Nekadašnji reprezentativac Srbije, specijalno za naš portal, o velikoj košarkaškoj svetkovini koja počinje u subotu ujutru, utakmicom Srbija - Angola.
Svetsko prvenstvo. Jako lepa stvar. Čak i ako ga ne odigraš, jako je lepo gledati ga i učestvovati pasivno. Ako ga makar jednom odigraš, uvek ti ostaju prelepa sećanja, jer ipak je to uz Olimpijske igre najveći vid takmičenja na svetu. Ako izuzmemo Amerikance, koji smatraju da je NBA liga Svetsko prvenstvo.
Uvek me ovakvi događaji vrate u detinjstvo, podsete i na prelepe i na malo manje lepe događaje, ali generalno pozitivne. Jer, ti si kao sportista doživeo vrhunac karijere - prvo time što nastupaš za svoju zemlju, a drugo, kada te ta zemlja pošalje da igraš protiv najboljih na svetu, dalje od toga ne može!
Kada odigraš tako nešto, daj bože osvojiš, sve posle gledaš s nekim prelepim iskustvima, kroz oči kojima si to prošao. Čitavog života onda gledaš kroz prizmu kako bih JA to uradio i kako smo MI radili. Stvarno je to poseban period godine. Ne svake godine, ali kad naiđe. To su momenti kao kad čekaš da ti se rođak oženi. Jedan vid veselja i prelep događaj.
Verujem da i kod naših sadašnjih reprezentativaca postoji doza zabave i zadovoljstva u igri. Za većinu sportista, a i za mene, nastup za reprezentaciju je vrhunac karijere. Igraš dobrovoljno, nisi plaćen, možeš da igraš samo sa jednim motivom - da se boriš za svoju zemlju.
Novinari vole da pišu o atmosferi, šta god to značilo, ali mislim da u našoj reprezentaciji ima sklada, hijerarhije, da svako zna svoje mesto i pred kamerom i u svlačionici. Kažem to makar i ne osvojili medalju, koja je nešto totalno iluzorno.
Kakav god bio rezultat, ja srpsku košarku vidim kao nemački fudbal. Šta god se desi, mi se svetu uvek predstavimo fenomenalno. To su sve čestiti momci, fenomenalni ljudi i drugačije ne može ni da bude. Bar ja to ne mogu da zamislim.
Prva utakmica je u subotu protiv Angole. Cilj je samo pobediti. Sada misliti o medalji bilo bi vrlo neiskusno i nezrelo. Tako može da razmišlja igrač od 18, 19 godina, da mašta kako je već tu, blizu. Iole iskusniji igrač gleda samo kako da prođe utakmicu koja je na redu, jer ti godine iskustva i takmičenja govore da svaku možeš i da izgubiš. Igraš mali fudbal napolju, igraš basket, karte, pa ne možeš da pobediš svaku partiju.
Na Svetskom prvenstvu tek nema šale. Prvo pobediti Angolu, pa je sledeći cilj pobediti Filipine, pa Italiju i tako dalje. Kako god da bude, na mišiće ili ne, dok malo ne osetiš takmičenje i dok se malo ne "otvori".
Najveći problem i minus, može da nam bude to što nas je FIBA proglasila najvećim favoritima i svi će zbog toga da izginu da nas pobede. To je veliko breme. Ta Angola, ili Filipini, samo neka pobede nas u grupi, moći će da se vrate kući i da kažu 'Ej, mi smo pobedili Srbiju'. Tu onda nema kliznog perioda, svaka utakmica je kao finale.
Ti znaš šta da očekuješ protiv Italijana, Španaca, Amerikanaca... Ali protiv zemalja kao što je Angola, koje nemaju jasno definisan stil košarke, svašta može da bude. S te strane je nezahvalno biti prozvan kao favorit, ali možda će se momci baš po tome sećati ovog Svetskog prvenstva. To je deo života, deo sazrevanja i verujem da će oni uspeti to da iznesu.