Zvezdin Grk ispričao sjajne priče svoje velike karijere. O svađi roditelja zbog njega, nesanici zbog Željka, atinskim derbijima, strahu da će završiti sa 27...
U periodu globalne pandemije virusa korona, Stratos Perperoglu (35) jedan je od inostranih košarkaša Crvene zvezde koji su ostali u Beogradu duže od ostalih. Uradio je to da bi razmotrio opcije i eventualni povratak u Atinu sa suprugom Erin i sa troje dece, sa kojima živi u Srbiji godinu i po.
Neposredno pre naglog perioda sezone, Perperoglu se potpuno oporavio od povrede i novembarske operacije kolena, počeo da hvata ritam i činio se spremnim da stane na čelo tima, koji je kao jedan od vođa predvodio do prošlosezonskih uspeha.
Nažalost, opasni virus korona poremetio je planove svima, "zamrzao" košarkašku sezonu i dok stranci napuštaju Srbiju stavio košarku potpuno u drugi plan.
Bila bi zaista šteta ako se Grk na taj način oprostio od Zvezde, a možda i završio veliku karijeru, započetu još 2002. godine u Atini, a ukrašenu sa čak tri titule šampiona Evrolige.
O toj karijeri, kao i svom živopisnom košarkaškom putu, usponima i padovima, Perperoglu je razgovarao u Podcastu Evrolige sa Džoom Arlauskasom.
"Pre svega, blagosloven sam jer sam igrao za velike timove, za velike trenere... Nikad nisam bio glavni igrač, uvek sam hteo da pomognem ekipi da bude uspešna. Uvek sam slušao trenere, radio šta bi trebalo da radim, a na kraju dana uvek sam hteo da odem kući i da budem zadovoljan svojim trudom", rekao je ljubimac Zvezdinih navijača.
Perperoglu je rođen u Kavali, ali je njegov otac bio vojno lice, pa se zbog njegove službe čitava porodica selila nekoliko puta. Košarku je počeo da trenira na Rodosu, ali je njegov dom i danas Atina, u kojoj provodi najviše vremena kada je u Grčkoj.
"Igrao sam fudbal, kao i druge sportove. Svaki klinac je tada tako odrastao. Imaš loptu i igraš se. Bio sam malo viši od drugih, ali nisam bio zaista visok. Jednog leta sam dobio visinu i verovatno nisam bio dobar u fudbalu, pa mi je otac rekao da se prebacim na neki drugih sport, ha-ha. U Evropi kada odrastate, igrate fudbal".
Iako u porodici nije imao aktivne sportiste, detinjstvo mu se jeste "vrtelo" oko lopti.
"Imam četiri godine mlađeg brata, koji je trenirao košarku do srednje škole, kao i oca koji je voleo sport, igrao fudbal, ali više sve to pratio kao navijač. Uvek me je terao da budem aktivan, da isprobam više stvari".
Prvu potvrdu da ima talenat dobio je kada mu je otac prepričao telefonski razgovor sa jednim agentom, koji se raspitivao sa tada jako mladog Stratosa...
"Kada sam bio na Rodosu, igrali smo neke utakmice u Atini. Otac je tada dobio poziv od mog starog agenta, rekao mu je da imam potencijal i tražio mu dozvolu da se preselim u Atinu i da igram. Tada sam shvatio da bih time mogao da se bavim. Onda sam se preselio i odlučio da je to nešto što bih hteo da radim. Nije bilo lako, ali je u međuvremenu baka došla kod mene iz Severne Makedonije i to mi je mnogo značilo".
Interesantno je da su njegovi roditelji ušli u veliku svađu zbog sinovog odlaska od kuće.
"Majka i otac godinu nisu pričali zbog mene"
"Kasnije sam saznao da godinu dana nisu pričali... Porodica se u grčkoj tradiciji drži zajedno, a ništa o toj svađi nisam znao, jer su me pustili da odem i da živim svoje snove".
Dok je odrastao u Atini igrao je košarku, stasavao i navijao za AEK. Njegov prvi klub bio je Ilsijakos (2002-04), a korak ka većim visinama napravio je u Panioniosu, gde je trenirao pod vođstvom Luke Pavićevića, takođe nekadašnjeg igrača Zvezde.
"Mučio sam se u Panatinaikosu druge godine, igrao sam loše, a onda je došao Luka Pavićević i u jednoj prijateljskoj utakmici nisam šutnuo trojku iz otvorene pozicije, pa je počeo da viče na mene. Niko do tada nije vikao na mene zato što ne šutiram, pa sam rekao OK, ovaj čovek mi veruje".
U tom periodu, sa 20 godina, Perperoglu je počeo da se sve više okreće hrišćanstvu,
"Imao sam oko 21 godinu kada sam odlučio da posvetim svoj život Isusu. To me je provelo kroz teške trenutke u životu i karijeri i na kraju dana, to je nešto zbog čega želim da živim. Iako je košarka tu, ima mnogo bitnijih stvari od nje. To je nešto što me vodi kroz život, slavim Isusa kroz život. Supruga me je uvela u veru, pričala je o Hristu. Znao sam mnogo biblijskih priča o Isusu, ali promicala mi je poenta, to šta je Isus i šta je uradio za mene lično. Ljudi shvataju hrišćanstvo kao niz pravila koja moraš da pratiš, ali Isus je umro za naše grehe i moja želja je da mu posvetim život".
Nedovoljno bi bilo reči da njegova deca Abi(gejl) (9), Nik(os) (7) i Stratos (5) žive u košarkaškoj porodici, već bi tačnije bilo da žive uz roditelje koji jesu i bili su izuzetno uspešni u to sportu.
Erin Perperoglu, Amerikanka iz San Francuska, takođe je bila aktivna igračica.
Ko je najbolje igra basket u kući?
"Sreli smo se u Panioniosu, kada je došla da igra u ženskom timu. Oni su trenirali posle nas i tako se dogodila ta veza. Ona je igrala u WNBA tokom leta, ali je dolazila da igra u Grčku. Druga Amerikanka u ekipi se zabavljala sa sadašnjim kondicionim trenerom CSKA Kostasom Hadžikristasom i tako smo se upoznali...".
Veza na daljinu imala je i smešne momente.
"Kada odeš u Ameriku onda naučiš da brzo kucaš na tastaturi, a mi u Grčkoj nismo imali kompjutere tokom obrazovanja. Ona je bila tamo, a ja sam se mučio pred ekranom. Nizala je pitanja, a ja sam se znojio dok sam kucao jednim prstom, pa je ispadalo da sam nezainteresovan i da je zato puštam da čeka moje odgovore", rekao je Perperoglu.
U njihovoj kući se ne razgovara o košarci.
"To je bilo nešto kao prećutni dogovor. Nismo pričali o tome, već smo u startu postavili stvari tako da ne pričamo o košarci. Naravno da ćemo pričati ako me nešto muči, ali nećemo ići u detalje".
Sa Erin se zabavljao i razvijao karijeru kada je stigao poziv o kojem je sanjao - da 2007. pređe u Panatinaikos kod Željka Obradovića.
"Nisam spavao zbog Željka"
Dve titule prvaka Evrope i četiri titule prvaka Grčke dovoljno govore o tome koliko je to bila uspešna saradnja.
"Bili su to baš intenzivni treninzi. Teži nego utakmice grčke lige. I dalje pamtim i svoj prvi derbi protiv Olimpijakosa, kada sam sedeo po strani i nisam bio ni u 12".
Međutim, iako se "iz aviona" vidi da Perperoglu nije od onih koji pate od toga da budu u centru pažnje, Grk je 2012. napustio Panatu i prešao pravo u svlačionicu najvećeg rivala - Olimpijakosa.
Kako se to dogodilo?
"Prosto, nisam imao druge ponude. Panatinaikos je pravio velike promene, novi trener me nije hteo u ekipi. Bio je avgust, Olimpijakos je tada počeo pripreme, nisam imao pozive drugih klubova i to je bila jedina opcija. Nije bilo drugih. Pitaju me kako sam to mogao da uradim, ali druga opcija je bila da sedim i da ne igram. Ne volim da sam u centru pažnje, niti bih to uradio zbog toga".
"Igram derbi, vređaju mi majku, supruga se porađa..."
Kako mu je tada bilo u atinskim derbijima?
"Pamtim taj prvi derbi protiv Panatinaikosa. Kad sam izašao iz tunela tresla su mi se kolena, vređali su me, tačnije vređali su moju majku (osmeh). Odigrao sam dobru utakmicu, a moja supruga se sutradan porodila. Doktori su pokušali da zadrže bebu 'unutra' još to veče, da se porodi sutradan, verovatno su hteli da gledaju utakmicu (osmeh). Tada se rodio moj prvi sin (osmeh)".
Sa Olimpijakosom je takoše osvojio Evroligu 2013, a godinu kasnije prihvatio je poziv Dušana "Dude" Ivkovića da ode u Anadolu Efes, posle kojeg je od 2015. do 2017. bio član Barselone.
Njegova kompletna karijera, kao i život mogli su da izgledaju potpuno drugačije posle dramatične scene iz 2011. godine, koju i dalje živo pamti.
Tada je saznao da ima ozbiljan zdravstveni problem, o kojem će uvek morati da vodi računa.
"Išli smo 2011. upoznamo decu sa porodicom moje supruge u SAD. Bio je to dugačak avionski let, tokom kojeg sam možda jednom ustao sa sedišta. Kad sam došao u Atinu, koleno mi je oticalo, a onda se bol pomerao. Činilo se da je bolje kad hodam".
"Pošto je trebalo da se odazovem reprezentaciji, pozvao sam doktora ekipe i on nije video ništa na rezonanci, ali je predložio da uradimo ispitivanje vena. Kada je dobio rezultate rekao mi je ’Sedi i ne pomeraj se, začepljene su ti vene, ostaješ ovde’.
Dijagnoza je bila - tromboza vena.
Da li je vreme za kraj?
"Proveo sam 10 dana u bolnici, a onda šest meseci nisam mogao da igram. Najteži deo mi je bio to što posle operacije nisu mogli da mi kažu da li ću uopšte igrati. Nisam znao šta će se dogoditi. Bio je to težak period. Posle prvog meseca mogao sam da hodam i da trčim".
Srećom, nije prošlo mnogo vremena pre nego što je čuo pozitivnu vest od lekara, a tu situaciju prihvatio je kao veliku lekciju da neće igrati večno.
"Taj momenat i odlazak iz Barselone 2017. bez ijedne ponude učinili su da shvatim da se ovim neću baviti zauvek", dodao je Perperoglu.
U trenutnoj situaciji niko ne može da zna kada će se i kako završiti tekuća sezona, kao i da li će Perperoglu ponovo zaigrati.
"Videću opcije sledećeg leta, ali prestaću ako ne bude ništa interesantno ili dobro za moju porodicu", iskreno priznaje grčki veteran, koji je u svakom slučaju ostavio dubok trag u Srbiji.