sa Lanetom Jovanovićem koji je dao i gol u pobedi od 2:0. Fenomenalan osećaj", prisetio se svog debija u meču sa Finskom Kuzmanović, govoreći za sajt FSS-a.
Već u drugom meču za nacionalni tim je dokazao da će u narednim godinama biti vrlo važan šraf.
"Već u drugom nastupu za reprezentaciju, bio sam dvostruki strelac protiv Belgije. Nažalost, izgubili smo sa 3:2 i umanjili šanse za odlazak na Evropsko prvenstvo 2008. godine. Sećam se i svoje izjave u miks-zoni posle utakmice, bilo je tu i nekih čudnih reči, jer u tom trenutku još uvek nisam dobro govorio srpski. Sada se mnogo bolje snalazim sa našim jezikom", priča Kuzmanović.
Najlepše uspomene nosi iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2010. godine, kada je predvođen Radomirom Antićem naš tim igrao sjajno.
"Ušao sam u igru umesto Milijaša u 64. minutu i samo desetak minuta kasnije povisio na 3:0. Igraču je najlakše kada dobije šansu pri ubedljivom vođstvu svoje ekipe. Igrao sam rasterećeno i posrećilo mi se da postignem lep gol i otklonim sve dileme oko našeg plasmana na Svetsko prvenstvo. Nismo sumnjali ni pre utakmice, znali smo da imamo kvalitetniju ekipu od Rumunije i da sigurno idemo u Južnu Afriku. Napravila se bila atmosfera u kojoj su i oni što ulaze sa klupe ginuli na terenu i davali sve od sebe. Proslava je posebna priča, svi smo bili u transu. To je ta puna Marakana o kojoj sam maštao kao dete", priča on.
Ipak, bilo je i teških momenata, a najteži je svakako bio onaj kada je protiv Gane skrivio jedanaesterac,
"Jooooj… Muka mi je kad pričam o tome. Dešava se i dan danas da zaspim i sanjam loptu koja mi pada na ruku. Ja to nisam uradio namerno. Video sam igrača iza sebe i nisam znao koliko je daleko. Ispružio sam ruku instinktivno, da bih mogao da kontrolišem prostor. Plašio sam se, ako je igrač suviše blizu, zahvatiće volej i to je siguran gol. Čim sam osetio kontakt sa loptom, znao sam da je katastrofa. Đan je pogodio iz penala i to je rešilo utakmicu. Nisam mogao da dođem sebi. Zar to da mi se desi u tako važnom trenutku po celu Srbiju. Užas."
Na kraju je odao priznanje i svom najboljem selektoru - Radomiru Antiću. Posebno se seća njegovog gesta posle meča sa Ganom, gesta kojim je Antić dokazao kakva je trenerska i ljudska veličina.
"Počeo sam kod Klementea, zakačio Mihu i završio kod Advokata. Ali, Antić je posebna dimenzija u mojoj karijeri. Veliki gospodin. Čovek koji mi je posle Gane rekao "sine moj, glavu gore, sledeću igraš od početka". Znate li šta to znači za igrača koji je napravio kiks i koga bi većina trenera bacila u kanal da nikada više ne vidi reprezentaciju. Imao sam u karijeri Grosa i Prandelija, ali Antiću dugujem najveću zahvalnost za svoj fudbalski uspeh. Čim je došao, rekao mi je šta treba da popravim. Da igram brže, na dva dodira, prvi pas prema napred i da odmah tražim napadače ili Krasu na desnom krilu. Napravio je fenomenalnu atmosferu, što nije bilo lako sa igračima koji su nastupali u vrhunskim evropskim klubovima", završava svoju priču Kuzmanović.
(mondo.rs)