Kada kažete horog šut, na koga prvo pomislite? Naravno, na Karima Abdula Džabara. Po mnogima najbolji centar svih vremena, ali će novi tekst možda otkloniti dilemu jeste ili nije.
Pitanje na prvu loptu. Koliko bi ljudi znalo o kome se govori kada se pomene ima Ferdinand Luis Alsindor ili kraće Lu Alsindor? Ne baš svi koji prate košarku. Mlađi, prilično sam siguran, ne. Ali vi koji čitate ove kolumne sigurno znate o kome se radi. Kasnije će tiho izmeniti ime u Karim Abdul Džabar i neće biti poslednji koji je povukao takav potez iz ovih ili onih razloga. Danas pričam njegovu priču.
Detinjstvo malog Luja Alsindora
Kako je nastao čuveni "Skyhook"?
Prva titula sa Baksima uz pomoć tripl-dabl mašine
Ostalih pet titula sa Lejkersima
Njegove vankošarkaške partije
Pa da počnemo tamo gde je magija nastala. Nije rođen na selu, u nekom malom gradiću, gde se morao da se rve sa ostatkom porodice za hranu i gde je zimi duvalo toliko da bi mu se glava smrzla. Odrastao je u velikom Njujorku, kao jedino dete. Nije čak živeo ni u lošem kraju Njujorka. Otac i majka su imali pristojne poslove, a otac je slobodno vreme popunjavao izvođenjem džez numera. Mali Lu ni kao dete nije bio mali. Rođen je sa skoro ŠEST kilograma! Nije bio debela beba, već dugačka i već tada su mogli da naslute da će ovaj mali postati jako visok.
Do kraja osnovne je već narastao preko dva metra i lagano je mogao da zakucava. Prirodno, šta bi drugo krenuo da trenira, nego košarku. Kako su bili retka crna porodica u tom kraju, nisu izostala rasna vređanja, pa je tako majka odmah po dolasku bila optužena za krađu u prodavnici, iako je to bila čista, “obojena” laž. Sa jedne strane besni Irci, sa druge strane Jevreji, koji u to vreme nisu bili baš naklonjeni tamnijoj boji kože, Lu je išao u školu uvek spreman za potencijalnu borbu. Na sreću to nije dugo trajalo, jer se situacija vrlo brzo izmenila i postala podnošljiva.
Srednju je završio na Menhetnu u Power Memorial školi, gde je dobio nadimak “The Tower from Power”. Tamo je sa svojom pojavom i veštinama na terenu bio ubedljivo najbolji igrač, koji je dominirao državom. Nije dugo trebalo da privuče pažnju elitnih koledža, među kojima je u trci za Alsindora pobedio čuveni UCLA. Žurilo mu se i zbog druge stvari koja se dogodila na poslednjoj godini srednje škole, kada ga je trener Donahju nazvao pogrdnim nazivom c****. Od tog momenta kreće i njegova borba za rasnu ravnopravnost, uporedo sa borbom na košarkaškom terenu. Ta borba i dalje traje.
Na UCLA je za trenera imao legendu koledž košarke, Džona Vudena. Čoveka koji je osvojio tokom karijere čak 10 koledž titula. Pored trenerskog umeća, vrlo bitna stvar za Karima bilo je poštovanje njegovim pogleda na svet, društvo, život. Nemerljivo mu je zahvalan na svemu što je učinio za njega, posebno momenat kada je Karim kao koledž igrač, pred vratima NBA lige, odbio da nastupi na Olimpijadi zbog svega što se tada dešavalo u Americi, a jedna od tih velikih, tužnih stvari bila je ubistvo Martina Lutera Kinga.
Za Skyhook postoji zanimljiva priča, a ide godinama pre ova tri finala NCAA. Postoji još jedan čovek kome je Džabar večno zahvalan, a ime mu je Džordž Hejduk. Kako je Karim bio već u šestom razredu za dve glave viši od ostale klinčurije, tako je mudri Hejduk smislio da bi mogao da istrenira taj “udarac”.
Na UCLA je gospodario u reketu. Tri osvojene titule zaredom i samo DVA poraza u tri godine. Pali su Dejtona, Severna Karolina i Perdju. Karim je regulisao igru i radio šta je hteo. Beležio je preko 35 poena i preko 15 skokova u proseku, a kako se tada blokade nisu beležile u papirnim zapisnicima, tako niko osim živih svedoka tih utakmica ne bi mogao da kaže koliko je puta Karim odigrao prvi tempo na napad protivnika. Tu je “dečija” košarkaška pozornica videla čudo na terenu i njegov zaštitni znak — Skyhook. Nije da je Karim prvi uveo taj potez, već su to pre njega radili Majkan i Lukas, ali je sa Karimom ušao u modu. Tako nijedna partija čuvenog “Amerikanca” nije mogla da prođe, a da mi kao klinci ne kažemo: “Kaaariiiim!”, izvodeći taj šut. I onda rasprava, nije to pravi horog, mora baš preko glave, kao Džabar.
“Kada bi dobio loptu, krenuo bi da dribla. Zbog visine bi mu deca brzo oduzimala loptu i tako ne bi iskoristio svoj, nesumnjivo, veliki potencijal”, rekao je Hedjuk.
Trening se sastojao iz jednostavne kretnje. Karim bi se namestio na postu. Hejduk mu ne bi dozvolio da spusti ruke dole. Dobijenu loptu bi automatski horogom pokušao da smesti u koš. Trening je trajao pola sata sa repetativnim pokušajima koji su bili sve uspešniji iz dana u dan. Dugo godina kasnije sreli su se na basket terenima, ali ga Karim nije prepoznao. Džordž je potom došao na promociju knjige, još mnogo godina kasnije, ali ga Karim opet nije prepoznao, kao ni kada je ovaj rekao: “Stavi u potpisu da je za Džordža”. Onda je neko iz okupljene publike rekao da to je Hejduk i Karim se sramežljivo, kao i uvek povukao. Od tog momenat se više nisu komunikativni razdvajali.
Inače, Džordž Hejduk je otac penzionisanog fudbalskog igrača, koga znate sa SP u fudbalu, Frenki Hejduk. Branio je boje američke reprezentacije, uspešno igrao za Bajer iz Leverkuzena. Prezime ima hrvatske korene i nastalo je od domaće reči “Hajduk”.
Posle sijaset rekorda u NCAA, kao što su 56 poena na debitanskoj utakmici, pa preko zabrane zakucavanja zbog njegove apsolutne dominacije na terenu. Tada je posle “Wiltovog pravila” od tri ofanzivne sekunde, pa preko “Raselovog pravila” o silaznoj putanju prilikom bloka, uvedeno “Luovo pravilo” (tada je još nosio ime po rođenju). Nije teško zaključiti da se rađao novi, dominantni centar koji će žariti i paliti NBA ligom. U poslednjoj godini je zaradio i povredu oka, zbog koje će početi da nosi zaštitne naočare, koji će kasnije postati njegov zaštitni znak, pored Skyhooka.
U to vreme, igrači nisu mogli ranije izaći na draft, pa je tako završio kompletne studije. Još tada je počeo da trenira Džit Kun Do, pod nadzorom pokojnog Brus Lija, sa kim je glumio u kultnom filmu “The Game of Death”. Tokom leta ‘68, poveden svim nasilnim događajima, menja veru i prelazi iz Katolicizma u Islam. Uzima drugo ime, kako Islam nalaže. Međutim, ime nije javno koristio sve do tri godine kasnije, kada je počeo da nastupa pod “novim” imenom, na dresu i svuda van hale. Biran je kao prvi pik od strane Milvokija, koji su tada igrali u zapadnoj konferenciji. Treći će biran njegov saigrač, Lusijus Alen, od strane Soniksa, ali će samo sezone posle toga dospeti u isti tim sa svojim saigračem, gde će osvojiti jedinu titulu. Tada još uvek Luom Alsindorom.
Izjavio je da je do promene imena i prezimena došlo, zato što su vukli prezime dobijeno od čoveka koji je njegovog pradedu držao kao roba. I kako robovi nisu mogli da imaju prezimena, dobili su ona koja su nosili njihovi “vlasnici”.
To je bila tek druga sezona Leriju Kostelu u NBA ligi, u kojoj je dobio pravo blago u vidu Karima. Nije bilo centra koji je mogao legalno da mu se suprotstavi. Na draftu su napravili pravu “krađu” kada su uzeli Boba Dendriža koji je u tandemu sa Karimom instant reinkarnirao rogove jelena iz Viskonsina. U veteranskim godinama doveli su tripl-dabl mašinu iz Sinsinati Rojalsa, svima dobro poznatog Oskara Robertsona. Kako je tamo igrao sa jednim Skyhookerom, Džerijem Lukasom, bio mu je poznat taj stil na koji se instant privikao. Mladi Karim je tada u finalu konferencije odneo pobedu nad, do tada, najboljim centrom sveta, Viltom Čemberlenom. Finale protiv Buletsa je bila čista formalnost, gde su čak trojica lidera beležili preko 20 poena u proseku. Karim je uzeo svoju prvu od dve titule MVP finala lige.
Niz titula je krenuo i trebalo ga je nastaviti. Ali uvek postoji to ali. Na terenu se činilo da igra dok mu u ušima svira džez. Džez koji je slušao preko oca od malena, što mu je omogućilo da upozna legendu nad legendama, čuvenog Majlsa Dejvisa. Impresionirao je Karim na terenu, kao što je Džon Koltrejne impresionirao svojim čuvenim hitom “Impressions”. Iako je ponovo dominirao nad Viltom u reprizi finala konferencije, indisponiranost Oskara Robertsona, pomogla je Vestu, Gudrihi i Čemberlenu da preko njih stignu do titule, a Vlit do MVP priznanja.
Karim je uspeo da stigne do novog finala sa Milvokijem, ali su Seltiksi u sedam utakmica bili bolji. Timska igra Kelta je pobedila ovog puta i oni su kao najbolji tim regularnog dela sezone opravdali epitet favorita, iako su naspram sebe imali dominantnog Karima. Jedna od najčuvenijih postava Seltiksa uspela je da ratnilčki izvuče titulu, a Karim je ostao praznih šaka. Povlačenje Robertsona dovelo je do dezogranizacije u igri, pa je tako Milvoki odigrao najlošiju sezone otkada imaju Džabara u svojim redovima. Posle te sezone, Džabar je tražio trejd, želeći da se vrati u neki od dva najvažnija centra Amerike — Njujork ili Los Anđeles.
Lejkersi su mogli više da ponude, pa je Karim zadužio purpurno-žuti dres i mesto Vilta Čemberlena, koji je napustio košarku dve godine ranije. Sa sobom je povukao i svog prijatelja, Lusijusa Alena, koji nije imao sreću da dočeka nove titule sa Karimom. Čuveni Bil “Bullseye” Šarman nije uspeo da ponovo uspehe iz prethodnih sezona, pa je tim ubrzo preuzeo Čovek Logo — Džeri Vest, dok je Bil seo u menadžersku fotelju. Karim je nastavio svoj teror na parketima, unoseći protivnike u koš, ali sada nije bilo ni Gudriha kao podrške iz nekadašnje šampionske postave.
"Razlika između dobrog igrača i velikog igrača je samo u sposobnosti da se žrtvuješ za tim", Karim
Nije se mnogo toga promenilo ni kada su došli mladi revolveraši Adrian Dentli, koji će kasnije postati legenda Jute i jedan od najvećih strelaca u istoriji lige, Norm Nikson i Džamal Vilks, još jedan izdanak UCLA škole košarke. Lejkersi su igrali košarku lepu za oko, ali ona nije bila produktivna. Navijači su tražili šou, ali šou nije donosio pobede, ne bar u očekivanom broju. Džeri na klupi i Karim na parketu, dve godine nisu uspeli da preskoče Sonikse, Gasa “Čarobnjaka” Vilijamsa i Denisa Džonsona, koji će kasnije sa Seltiksima gospodariti ligom, sa već jednom titulom u džepu u dresu Soniksa. Lejkersi će dve sezone kasnije ugledati jednog od lidera u Džamalu Vilksu, a ponudiće Dentlija Juti i zamenu za Spensera Hejvuda, kome je dolazak u El Ej otvorio vrata, ali ne košarkaške hale, nego pozornicu poroka. Kokain mu je bio omiljeni drug tih dana, pa je tako ovaj potez okarakterisan kao promašaj, te je ovaj praktično oteran u Italiju. Ali se desila neverovatna sreća kada su Lejkersi dobili prvog pika i odabrali Irvina Džonsona, popularnog Medžika. To je zaslužilo posebnu priču.
Karim je dobio repliku onog što je imao u Milvokiju u liku Oskara Robertsona. Dobio je sve to, ali u mlađem pakovanju. Rekao bih, bolje upakovano, takođe. Karim je lagano ulazio u veteranske godine, koje su u njegovom slučaju bile vrlo rastegljive. Već prve sezone u tandemu sa Medžikom rodio se “Showtime”. Postali su najbolja ofanzivna ekipa lige i ekipa koja je počela da gaji izuzetno brz tempo igre. Nije to baš savršeno leglo Karimu, a ni medijska eksponiranost Medžika. Povučenost Džabara nije dozvolila da se to bilo kako odrazi na igru.
Osvojena je titula, druga Karimova, ali ostaje gorak osećaj u ustima kada je MVP nagrada finala otišla u ruke rukija, Medžika Džonsona. Karim je beležio vanserijske brojke koje su glasile — 33.5 poena, 13.6 skokova, 3.2 asistencije i 4.6 blokada u proseku. Ipak je Medžik uzeo nagradu, ruku na srce imao je skoro trip-dabl u proseku. Neko će reći da je poslednja utakmica u finalu donela ovu nagradu Medžiku i neće biti daleko od istine, jer je u svim ostalim Karim dominirao u svakom pogledu.
Godine mu nisu smetale da ostane glavna napadačka mašina Lejkersa, koji i pored mladih snage, nisu mogli da kažu ne Džabaru koji je nastavio da sipa u protivničke obruče. Posebno što je njegov Skyhook radio kao sat. Mogli ste da vidite taj umetnilčki dojam izbacivanja lopte sa raznih pozicija oko koša, hirurški precizno, posle čega bi se srele samo lopta i mrežica, ignorišući obruč. Posle toga je samo ostalo ono “Swoosh”! I to je bio kraj protivničkih nadanja. To je bio poetični ples košarkaškog džezera poput Dejvisa, Koltrejna, Elingtona, Holideja i ostalih velikana ove prelepe muzike.
Prilično neprijatno i čudno preuzimanje trenerske palice od dotadašnjeg pomoćnika Peta Rajlija, o čemu imate mnogo detaljnije u kolumni o Petu, bila je inicijalna kapisla za stvaranje nove dinastije. Tada je “Showtime” poprimio svoje prave obrise. Rajlijeva filozofija ukomponovana sa italijanski zalizanom frizorom i oblačenjem po poslednjim modnim trendovima, napravila je pravi ugođaj ekipi u “Forumu”. Svima osim Karimu. To nije bilo za njega. Nije voleo sjaj i blještavilo velike pozornice. On je bio košarkaški radnik. Nije bio šoumen. Njegovo je bilo da se pojavi i isporuči to u čemu je najbolji. Radio je to iz večeri u veče i niko nije pomišljao da mu bilo šta dobaci ili pokuša da promeni njegov pristup životu i košarci.
Iznenađujuće, donekle, je to da je Džabar za omiljenog saigrača izabrao Vortija. Razlog su bila interesovanja. Vorti je obožavao džez, istoriju i kulturu afroamerikanaca. Sve to je mnogo više vezalo Karima za Vortija, jer mu je to bilo iznad svega.
Dve titule protiv Filadelfije, pa onda poraz u finalu, prilično lako kroz dominaciju Mozesa Meloun, koji samo što je stigao u grad bratske ljubavi. Karimovih 35, protiv Mozesovih 27 godina. stari toranj nije izdržao nalete znatno mlađeg Melouna, koji je bio u najboljim košarkaškim godinama. I pored borbe sa Mozesom, ostao je najbolji strelac Jezerdžija kroz ceo plejof, a ujedno i najefikasniji među svim učesnicima plejofa. Bile su to dve vezane sezone, kada je Karim došao dva puta do finala i oba puta izgubio. Leri Legenda, koji je prošlog petka pričao svoju priču, izašao je kao pobednik. Karim je bio samo stariji i po malo nervozan zbog gubitka dve titule. Tada se ozbiljno nameće Džejms Vorti, koji je zamenio Vilksa koji je prvo imao stomačne probleme, pa zatim probleme sa ligamentima što ga je nateralo da ranije završi karijeru. I onda je došla sezone 84/85. Došao je red za novu titulu i zakazan je obračun sa istim protivnikom. Karim je, pazite sada, imao 38 godina u tom momentu.
Gotovo da su očistili protivnike, a Karim je gurao jako do finala. Tamo ga je ponovo čekao “Poglavica” uz svesrdnu pomoć Kevina Mekhejla. Lejkersi su dobili u šest utakmica, a Karim je postao MVP finala. Najstariji u istoriji, a eto Lebron ga juri u istom dresu, mada je neke dve i po godine daleko od obaranja rekorda za šta je potrebno da prvo dođe do finala, pa onda da ga osvoji kao najkorisniji igrač. U tome se ogleda veličina Karima. Povrh svega, imao je jako ozbiljne protivnike naspram sebe. U petoj utakmici je otišao na 36 poena, sa 38 godina u krštenici. Peta titula je bila u džepu. Karim je bio najveći!
U to vreme se pojavio novi elitni centar, Hakim Olajdžuvon, koji je dosta podsećao na Karima. Upravo će u direktnom duelu Hakim izbaciti Karima u finalu konferencije, stavljajući sebe kao legitimnog naslednika velikog Džabara. Već je kucao na vrata četrdesete kada je osvojio svoju pretposlednju titulu i to na najbolji mogući način. Protiv Seltiksa, istim skorom kao dve godine ranije. Ovog puta je Medžik uzeo svoje treće MVP priznanje. Ali, Karim je ostao drugi strelac ekipe, najbolji skakač i bloker. Poslednju je osvojio odmah iduće sezone protiv “Loših momaka” iz Detroita, koji su baš tada imali nameru da preuzmu ulogu glavne ekipe lige kroz svoj oštar, beskompromisan i dosta “prljav” način igre.
Čak sa toliko godina, Karim je uspeo da postane najbolji pojedinac pete utakmice. Već iduće sezone, prebacio je 40 i videlo se da ne može dalje. Da će se svesti da odrađivanje posla, ali su Lejkersi ponovo stigli do finala u kome su očišćeni od 100% spremnih, gladnih i motivisanih Pistonsa. Karim se povukao, a zamena je bio Mikal Tompson, otac Kleja Tompsona i tada mladi Vlade Divac, koji je stigao iz Partizana. Posle toga je polako bledeo sjaj Lejkersa, a definitivni pad je usledio posle priznanja Medžika da je zaražen. Showtime je prestao da radi, karte su pocepane i cirkus je morao da promeni ime, kao i da publika upozna nove zabavljače.
Karim je danas najbolji strelac u istoriji lige. Treći je skakač, gledajući istorijski, ispred njega su samo Čemberlen i Rasel. Takođe, na trećej je mestu po broju blokada, ispred njega su dva afrička košarkaša, Olajdžuvon i Mutombo. U svom prajmu koji je trajao nekih 10 godina, čak šest puta je bio MVP lige. Oba tima za koja je nastupao povukli su broj 33 iz upotrebe. Kada pogledamo sve ovo, sve brojke, sve utakmice, sva finala, da li možemo da se složimo da je često izuzet iz priče o najbolje igraču svih vremena, ako stavimo Džordana iznad tih poređenja, jer je čovek jednostavno bio sa druge planete.
Karim je želeo da živi u svom svetu, zatvorenom za javnost. Nije bio medijski eksponirana ličnost, pa samim tim ni zanimljiv za analizu, priče ili čak mitove, osim onih koji su dolazili od pravih zaljubljenika u košarku. A među njima su i oni pravi navijači Lejkersa, ne pomodarstvo, već oni koji zaista žive sa klubom. Ako njih pitate, Karim će uvek biti glavni. Karimu se ništa i nikada neće zameriti. On je jedna od centralnih figura afroameričke kulture. Toranj koji odoleva rasizmu i ugnjetavanju, ne ulazeći u to da li je danas to otišlo u drugu krajnost. On nije bio samo košarkaš. Bio je mnogo više. Bio je odličan plivač, voleo je da kliza, često bi igrao američki fudbal, iako to nije bilo svojsvetno njegovoj građi, ali je bio dobar u gotovo svemu. Jedina “mana” mu je bila skromnost i introvertnost. To mediji ne trpe i zato je Medžik uvek bio ispred Karima. U svakoj priči. Ali Karim je bio čovek sa sto lica, koji je mogao odlično da uradi bilo šta što bi mu poverili. Pa tako i uloge u velikom broju filmova, odakle vuče i nadimak Murdock.
Karim je najbolji centar koji je igrao ovu igru. Niko nije toliko trajao, na toliko visokom nivou. U pričama o najboljim igračima, on mora uvek da bude tu, u najužem krugu. Možda će vreme obrisati skyhook, ali kad god se pojavi neko novo dete izvodeći ovakav potez, makar na betonskim terenima, čuće se “Kaaariiiim”, jer nema nikog drugog po kome će se ovaj potez zvati.
Ako vam se dopada tekst, nemam ništa protiv da ga podelite sa ljudima za koje mislite da bi im bio interesantan.