...
Sto(lica)
O stotki priča na stotine,
od bogatstva do sirotinje,
na isto sve svodi se,
novac život pokreće,
a zlom vodi se.
Beogradski sindikat, Stotka
..........
Deo PRVI: STO CIGLE
Dušica je udžbenički primer paranoično-depresivne persone – živi sama; pročitala je Američku tragediju Teodora Drajzera; probala je sve od rakije od daždevnjaka do heroina; viđa se sa gušterima.
Zgrada bez grada.
U životu od kiša, Dušica je jedino imala stan. Nasledila ga je od roditelja, koji su pacovsko bivstvovanje skončali u memli – među šiljcima, smotuljcima i đonovima. Imala je stolicu i vene, prosute po njoj.
Sve je ređe Dušica pristajala da buđavo Sunce ogreje njenu grobnicu. Vene su ključale – svetile se jedna drugoj – ona je (p)ostala čekić koji sam sebe zakiva.
Prostorije, u kojima je živela i umirala, kratili su gušteri raznih oblika i boja. Jeli su metaprostor. I metavreme.
Sa betonskim upitnikom, mesto kičme, Dušica je iz podruma donela sto cigle i cementa pune kandže. Gazeći sebe od gline, okoštalim očima je zatvorila vrata kupatila za sobom.
Kupatilo je bilo neokupirana teritorija. Da bi tako i ostalo, Dušica je malterom lepila cigle u geometrijskim nizovima. Vrata kupatila su nestajala u visinama zida.
Zalepila je i poslednju ciglu u slagalici strave i dugo još osluškivala gmizanje čudnih stvorenja.
Noć je već dugo visila nabodena na kolac. Dušica više ništa nije čula, ali je osetila – jake ujede krize. Svukla je svoju dronjavu kožu i gmizala ka dileru, koji je trgovao sa druge strane Mesečeve sonate. I zida.
Zid, koji je progutao vrata percepcije i spasa, gutao je njene nokte i masku koja rida. Za to vreme, gušter-arheolog didaktično je probijao tunel u zidu kako bi i drugi gušteri mogli da gledaju umiranje u lokvi od jada.
Dušica je čupala tlo da nogama izvuče sebe ... Glava + Zid = Krš/Lom
Posle nekoliko dana, policija je sa komšijama – među kojima je bio i Gluvonemi stolar – srušila zid. Leš je lešinario po uglovima i kori od krvi i pljuvačke.
Guštera na slobodi niko nije video godinama. Niko živ.
.............
Deo DRUGI: STO NOVČANICE
Kocka ima šest strana, a zemlja gubavaca i gusenica trista pedeset hiljada registrovanih kockara. Preciznost ovih brojeva demaskira naličje ambisa.
Ko je Gluvonemi stolar?
Gluvonemi stolar je konstruisao modele kraljevskih stolica; posle očeve smrti, prodao je stolarsku radnju; ima majku - nepokretnu i dementnu; bio je prvi Dušičin komšija; veliki je poštovalac lika i dela Slavoja Žižeka; neizlečivi je kockar.
Stalno je ulazio u stan 21 – zgrada bez grada.
Sto za igru ajnc bio je postavljen za šest osoba. Seo je na šestu stolicu - svi koji su predodređeni da gube njega su samo čekali. I Napoleon Bonaparta je igrao ajnc, ali je njegov manevarski prostor za poraz bio mnogo veći.
Ovog puta je, iz kutije za cipele, uzeo sto novčanice. Prikupio ih je od preostalih prijatelja kako bi majku poslao na lečenje u inostranstvo.
Karte su bile face-up. Sati su kapali iz starog zidnog časovnika – sa kukavicom. Prstima od otrova je išao do kraja. Do kraja je i stigao.
Bedan – kao pustinja, kao neosvetljeni jauk – ni džepove više nije imao. Tropa.
Hodnicima ga je gonila planina-majka – dugovi, bolesti i nemani. Liftovi u njegovoj zgradi nisu radili – do gore se mora peške.
Oblaci od kovanog gvožđa, skamenjene (v)rane i sasušeni jadi plutali su mu mislima. Kroz otvorena vrata stana, oborena noga stolice probola je beonjače. Mrtva majka ležala je pored mrtve stolice. Gorak svet Jozefa Škvoreckog.
Dok su majku sahranjivale komšije, Stolar je utrčao u praznu crkvu u blizini groblja. Sa ikona je uzeo sto novčanice.
Blatnjavo Sunce je tuklo dan u alkama i algama.
Stolar je ulazio u stan 21. Gazeći čičak.
Samo još ovaj put.
........
Deo TREĆI: STO LICA
Gluvonemi stolar, sa crvima u duši, vukao je lepljive korake ka stolici – na promaji. Seo je na stolicu. Uflekanih šaka, kojima je okretao karte i ignorisao stradalnike, grozničavo je gužvao masnu cedulju.
Ispod stolice, na kojoj je sedeo, Gluvonemi stolar je izvukao kutiju za cipele. Dodir dlana i kolta na trenutak je oparao čestice ništavila.
Dok je lepljivo koračao ka kupatilu, za njim je ječala stolica.
Sa melanholijom poljskih pesnika, zaključao je vrata kupatila. Namestio je stolicu i seo - leđima okrenut ogledalima.
Nije znao kome da se javi. Iz ljušture je izvukao kolt i prislonio cev u podnožje slepoočnice. Ceo život, upakovan u strip, razmotao mu se pred – na slamku popijenim – očima.
U istom trenutku kupatilom su odjeknula dva pucnja – povukao je obarač i stolica je pod njim pukla. Metak, sa malo njegove kože i mesa u posadi, umesto u njegovom mozgu, aterirao je u ogledalima.
Dok je pokušavao da se iskobelja iz zagrljaja polomljene stolice – u prosutim ogledalima – video je sto krvavih lica. Puzzle kolevke i sarkofaga.
Priljubio je kolt ponovo na glavu.
Škljoc – mesto odlučujućeg pucnja. Kolt je bio prazan. Kao i duša Gluvonemog stolara.
I crvi su otišli.
Aleksandar Đurić, Požarevac
***Priča "Sto(lica)" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi***