....
Tri pm
Mama je rekla da želi da pobegne od svega i od svih, a najbolje „u tri pm“, da niko ne zna gde je i da joj niko ne zaviruje u život. I tako smo se preselili iz stana u centru, u kuću u predgrađu. Tada nije ni slutila da će to biti greška broj 1. Kao još jedan argument za preseljenje navela je da su deca u seoskim sredinama, u predgrađima, bolja, poslušnija i da zdravije žive. I to se kasnije raspršilo kao vatromet koji bi na nebu plamtećim slovima mogao da napiše:
G R E Š K A B R O J 2
I tako smo mama, brat i ja, vesela družina bez oca, koji se oženio drugom ženom, započeli novi život u Suburbovcu nadomak Beograda.
Da nema bežanja od svega i od svih bilo nam je jasno još odmah. Naše dvorište graniči se sa još tri dvorišta sa po svake strane. Nizak šimšir je kao minić - više otkriva nego što skriva. Tako bih ujutru, uz šolju tople bele kafe, izlazila na terasu i pogledom spajala zelenilo našeg sa bujnošću drugih dvorišta, što je za mene najbolji način da započnem dan i upijem jedno veliko parče prirode. Ali, problem je što to isto rade i naše komšije. Prate nas pogledi uz komentare – „Kafica malo, a?“. Umesto ptičica, ušne školjke “miluje” nam komšijsko dovikivanje. „Eheej, Ranko, jes' spremio drva zazimu?!“, „Nego šta, iš'o ušumu!“.
Komša-drva-za-zimu komentariše sve – granule kojim hranimo psa, koliko puta iznosimo đubre, a vrhunac je bio kada su došli kupci za naš stari auto. Kad je došlo do cenkanja, komša fino prišao, i krenuo sa njima da se cenka. Kad nam neko dolazi, ljubazno ga dočekuje sa „dobar dan”, i neretko se sa njima upušta u priču. Mama kaže da komša-drva-za-zimu više brine o našem dvorištu nego o svom, da mi njega ne zapitkujemo što mu ćerka ne dolazi skoro pa nikad od kad se odselila, ni zašto mu žena ima strah od otvorenog prostora.
Oni s donje strane došli su iz Osijeka devedesetih. Mi smo se družili sa dvojicom braće koji tu žive sa ocem, a u toj kući žive i njihovi baba, tetka, teča i njihova deca.
Negde u srednjoj školi, moj brat je počeo intenzivnije da se druži s ovom dvojicom braće. Sa „druženja” se vraćao pred svitanje, i onda bi prespavao ceo dan. Mama je ćutala sve do trenutka kad je videla jednog od braće, dok je ujutru išla na posao, kako sa „brzim“ naočarama uz blažen osmeh i podignute ruke, đuska uz zvuke mešalice komšije penzionera iz Nemačke. I eto nas kod greške broj 2.
Mama stalno pominje da je naš komšiluk „Srbija u malom“. Dakle, s leve strane komšija-drva-za-zimu je iz Bajine Bašte. Komšija s desne strane je celog života radio u Nemačkoj, i svoje penzionerske dane provodi u sunčanju u dvorištu, šišanju trave, lickanju svog automobila, nadograđivanju kuće, i uopšte u uživanju u blagodetima svog mukotrpnog rada. Ima ženu i dve ćerke. Žena prodaje neku robu na buvljaku. Mama je mnogo ljubazna prema njoj, a kad smo sami kod kuće vrti glavom i kaže za nju da je mučenica. Jedna ćerka mu je već na fakultetu otišla iz zemlje, a druga je kao studirala, pa malo radila, i samo smo jednog dana primetili da gura dečija kolica. Ona je jedna od onih što se samo pojave s detetom, kao da su, bože me oprosti, bogorodice.
Mama je uvek bila „preduzimljiva”, prvo je našla nekog s juga, ko nam se uporno obraćao sa „a bre, deco što ste porasli!“, i stalno nas ubeđivao da je iz Beograda. Komšije ga nešto nisu mirisale, i osetilo se to. Kad sednu u dvorište mama i taj južnjak „iz Beograda”, a oni se odmah sašaptavaju. Drugog sam već i zaboravila, a treća-sreća lala iz Sombora. Komšije su ga odmah zagotivile, a polako i brat i ja. Taj je, za razliku od mame, znao fazone oko roštilja a bogami i oko rerne, i brzo se odomaćio kod nas. U jednom od tih druženja u dvorištu doveo je i nekoliko prijatelja, a jedan od njih – hirurg. Ceo komšiluk se okupio, hirurg malo cirnuo, i samo ga čuješ „Ajmo da vas čujem, ko šta pije od lekova?“ Za komšije veće sreće nije bilo.
Sve u svemu, živimo tako kako živimo, u kući sloboda, a dvorište praktično delimo sa komšijama. Ili bolje rečeno delimo život? Predložili smo joj da stavimo zidove u dvorište, ali je rekla da je to skrnavljenje lepote. U poslednje vreme sve češće se vajka da bi otišla negde „u tri pm“, da niko ne zna gde je, i da ne mora nikog da gleda.
Nada Veljković, Beograd
(Priča "Tri pm" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)