Kako je Srbija razbila Litvaniju? Pročitajte u MONDO kolumni našeg Miloša Jovanovića.
Ima taj legendarni film Sema Pekinpoa po imenu „Divlja Horda“, o ostarjelim banditima koji izvode posljednju veliku pljačku. U jednoj sceni, dvojica glavnih, koje glume velikani Vilijem Holden i Ernest Borgnajn, sjede kraj logorske vatre i raspravljaju kakav je težak posao pred njima. Kada Holdenov lik, Pajk Bišop, kaže koji je plan, Dač Engstrom (Borgnajn) ga informiše "da nas tamo sigurno čekaju", misleći naravno na organe zakona i reda. Bišop mu odgovara sa "ne bih volio da je ikako drugačije". Dač se nasmiješi i kaže – "ni ja".
Tako nekako sam zamišljao sastanak stručnog štaba Srbije pred utakmicu četvrtfinala protiv Litvanije. Nakon meča sa Južnim Sudanom, i incidenta koji se na njoj desio, Srbija je uletjela u jedan emotivni rolerkoster. Neprospavane noći zbog brige o saigraču, pobjeda koja se pretvara u poraz protiv Italije, katarza koja stiže protiv Dominikanaca, i onda, kad smo svi već vidjeli Amerikance na putu do četvrtfinala – ispriječi se naš stari (ne)prijatelj Litvanija, koja je odigrala ONAKAV meč sa aktuelnim olimpijskim šampionom od kojeg se svi plaše. I onda povrh svega još počne da se nagađa – je li bolje igrati sa „ovakvim“ (čuj, ovakvim...) Amerikancima, ili ovim snažnim Litvancima, koji su upravo preslišali prvog favorita?
U posljednjih trinaest godina, momci sa Baltika su nas dva puta koštali medalje. U Turskoj 2010, realno, nismo imali da se nadamo bilo čemu – pokr...izgubili smo polufinale, zatim su naše košarkaše držali u hali do dva ujutru, pa dok se došlo u hotel, večeralo i pozaspalo (a koliko sam čuo od nekih igrača, retko je ko i spavao), osvanuo je novi dan i meč za treće mjesto. Nije bilo realno da tu išta uradimo, i tako i bi – rasterećeni Litvanci su se bez previše muke popeli na podijum i stali pored Amerikanaca i Turaka.
U Francuskoj 2015, međutim, smo ušli u susret sa zvanjem favorita – a onda se mučili četrdeset minuta i na kraju poklekli pred Jonasom i drugarima. Jedan od tragičara te utakmice bio je i Bogdan Bogdanović, koji je imao priliku da nas ipak pošalje Špancima na megdan u finale, ali nije uspio. Otada, nismo se sretali, ali svako malo kad se otvori neka kalkulacija o žrebu, može se lako čuti ono narodno – „uh, ne leže nam“.
OVAKVOG PITBULA NISMO IMALI OD OBRADOVIĆA! Mondo kolumna: Pitali ste se da li Srbija može? Eto vam dokaz!
Odgovor, i to izuzetno glasan odgovor, stigao je u utorak prije podne. Motivisana, kohezivna i moćna Srbija izašla je na parket i poput tornada pomela protivnike, koji bukvalno nisu znali šta ih je snašlo. Bogdan Bogdanović, osam godina stariji i pametniji, udario je tempo sa ranim poenima – pogađao je iz šuta, iz prodora, i generalno smetao. Stefan Jović je odigrao na takvom nivou da mu je telefon vjerovatno trenutno zakopan notifikacijama koje su izazvali menadžeri EL klubova. Marko Gudurić je pokazao zrelost u kreaciji, bez onog nepotrebnog ekstra pasa. Filip Petrušev ostvario je fantastičnu rolu i u poenterski i u skoku, a Rokas Jokubaitis će još dugo sanjati Aleksu Avramovića koji ga je pratio sve do hotelske sobe. Još od Saše Obradovića se ne pamti ovakav „pitbul“ performans nekog našeg spoljnog igrača. O tome kako je Nikola Milutinov sklonio NBA veterana Jonasa Valančijunasa iz reketa, o tome možemo bogami i uz gusle.
Najveće priznanje stiglo je od strane suparnika. Tadas Sedekerskis je šmekerski iskreno rekao da je Amerika bila prekjuče, i da se nisu „uzneli“ poslije tog trijumfa, a još manje zaboravili kakve igrače Srbija ima. „Jednostavno su nas razbili“, rekao je krilni centar Baskonije. A nije da nije mogao da se vadi na „emotivno pražnjenje“ i šta već. Selektor Kazis Maksvitis iskoristio je fudbalsku terminologiju u svom obraćanju medijima. „Nismo mogli da pređemo pola, bili su prosto fizički dominantni“, zaključio je Maksvitis.
Neću kriti da sam presrećan zbog pobjede nad Litvancima, koji su, istorijski posmatrano, naš stvarno veliki rival. Ne zovu nas džabe „zemljama košarke“. Ali više od toga, srećan sam što sam u igri plavog tima vidio obrise onog mlina za meso u koji su 2014. uletjeli Grci i Brazilci, ili 2016. Australijanci. Pitamo se često jesu li ovi novi momci sposobni da tako nekoga unerede – e pa, evo vam dokaznog materijala.
OVAKVOG PITBULA NISMO IMALI OD OBRADOVIĆA! Mondo kolumna: Pitali ste se da li Srbija može? Eto vam dokaz!
A sreća u žrijebu? Sreća prati hrabre. Srbija jeste izbjegla Ameriku, koja se očekivano iskalila nad Italijanima sa razlikom koja se u narodu identifikuje sa zbirnom imenicom rezervisanom za domaće životinje gajene zbog mlijeka i mesa. Ali, ponovićemo još jednom – ovo je četvrtfinale svjetskog prvenstva. Danas je bila Litvanija, jak rival. U petak će biti Slovenija ili Kanada, to su tek kvalitetni protivnici. A neko eventualno finale biće protiv „izbjegnutih“ Amerikanaca, ili možda Nijemaca, ili možda opet Letonci naprave neko iznenađenje.
Nije ni bitno. Bitno je da naš stručni štab zna šta radi, i da su nam igrači uvijek ovako spremni za nadigravanje.
Kanada i Amerika do kraja? Ne bih volio da je ikako drugačije?