Nastavljamo serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema sporta. Na red je stigao čovek koji je zamalo izbegao tragičnu smrt i potom postao najbolji fudbaler Ba
Ferenc Puškaš je najveća fudbalska legenda Mađarske. Čovek koji je zadužio svetski fudbal svojim majstorijama i koji nosi ime novog velelepnog stadiona u Budimpešti. Šandor Kočiš je bio golgeter kakav se retko viđa, sa 75 golova na 68 utakmica u dresu Mađarske. Dalje redom, Nandor Hidekuti je bio jedan od prvih igrača koje bismo mogli da dovedemo u vezu sa ulogom koju danas zovemo "lažna devetka".
Ali priča Lasla Kubale, mađarskog igrača kojeg su mnogi s razlogom svojatali, okrenuta je izbeglištvu, bliskom susretu sa tragičnom smrću i velikim uspesima daleko od domovine.
Laslo Kubala je rođen 10. juna 1927. godine u Budimpešti iz mešovite porodice. Otac mu je bio Slovak, a majka je imala mađarskih, slovačkih i poljskih korena.
Vrlo brzo je postao zainteresovan za fudbal i počeo je da igra u mlađim kategorijama tamošnjeg kluba Ganz. Već sa 11 godina, mladi Kubala je igrao mečeve sa igračima koji su po četiri ili pet godina stariji od njega.
Kada je postao punoletan, po njega je došao slavni Ferencvaroš, za koji je nastupao u prvoj sezoni posle Drugog svetskog rata. Iako i dalje tinejdžer-početnik, Kubala je postigao skoro 30 golova, igrajući u tandemu sa Kočišom.
Ipak, već 1946. rešio je da napusti Mađarsku i preseli se u Čehoslovačku. Navodno, jedini razlog bio je da bi izbegao služenje vojnog roka.
U Bratislavi je živeo dve godine, igrajući za Slovan, a tek što je napunio 20 godina, oženio se Anom Violom Daučik. Ona je bila sestra Ferdinanda Daučika, selektora Čehoslovačke, čoveka opčinjenog kvalitetima mladog Kubale.
Laslo - ili Ladislav, kako su ga zvali u Bratislavi, a Ladislao kasnije u Španiji - iste godine je debitovao za reprezentaciju Čehoslovačke, dobivši sve neophodne papire i na šest utakmica je postigao četiri gola.
Kada su se stvari u Mađarskoj smirile, Kubala se 1948. vratio u domovinu, gde je obukao dres Vašaša. Kako su pravila bila vrlo neodređena u to vreme, Kubala je dres Čehoslovačke zamenio onim mađarskim, ali na tri utakmice nije postigao nijedan gol.
Kako je stigla 1949. godina, tako je Kubala ponovo morao da beži.
Staljinizacija Mađarske dovela je do de fakto vladavine Maćaša Rakošija, koji je ukinuo opoziciju i uveo jednopartizam. Kubala je ponovo morao da se brine hoće li biti u obavezi da služi vojni rok i skriven u kamionu, prebegao je u inostranstvo.
Blizu granice sa Austrijom, Kubala i njegovi prijatelji u nevolji morali su da se reše kamiona i peške pređu granicu. Priča se da su bili prerušeni u ruske vojnike i sa lažnim papirima u rukama, smrzavajući se na putu ka bezbednoj zoni.
Kada su stigli u Insbruk, jedan od čuvara je navodno prepoznao Kubalu, mladog mišićavog momka plave kose, i dalje relativno poznatog u toj regiji.
Ali ni tu se nije dugo zadržao, već je odmah prešao u Italiju, gde je tokom proleća nastupao za Pro Patriju. Dobio je poziv da nastupi za Torino na revijalnoj utakmici protiv Benfike, što je oberučke prihvatio.
Ipak, bolest njegovog sina Branka - za kojeg se priča da ga je majka nosila u automobilskoj gumi dok je u Bratislavi plivala preko Dunava, pokušavajući da i ona pobegne ka Italiji - bila je presudna da Laslo još dugo poživi.
Nije otišao u Portugal, a u povratku, čitav tim "Grande Torina" poginuo je u nesreći kod bazilike Superga. Među njima je bio i Valentino Macola, o kome smo detaljno pisali pre par dana.
U Pro Patriji je jednom prilikom zaradio sat od gazde kluba kada mu je ovaj u šali rekao da će mu ga pokloniti ako uspe da ispimpluje loptu 400 puta. Kubala je to uradio bez da se oznojio, a onda je i istrčao jedan krug oko terena ne dopuštajući lopti da padne.
Kubalini problemi zbog bežanja iz Mađarske su ga sustigli. Mađarski fudbalski savez se žalio da je prekršio ugovor kada je pobegao iz zemlje bez dozvole, kao i da nije služio vojni rok. FIFA je stala na stranu saveza i kaznila Lasla sa godinu dana zabrane igranja fudbala.
Ipak, Kubala je umeo da im doskoči. Zajedno sa šurakom Ferdinandom Daučikom, osnovao je klub Hungarija, koji je bio sačinjen uglavnom od izbeglica iz istočne Evrope.
Te 1950. su stigli i do Španije, gde su igrali protiv Real Madrida, Espanjola i drugih timova i baš tada ga je "kraljevski klub" primetio. A kada Real za vas "zagrize" u vreme Frankove diktature, onda to donosi određene povlastice.
Frankova vlada je želela da iskoristi Kubalin status izbeglice i da dobiju na legitimitetu tako što će mu bez ikakvog čekanja uručiti državljanstvo. Usred Hladnog rata, Laslov beg na Zapad bio je iskorišćen kao propaganda i čak pretvoren u uspešan film "Potraga zvezde za mirom", u kojem je Kubala igrao samog sebe.
Ipak, svojeglav kakav je bio, Kubala nije naseo na ovu Frankovu igru. Potpisao je za Barselonu!
Postoje dve verzije kako je završio u Kataloniji. Jedna je da je bio toliko pijan da su ga prevarili da potpiše za Barsu, druga da im je odneo ponudu Reala koju su ovi izjednačilli. Ipak, verovatno presudna stvar bila je dolazak Daučika na mesto trenera te 1950. godine (doduše Kubala nije mogao odmah da nastupa, zbog kazne FIFA).
Bilo kako bilo, Kubala je stigao na mesto gde će 1999. godine, na stogodišnjicu kluba, biti proglašen za najboljeg igrača Barselone u 20. veku. Da, tada svet još uvek nije znao za Lionela Mesija, ali i te kako jeste za Johana Krojfa.
To dovoljno govori kakav igrač je Kubala postao.
Bio je izvanredan individualac, ali mnogi i danas hvale njegovu timsku igru. Nije bio sebičan niti je imao ego koji bi ga sputavao, poput Elena de Freitasa. Bio je vrlo snažan jer je u mladosti trenirao boks, ali je i dalje bio agilan i brz. Razoran udarac mu je pomagao da lako matira golmane, ali nije bio klasičan siledžija. Kubala je bio inteligentan i poznat po nečemu što je danas najobičnija stvar.
Slobodne udarce je izvodio šutirajući preko živog zida.
Znam, zvuči smešno, ali 50-ih godina, to je bilo nešto neviđeno. Postizao je brdo golova dok su se golmani bar malo navikli sa tom novotarijom, a Barselona je tokom 11 godina koliko je Kubala igrao za njih uspela da osvoji brojne trofeje.
Bili su šampioni Španije četiri puta, u vreme kada je Real harao sa Puškašem, Hentom i Di Stefanom, a osvojili su i pet nacionalnih kupova i dva Kupa sajamskih gradova.
Ali ova "Kubalamanija" nije donela "samo" trofeje, već i ljude na tribine. Stari stadion "Les Korts" je polako postajao tesan za sve navijače koji su želeli da gledaju uspešan tim. Do 1957. već je bio izgrađen velelepni "Kamp Nou".
Tih godina, konkretno u sezoni 1952/53, Kubala je imao problema sa tuberkulozom. Zbog toga je i propustio njen najveći deo, da bi već 1953. debitovao za reprezentaciju Španije. Njegov treći nacionalni tim u karijeri...
Dok je 1954. njegov šurak i dobar prijatelj napustio klupu Barse posle sezone bez trofeja, Kubala je nastavio da briljira i podiže kult svoje ličnosti.
Ipak, po njega su problemi počeli kada je u klub stigao Elenio Erera. Čuveni stručnjak, koji je sa svojim "katenačom" napravio malu revoluciju i sa Interom osvojio Kup šampiona, bio je doveden u Barselonu 1958. ne bi li se napokon stalo na put Real Madridu.
Erera je bio autoritarac, željan potpune kontrole i stroge discipline. Kada je igračima zabranio alkohol i pušenje, jednom čoveku je to teško palo.
Naravno da je to bio Kubala, superstar i ženskaroš sa velikom ljubavi prema piću.
Kubaline noći u Barseloni su, kažu, bile legendarne. Pio se viski, dovodile su se igračice flamenka, a pre dolaska Erere, kažu i da su klupski zvaničnici i lokalni novinari učestvovali u tim ludim noćima. Kada je Erera rešio da sve zabrani, ni ostalim igračima se to nije dopalo.
Ereri je postalo jasno da Laslo ima preveliku moć u ekipi i hteo je da taj problem reši njegovim "sklanjanjem", koristeći pritom i činjenicu da se Kubali nije dopala Ererina ideja agresivnog presinga koja je zahtevala mnogo trčanja.
No, kada je rešio da Kubalu ostavi na klupi u ključnoj utakmici polufinala Kupa šampiona 1960. protiv Real Madrida, Barsa je izgubila 6:2 i Erera je dobio otkaz.
Kubala se u Barseloni zadržao od 1950. do 1961. i potom je nastupao za Espanjol, Cirih i Toronto Falkonse, sve dok 1967. nije završio karijeru. Svoju statuu ispred "Nou Kampa" je dobio 2009. godine.
Uprkos tome što je nastupao za tri reprezentacije, Kubala je sigurno mogao da žali što sa njima nije učinio više. Nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu, jer je te 1962. Španija morala bez njega - bio je povređen.
Možda i najveći žal ima veze sa njegovom domovinom. Sa Mađarskom je morao da raskrsti još na kraju 1940-ih, ne dočekavši vrhunac generacije 1954.
Te godine je Mađarska "laka konjica" bila favorit za osvajanje trofeja, a u finalu su Puškaš, Kočiš i drugovi izgubili od Zapadne Nemačke. Lako je sada reći, ali ko zna šta bi bilo da je Kubala igrao za taj tim.
Valjda je u tom nedostatku većeg uspeha sa reprezentacijom i ostao u zapećku, nikada dovoljno slavljen i uvek izostavljen iz priča o najvećim igračima svog doba.
Tada su igrači bili najviše ocenjivani na osnovu nastupa za svoje nacionalne timove. Kubala svoj nacionalni tim, u jednu ruku, nije imao.
Preminuo je 2002. godine u domu koji je pronašao posle mnogo lutanja - Barseloni.