Na rođenju je imao čak pet kilograma (imao sam i ja, ali nisam postao Jao Ming).
Kineski zid je izgradio Ćin Ši Huang. Rušen je mnogo puta i malo šta je od njega ostalo. Najveći deo Velikog zida, koga sada znamo i preko koga je milijarde ljudi gazilo, izgradila je dinastija Ming. Jedan od dalekih potomaka ove dinastije gradio je neki drugi zid.
Košarkaški.
Kineski gorostas nema nikakvu posebnu priču, u smislu da je odrastao u bedi, prašini i blatu. Nije. Odrastao je sasvim normalno, kako bi inače trebala deca da odrastaju. Otac i majka su bili košarkaši. Nisu bili niski, odskakali su od proseka Kine.
Tako je na svet došao, u sred razvijenog Šangaja, mali Jao. Kao jedinca, roditelji su ga planirano poslali na košarku. Prema biografiji, roditelji su bili ubeđeni da će dobiti elitnog košarkaša, koji će pokupiti sve najbolje od njih.
Na rođenju je imao čak pet kilograma (imao sam i ja, ali nisam postao Jao Ming). Bio je duplo veći od ostalih beba. U kući je sve bilo po narudžbini, jer je cela porodica bila iznad kineskog proseka. Takav je bio i trening Minga.
Od starta je bio posebno treniran. To je bila prava misija. Napraviti od Jaoa elitnu košarkašku mašinu. Misija je počela već sa njegovih devet godina, kada je rastom već mnogo odskakao od svojih vršnjaka.
Na rođenju je imao čak pet kilograma (imao sam i ja, ali nisam postao Jao Ming).
Između ozbiljnog bavljenja košarkom i amaterskom, satima bi gledao kasete svog idola, Arvidasa Sabonisa. Često je znao da “skida” poteze litvanske gromade, posebno onaj deo koji odlazi na sportsku inteligenciju. Kopirao bi pasove Sabonisa ka otvorenim bekovima, kao i njegova izvlačenja na šut u trenutku kada ulaz pod koš izgleda kao loše rešenje.
Sa 13 godine je zaigrao za juniore poznatih Šangaj Šarksa. Godinu pre punoletstva zaigrao je za seniorski tim i bio ravnopravan seniornijim centrima u ligi. Ne samo što je izrastao abnormalno, već je rast pratila snaga. Nije bio kao Šon Bredli, Georgi Murešan ili Manute Bol. Ming je bio savršena centarska mašina.
Jao je posle igranja u elitnoj kineskoj ligi, zakucao na vrata NBA lige. To nije bio samo košarkaški potez, naravno. Tržište Kine je već tada bilo pravo blago za sve bogate ekipe. Samim potpisom bi prodali milione dresova sa imenom Minga. Tim bi postao globalno poznatiji. NBA bi raširio svoje pipke.
I nije da se Hjuston, koji ga je odabrao, vodio samo profitom. Jao je u poslednjoj sezoni beležio 38.9 poena po meču uz 20.2 skoka u proseku. Pri tom je šutirao skoro 80% iz igre. To je značilo da bi gotovo nepogrešivo ubacivao koševe kada bi god dobio loptu. Istina da nije imao surovo dobru konkurenciju, ali ove proseke poena uz takav procenat teško možete imati i na rekreativnom basketu.
Inače, Ming je pored Sabonisa gledao u Hakima. Od svih ekipa posebno je pratio Hjuston, pa tako dolazimo do kurioziteta da ga upravo Hjuston bira u svoje redove, samo sezone posle Olajdžuvonovog penzionisanja, te dve godine posle njegovog odlaska iz Hjustona.
Ming je postao prvi igrač van američkog kontinenta koji je biran sa prve pozicije na draftu. On je otvorio poziciju broj jedan za sve ostale koji su došli posle njega. Više nije bilo pravilo da američki koledž igrač mora biti prvi pik na draftu. Perspektiva je promenjena, ali narativ je ostao isti.
Bio je to pogrešan diskurs koji je vladao među stručnjacima. Skoro svi su osporavali njegov kvalitet. Čarls Barkli je uživo rekao Keniju Smitu da će ga poljubiti u dupe, ako Jao Ming ikada da preko 19 poena u utakmici. Kako je došao do 19 poena samo on zna, ali svi znaju da je brzo došao do zadnjeg dela magarca koje se zvao Keni, koga je Smit kupio samo za taj događaj.
Ali svi oni koji su pratili Minga, mogli su da znaju da ga je već Del Heris skenirao da okupljanju mladih talenata Amerike i ostatka sveta. Ming je čak pozivan u Džordanov kamp gde se dogodila zanimljiva situacija. Majkl je izazivao mlade igrače da nakon njegove trojke, oni vrate istom merom.
Tako je došao red na Minga. Džordan je šutnuo, lopta je pocepala mrežicu i okrenuo se prema mlađanom Mingu. “Ajde probaj sada ti”, rekao mu je Džordan sa žvakom u ustima i njegovim standardnim kezom. Ming je uzeo loptu, šutnuo i pogodio. Džordan je ostao ukopan. Ming je već tada počeo da osvaja simpatije.
Ruku na srce, nije taj draft “pucao” od ekstra talenata. Nesrećni Džej Vilijams, drugi pik, polomio se na motoru i time prekinuo karijeru koja je mogla biti sasvim dobra. Uzimajući u obzir da nije imao neku posebnu centarsku pretnju, Jao je lako stigao do prvog pika.
Bez izrazitog, klasičnog teškog centra, Ming je mogao sebe vrlo brzo da postavio čvrsto na NBA mapu. Tu je imao velikog rivala, od koga je trebao da preuzme centarski primat. Šek je tada igrao u svoj prajmu. Nije bilo dominantnijeg centra. Niko ga nije mogao zaustaviti.
Niko osim Minga. Šek je video opasnost u Mingu, iako se trudio da to sakrije šaljivim doskočicama, kao kada je poslao poruku Mingu na izmišljenom kineskom. Jao je sezonu završio kao drugi najbolji ruki u glasanju.
Ali je malo nedostajalo da Ming ne vidi Ameriku. Glavni razlog je bio kineska vlada i nova uredba. Ona je glasila da polovinu od zarade ili ugovora mora uplatiti Kini. Njegov tim iz Šangaja je stavio visoko obeštećenje što je moglo trajno da stopira Minga, koji bi igrao praktično za kikiriki.
Na njegovu sreću, njegova učešća u nacionalnom timu i uspesi Kine u košarci, omekšali su njihov pogled na stvari. Kada su se povećale šanse da završi u manje medijski eksponiranom gradu, kineska vlada je dala dozvolu da može da ide.
U ruki sezoni, kada je Barkli u novembru ljubio magare tamo gde je obećao, Ming je isporučio Šeku 20 poena uz perfektan šut iz igre. Šek ga se sigurno seća i po dve blokade, od kojih svaka nosi posebnu lepotu. A da je bilo teško tako blokirati svemogućeg Šeka, bilo je. Itekako.
U startu, dok su bekovske pozicije popunjavali Stiv “Frenčajz” Frensis i Katino Mobli, Hjuston nije bio spreman za ozbiljniji ulogu. Po trejdu Frensisa za MekGrejdija, Hjuston je dobio tandem za budućnost. Atletski fenomen i neustrašivi strelac, Trejsi trebao je savršeno da se dopunjuje sa Mingom.
Iako su ispali od državnih rivala, Dalasa, Rokitsi su pokazali da mogu da budu jako konkurentni. Ono što je nedostajalo je podrška ostatka ekipe. U toj seriji protiv Dalasa, Ming je u tri utakmice beležio preko 30 poena. Podršku pod košem je imao u iskusnom Mutombu, pa su njih dvojica činili tandem tornjeva Rokitsa.
Kombinovane povrede glavnog dvojca su bile glavna stvar koja je obeležila naredne sezone. Od sjaja do očaja, moglo bi se reći. Razočarenje navijača je bilo veliko. Očekivali su lepe stvari, a dobili su gomilu povreda glavnih igrača.
Veliko prijateljstvo se rodilo između Minga i Trejsija. Ne samo to, već i međusobno poštovanje. MekGrejdi ističe da je izuzetna retkost sresti tolikog čoveka, takvih veština. Pritom, napominje da je on kao ime posebno dobio na važnosti u Aziji, jer je igrao sa Mingom. Jao je bio kao neka dodatna vrednost sa Trejsija. I Trejsi za njega.
Mogu reći da je u najboljim godinama okačio dres na ofinger. Samo što je ušao u tridesete, povrede su ga toliko “osakatile” da je morao da kaže zbogom košarkaškoj karijeri. Samo je prve tri sezone odigrao kompletno. Nakon toga je u četiri naredne propustio nekih 90 utakmica.
Onda je došla duga pauze gde je propustio čitavu sezonu kako bi se oporavio od povrede. U sezoni 2010/11 uprava Rokitsa, na čelu sa trenerom Adelmanom, donela je odluku da igra najviše 25 minuta i da ne igre utakmice veče za veče. Pokušali su da produže Jaovu karijeru što je duže moguće.
Ponovna povreda koja ga je odvojila od All stara, na koji je biran u svakoj sezoni koju je počeo, označila je i kraj njegove karijere. Ugovor je istekao, Jao je mogao da pokuša, ali mu je bilo kristalno jasno da je to kraj. Svaka sledeća povreda donela bi još gore stanje.
Mučenje je zamenio satisfakcijom da je bio jedan od najbolji centara svog vremena.Jao je bez ikakvog dvoumljenja bio u tri najbolja centra lige, tokom svoje ere. Da nije bilo povreda, sigurno je da bi se kvalifikovao za mnogo više mesto. Svake sezone je biran na All star, pored kvaliteta što je neosporno, tu su milijarde glasova iz Kine.
Ali nije samo to. Jaova igra je imala mnogo dimenzije. Ne samo što je bio siguran ispod koša, sa poludistance, nego je sa linije bacanja išao često do 85% uspešnosti. Čovek kome je jedan centimetar nedostajao do 230. Pa vi vidite kolika vam je opasnost pretila od njega.
Dejvid Štern je po njegovom povlačenju izjavio da je Ming napravo sportski, ali i ostale mostove između Kine i Amerike. Iako nije bio omiljen među većinom američkog stanovništva, zbog standardno zategnutih odnosa sa Kinom, svet je voleo Minga.
“On je mogao da igra jako unutra. Mogao je da šutira spolja. Imao je jako meku ruku, osećaj za igru, asistenciju, blok. Da ga povrede nisu uništile, siguran sam da bi bio jedan od pet najboljih centara koji su igrali košarku”, izjavio je Šek po Mingovom povlačenju iz košarke.
Jao to nije smatrao kao kraj. Još kao mali čitao je Lua Ksuna, koji se smatra jednim od velikana kineske književenosti. Čitanjem i meditacijom je naučio da za sve ima vremena i da ništa nije izgubljeno. Jao je ispunio svoju misiju. Povezao je Ameriku i Kinu, posebno sportski.
Kada je dobio čast da nosi zastavu Kine, rekao je: “U školi su me uvek preskakali. Nisam znao zašto, jer sam bio dobar đak i nikada nikoga nisam zadirkivao. Ali eto, uvek sam bivao preskočen. Sada je došlo mojih pet minuta, nastavnici”. Sve ovo je bilo kroz šalu, jer je Jao poznat kao tip koji voli da se šali.
Van Ži Ži je bio veliki talenat pre Minga. Zakasnio je u kamp reprezentacije i proglašen je dezerterom. Kina je od Minga dobijala milione, takozvani “njihov” deo njegovog ličnog uspeha. Jao je sve izdržao i uspeo. Izdigao se kao kineski zid iznad besmisla komunističke vlasti. Postao je veliki pobednik.
Pročitajte knjigu “Operacija Jao Ming”. Svaka preporuka. Kineski zid, to sam siguran, nikada neće pasti. Ni slika o Jao Mingu nikada neće pasti. On je bio jedna posebna vrsta heroja. Heroja koji je pokazao da sport i košarka mogu da pobede sve.