Odljubljujemo se i zaljubljujemo u reprezentaciju iz godine u godinu, a ako smo na nešto navikli to je da nam najbolje ide kada se ne nadamo. Čudan je to odnos...
Malo šta može da izazove euforiju kod našeg naroda kao pobeda fudbalske reprezentacije Srbije, ali isto tako retke su stvari zbog kojih upadamo u bezizlaznu apatiju kao kada nam ne ide u fudbalu, pa su to dva stanja koja se iz godine u godinu smenjuju u našem narodu...
Ostalo je još nešto više od 24 sata do meča godine, polufinala baraža za Evropsko prvenstvo protiv Norveške u Oslu, a izgleda kao da nikoga nije briga za to. Zašto?
Norvežani se odavno "lože", prozivaju da igramo prljavo, imaju čak i posebnu pesmu u kojoj kažu da će nas Holand "iseckati i od nas napraviti kiseli kupus", dok biste kod nas morali dobro da se potrudite da na ulici naiđete na čoveka koji zna tačno vreme kada se igra utakmica (četvrtak, 20.45). Još ređi su oni koji veruju da možemo da pobedimo 44. reprezentaciju na FIFA listi.
Opet, zašto, pobogu?
Apsolutni pesimizam i defetizam nam nisu nepoznati, znamo kao niko drugi da se otuđimo od fudbalske reprezentacije koja nema pravo na kikseve kao neki drugi državni timovi, a nekada deluje da nam je deo kulture postalo da ih prosto ne volimo i zajedno kritikujemo.
Pre će se srpski narod dogovoriti da reprezentacija "nikako ne valja" nego komšije gde je tačno međa između dva njime, što nameće samo jedno pitanje - i treći put isto - zašto?
Kako je moguće da nikoga ne zanima (ili bar glumi da ga ne zanima) najpopularniji sport u Srbiji i utakmica koju smo čekali 20 godina, a samo dva leta od plasmana na Svetsko prvenstvo i pobede nad Kostarikom (!?) zbog koje je slavilo više ljudi nego kada je Novak Đoković pobedio Rafaela Nadala u Melburnu posle pet sati iscrpljujuće borbe?
Nećemo više da postavljamo pitanje "zašto" jer u njemu ne leži rešenje, nego izgovori, a upravo je njih preko glave svim navijačima reprezentacije Srbije, posebno kada fudbaleri počnu da se osećaju kao žrtve, a selektor im se u tome pridruži.
"Ako izgubimo brate - izgubićemo", "ovo nije presudna utakmica" i "ako ne budem bolji, šta da radim" nisu reči koje želite da čujete pre nego što na kraju odzvoni motivaciona poruka i poziv na zajedništvo ("moramo svi da budemo kao jedno"), posebno ako imate iskustvo i znate kakva je narav prosečnog srpskog navijača.
Ne, ovde se reprezentacija ne voli kada ne ide, voli se samo kada ide - i to smo videli već sto puta kroz istoriju, to je ciklus koji se vrti iznova i iznova...
Anketa
Da li će se Srbija plasirati na Evropsko prvenstvo?
-
Naravno da neće
64.38% (47)
-
Hoćemo!
31.51% (23)
-
Da, ali ako promenimo selektora
4.11% (3)
Tako je Slavoljub Muslin po dolasku na klupu Srbije, u sličnom trenutku kakav je sad, kazao da je svestan da delima (rezultatima) mora da pridobije navijače, odnosno da je to jedini način na koji se kod nas ujedinjuje - nikako molbama uz nabijanje osećaja krivice.
Pritiska nema, očekivanja su na minimumu, teško da ćete čuti da se neko "loži", ali to uopšte nije loše - zapravo je možda i najveća šansa Srbije da ode na Evropsko prvenstvo.
Upravo kada bi se ova tri faktora potrefila dolazilo bi do neočekivanog rezultata, "orlovi" bi tada bili najbolji, možda i zbog inata, vole i oni delimično kada ih ne vole, a još više kada to osete rivali i odluče da ih potcene...
(Ne) verujemo u vas i (ne) očekujemo EURO2020!