• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kratka priča: Milovanović Stamen - Savršen brak

...

penzioneri.jpg Izvor: Guliver/GettyImagesPlus/iStock/jacoblund

Savršen brak

Dragi i Mila bili su vremešan, možda nastariji bračni par, u našoj maloj palanačkoj ulici. Iako bez dece, par za primer, uzor, na koje svi parovi treba da se ugledaju, govorili su roditelji mladim i neiskusnim mladencima kad bi se oko nekih sitnica podžaveljali i razvodom jedno drugom pretili. Iz njihove kuće i malog dvorišnog vrta, nikada se nije čuo povišen glas, a kamo li, nedajbože, koja ružna reč.

Svuda su išli i sve radili zajedno. Kao leva i desna noga, što se kaže. Kad bi nešto u kući ili u dvorišnom vrtu sređivali, ona je uvek bila uz njega, predlagala mu i usmeravala odakle i kako da počnu. Uvek tu da ga podrži i ponešto doda. Dok on okopava ili rilja ona je zamahivala ili nogom upirala kao da i sama zemlju prevrće. Ako bi se slučajno udario ili ogrebao ona bi bolno jauknula i zabrinuto, s istim bolnim izrazom na licu, s njegovim saučestvovala.

Možda će vas zanimati

Ni najstariji u našoj ulici, ne sećaju se da ih je iko video odvojeno. Na pijacu, u kupovinu, išli su oboje. Na svadbama, daćama, porodičnim svečanostima na koje su pozivani, sedeli su uvek jedno uz drugo. Ona mu je sipala jelo u tanjir, dodavala hleb, birala mu i nutkala ga svime onim što se pred goste na sto iznese. On bi joj se zahvalno osmehnuo, poslušno joj udovoljavao i na isti način joj uzvraćao.

Mila kao da je čitala njegove misli i želje. Kada bi on samo pogledao u čašu za vodu, ona ju je hitro uzimala u ruke:
- Ja ću ti je doneti, dragi...
- Sam ću, mila...
- Ne, ne, ja ću!

Ne znam da li je iko u ulici znao njihova krsna imena. Ako ih je neko, nekada i znao, verovatno ih je vremenom zaboravio jer se ni oni nikada nisu krštenim imenima oslovljavali.

Dragi i Mila, tako su jedno drugom tepali. I mi smo ih samo tim imenima oslovljavali kada bi se o njima kakav razgovor poveo.

Kažem vam; mekane i tople ljudske duše. O takvom skladu i ljubavi mogla je većina nas samo da mašta.

One jeseni kad se čulo da se Dragi ozbiljno razboleo, komšije i prijatelji odlazili su da ga obiđu, donosili mu ponude kakve se obično nose kad se bolesnome ide.

Kupih i ja nekoliko pomorandži pa sa ženom odosmo da ih posetimo.

Dragi je ležao je u krevetu, opušteno i, činilo mi se, predan i za jednosmeran put već spreman. Mila je sva treptava, iako očito umorna i neispavana, sedela kraj njegovog uzlavlja.

- Pogledaj, dragi, ko nam je došao, reče ozarenim glasom.

On otvori oči, klimnu glavom, osmehnu se nemoćno, kao da se izvinjava što ga u takvom stanju vidimo, malo se pridiže i uze pomorandžu koju mu pružih.

- Daj da ti je oljuštim - Mila pruži ruku ka njegovoj.

Dragi i drugom šakom obuhvati pomorandžu, drhtave ruke pritisnu uz grudi u očitom strahu da će mu je ona uzeti. Svo dugogodišnje pritajeno, nakupljeno pa potisnuto nezadovoljstvo najednom izbi u tom trenutku. Iz dotle umorne i pospane oči, ljutito na tren, planu, buknu, zagasli plamičak, a iz grla se otkinu jedva čujni vapaj:

- Aman, Radojka, ženo, pusti me da bar jednom u životu uradim nešto sam i po svojoj volji!

Zapanjena, kao da ju je prvi put imenovao, s izrazom neverice na razočaranom i zaleđenom licu, ona zausti da kaže nešto, reči joj se pokidaše, umrsiše i u nekakvo klupče u grlu smotaše. S naporom ih proguta. Pružena ruka, kao suva grana među njima stajala je u vazduhu, činilo mi se čitavu večnost, pre nego što je Mila, klonulu, spusti u krilo.

Zanemela, s jetkim smeškom u zamagljenim očima u kojima su se jezerile suze, gledala je kako on s inadžijskim osmehom na ispijenom licu, bledim, treperavim prstima ljušti pomarandžinu koru.

Ne znam zašto me je ova moja sve vreme zajedljivo i ironično gledala dok smo se, bez reči, vraćali kući. Znam samo da su o toj poslednjoj Dragovoj želji, sledećeg dana, pričale sve žene u našoj ulici.

Njegovo krsno ime pročitao sam na krstači dok je pogrebna povorka promicala našom ulicom, ali sam ga brzo zaboravio.

Posle sahrane Milu skoro da nismo ni viđali. Njihova kuća kao da se svakim danom smanjivala, prozori bivali sve neveseliji, drveće venulo, a bašta u korov urastala. Mila je retko, i samo u suton, u neophodne nabavke do prodavnice odlazila. Ni sa kim se više nije družila, nijednom nije, kao ostale udovice svojim muževima, na Dragov grob otišla. Skoro da smo je, kao i Dragog, zaboravili.

Setili smo se njih, opet, onog dana, posle nekoliko godina, kada smo je s komšijama odvezli na groblje i nad njenim Dragim sahranili.

Milovanović Stamen, Niš

(Priča "Savršen brak" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)

Priče iz komšiluka 5

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop