...
Zapisi iz Pompeje
I
Teško je kada dođeš sa buvljačkom krmačom o ramenu, onom šarenom torbom od plastičnog tkanja, uslovno svojoj, a ipak tuđoj kući. Sećam se, prelazim pešački rasklimatani most koga je Ljubo Dodig napravio dok su Bog, Tito i železnica pomagali. Preskačem rupe, nosim torbu. Moji su već kod kuće, a ja uhvatio iz Beograda prvi autobus posle bombardovanja i klizim razvaljenim Sremom. Usput sam video svašta. Još se puše skladišta mazuta koja su pogodile Tomahawk rakete negde u okolini Sremske Mitrovice i Rume. Autoput „Bratstva i jedinstva“ u zakrpama, izlizao i ulegao, trese se kao kaldrma pod većim brzinama autobusa. Ulazim preko Rače u BiH. Eventualno oko Bijeljine, zbog kakve - takve trgovine i na nešto liči ambijent. Ostatak puta se vide naša nastojanja da jedni drugima pokažemo zverstvo i ubistvo. Setih se autoputa naših naroda i narodnosti. Autoput „Zverstva i ubistva“ čitavim koridorom jašem kao onim filmskim autobusom „Krstić i sin“ sve do moje kuće.
A moja kuća kao jagodica na vrhu šlaga. Ta torta koju jedoh putem zverstva i ubistva umalo nije postala torta od šloga sa jagodicom. Ja sam znao da mi je srušena kuća, ali znate onu da nije isto znati da je neko mrtav i videti kako izgleda mrtvac. Nisam ni torbu ispustio iz ruke, popeo sam se na tavan, gde je bila moja soba, prašim po kreču koji se sa zidova skašio na ploču, gazim ugarke, tražim gde je bio krevet da se odmorim malo. Našao sam. Stavih torbu pored sebe. Nekom granom sam očistio šut, a ispod izviriše metalni federi, zarđali, škripe još uvek onako u onoj vezanoj strukturi bez platna. Uh, što je vruć 11. jun 1999, odmoriću malo. Znam da me moji čekaju kod susjeda Puklina. Ne, baš me briga, nek misle da kasni autobus, ja ću da odmorim u svojoj sobi. Ležim, gledam kroz nebo. Beskrajno plavo i slobodno nebo nikad nije ovako lepo krasilo moju sobu.
II
Sada, kada se sve ohladilo, kada su prošle ofanzive i nestale pruge, ulice, staze, zgrade i čatrnje, čitav jedan grad zatrpan, ohlađen pod pepelom erupcije crnog vulkana koji je jedno jutro eskalirao i zatekao nas, pišem ovo nama, mrtvima koji dišemo. Sada kada nemam više snage da se borim, ostao bez nerava, ostao bez straha, bez razloga da se maknem u tom smeru, stojim ovde na Avalonu kao prekršten, poharan, bez krila, bez živaca, sluđen ali jurodivo miran, slegnut u svoj mir i metaniju.
Gledam na zgarište Pompeje i sećam se majke. Sećam se svih ostalih pod pepelom te erupcije koja je odnela detinjstva dah i raspršila sreću po razvalinama zavičajne rapsodije. Nije meni do dečijeg igrališta na „Vencelu“, kao ni do dečijeg dispanzera iz kog sam bežao da me Vico ne vakciniše. Nije mi ni do dečijih osmeha iz obdaništa na Brežinama, jer mene su čuvali baba i deda, kao ni do sećanja na trčanje u stacionar po retku ampulu antitetanusa kada se deda posekao motornom pilom. Nije meni do reke U, muljevite kao Huang Ho u kasnu jesen, od planinskih padavina, a brze kao monsunski kanali buičnih pritoka iz burmanskih prašuma.
Meni je do šolje mleka, onoga što oko prenosi srcu gledajući, a ne što gleda pusto optički. Meni je do mojih ljudi, rasutih po dođavolskim prokletijama diljem apstraktnih, tuđih gradova. Meni je do mene u sebi, onog dečaka koji je drenovim štapom terao poskoke na pruzi i jahao psa do Gradine. Meni je do svega što nisam danas, a danas da zatvorim u onaj ćup sa nadama, gospođice Pandore.
Mladen Popović, Beograd
(Priča "Zapisi iz Pompeje" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)