...
Aberdin
Te zime gledali smo kamione sa drvima sa prozora naše kuće na uglu ulice. Iznosili su na hiljade stabala dnevno i nije bilo vetra u njima i nije bilo zvuka osim zvuka motora i, uopšte, nije bilo mnogo toga u gradu cele zime. Bila je hladna i bila je kišovita zima i sedeli smo na prozoru, kamioni su prolazili satima i iznosili su drva iz Vejemajerove fabrike i do Božića su izneli trista miliona kubnih stopa – i to nije bilo dovoljno da grad opravda svoje ime drvene prestonice sveta. Oregon je izveo preko tri milijarde.
Rekao sam: „Dušo, moramo da izađemo iz ove sobe.”
Sedela je na tremu, pušio sam cigaru, gledao sam taj jedini list bez pokreta na grani i čuo se auto-put u daljini.
„Mina?”
„Čula sam te.” Imala je ćebe preko ramena. Njen otac i brat radili su u fabrici.
„Moramo da idemo odavde kad-tad.”
Sedela je u mraku, pila je čaj. Šesnaest je kuća u našoj ulici i četiri su zabarakadirane i napuštene. Kaže: „Još malo. Da vidimo šta će biti.”
Ne kažem ništa. Već sam joj prethodnih dana govorio da nemamo šta da čekamo. Amerika je široka i puna je gradova, puna je Aberdina. Rekao sam joj da možemo zimi na jezero Taho. Kada se sneg otopi i nema više ljudi možemo negde drugde, u Mejn, u Oregon, rekao sam joj da ću je voziti i na Aljasku ako treba, radićemo na vozu i onda opet negde treće.
„Nisam ja takva”, kaže ona. Ceo život nije bila takva. „Čekaj makar da nam istekne ugovor za kuću.”
Kažem joj da depozit za kuću nije vredan čekanja. Ja radim u pabu u centru Aberdina, par blokova dalje, ona je sekretarica u fabrici i jednostavno nije vredno vremena.
„Ali ja jedva da zarađujem bilo šta u pabu”, kažem joj.
„Pusti depozit...”
„Možda ćeš i na sledećem mestu da zarađuješ isto. Jesi popušio cigaru?”
„Jesam.”
„’Ajde. Idemo unutra.”
Pruža mi ruku, vodi me u kuću.
Našla nam je jednu lepu kuću na uglu i dve su sobe prazne. Trebalo je da pišem te zime, ali nemam o čemu da pišem tu. Ne govorim joj mnogo o tome a ona zna sve, zna sve kao da samo o tome pričamo i onda joj još manje govorim kako ne pišem i kako ne radim ništa. A renta je tako mizerna u Aberdinu. Dve su sobe prazne i u jednoj od njih se zatvaram povremeno, pokušavam i imam glavobolje zbog toga.
„Lepo nam je ovde, šta nam fali, imamo kamin, televizor, možeš da pišeš kad god hoćeš, zar nisi to rekao, da želiš da pišeš cele zime?”
Želi da nam izgradi dom. Posle čitavog fijaska sa bivšim dečkom, želi dom, znam to i znam da to želi sa mnom i ja zaista želim isto. To joj sve vreme govorim.
„Samo ne ovde.”
„Ti bi samo da ideš negde”, kaže ona, „samo da si negde drugde. Tako nikad nećeš imati nešto što valja.” Opet, nemam šta da joj kažem, kao što nisam imao ni prošlog puta. „Sad je zima ionako, nigde nije bogzna kol’ko bolje nego ovde.”
„Znači priznaješ da je ovde loše?”
„Pusti sad to...”, kaže ona.
Ležimo na kauču.
Drži ruku na mom potiljku. Još jedan kamion se priključuje na auto-put niz ulicu. Gori vatra, pucketaju drva. Nema više lišća na granama.
Još uvek miriše večera.
Pavle Aleksić, Sitka (Aljaska)
(Priča "Aberdin" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 5" i biće objavljena je u istoimenoj knjizi)