I ptice na grani znaju da volim putovanja, skoro kao i kuvanje ali sva moja iskustva nisu me mogla pripremiti za čudesni Seul.
Naravno, informisao sam se malo putem interneta, pročitao neke priče o mjestima koja trebam posjetiti, vidjeti, ali opet ništa me nije moglo pripremiti za ono što slijedi.
Vjerovatno znate, ali da podsjetimo - Seul je glavni grad Južne Koreje, tehnološki naprednije i bogatije Koreje. Ona Sjeverna ostala mi je nedostižna, ne zato što nisam imao želju da je posjetim nego zato što nije postojala nikakva mogućnost da dobijem papire za ulazak u po meni zanimljiviju zemlju, barem po načinu života.
Ipak i Južna Koreja je ostavila jak uticaj na mene. Kažu da Seul ima oko 12-15 miliona stanovnika, sa okolnim mjestima i do 20 miliona ali nećemo gledati u koji milion. Grad je očekivano veliki, ali izuzetno povezan i veoma lak za obilazak. Želite li vožnju metroom ili autobusom neće vam biti problem da se snađete, i metro i linije autobusa su označene bojama, vaše je samo da izaberete lokaciju koju želite posjetiti i onda da vidite koja boja prevoza vas vodi do nje.
Ni karte nisu skupe (kada uzmemo u obzir put koji pređete) oko 1-2 evra u jednom pravcu što je sasvim ok. Naravno vaše je samo da odaberete ono što vas najviše interesuje i da se uputite u čudesno istraživanje grada, ljudi, običaja i naravno hrane.
Izbor je stvarno raznovrstan, a ja sam se odlučio za miks svih njihovih ponuda. Posjetio sam tri od šest palata, njihove markete, zgradu 63 koja je čuvena po vidikovcu i akva planetu, modernu Dongdaemun disain plažu, festival vodenih pištolja, upoznao noćni život Seula, gledao čuvenu Nanta predstavu i istinski uživao u svakom trenu čudesnog tog grada.
Ipak pored svih zanimljivosti, interesantnih i neobičnih iskustava arhitekture i običaja, ja se vraćam na hranu, izučavao sam njihovu kuhinju, probao njihova jela, čudio se njihovim namirnicama i načinu pripreme, pa čaki prezentaciji jela.
Hrana im je izuzetno pikantna, i korejska je jedna od najljućih kuhinja na svijetu, u prevodu potpuno bezukusna za naše navike. Kada naručite jelo u Koreji dobijete ili jako ljuto ilibezukusno blago jelo, pa vi izvolite. Pogrešno je tvrditi da njihova kuhinja nije dobra ili da ne valja, jer mi jednostavno nismo navikli na takve ukuse. A, kuhinja im je bogatija i od naše sudeći po namirnicama koje koriste. Raznovrsnost povrća i voća, mesa, ribe i plodova mora koju koriste, prijatno me je iznenadila.
Jedna od prvih stvari koje sam probao u Seulu su živa, prijesna hobotnica i živi prijesni morski ježevi. Uživanje u ovim neobičnim specijalitetima upriličio sam na njihovoj čuvenoj ribljoj pijaci Noryangjin (nešto slično poput naše Tržnice samo ovde morate paziti da vam ono što ste kupili ne pobjegne).
Pijaca koja nudi sve moguće i nemoguće ribe i plodove voda je jedno od najinteresantnijih iskustava koja sam doživio u svom životu.
Školjke veličine kutije za cipele, hobotnica od dva metra, gambori veći od dlana samo su neke od živuljki koje sam vidio na ovom mjestu koje je meni bilo poput Diznilenda. Većina od ovih životinja je i dalje živo i nesmetano plivaju u akvarijumima dok ih mi prolaznici zagledamo, obilazimo, i nakon mudrog razmišljanja kupujemo.Tako sam se odlučio da isprobam male hobotnice i ježeve.
Naravno, kada kažem da isprobam mislio sam na neko termički obrađeno jelo ali su me veoma brzo razuvjerili i ponudili mi opciju da uživam u hobotnici i ježevima na njihov način. Evo kako to ide, u sklopu same pijace nalaze se mnogobrojni restorani koji mogu po vašoj želji da pripreme ono što ste maločas pazarili na nekom od štandova.
Kupim tako tri hobotnice i dva ježa, žena ne razumije mene ja ne razumijem nju ali kao iskusni kuvar ja biram hobotnice i objašnjavam šta da uradi sa njima.Ona me samo pogleda, pokaza mi koliko para treba da joj dam, ubaci hobotnice i ježeve u kesu sa vodom (kao da sam zlatne ribice kupio) i uputi se sa mnom prema restoranu koji će da pripremi ove delicije.
Sve što je ta divna gospođa uradila jeste da je proslijedila kese do vlasnice restorana, nešto promrljala i nestala u masi. Ja sa osmijehom naivnog turiste gledam na koji čudesan način će mi pripremiti hobotnice i ježeve, dok neki gospodin koji se slučajno zadesio u blizini na lošem engleskom govori kako moja hrana neće biti kuvana.
Tu su upitnici iznad glave, govorim da želim termički obrađenu hranu i nakon petominutnog ubjeđivanja, jedan dio mojih hobotnica će biti termički obrađen a drugi dio veoma brzo poslužen.
E sada dragi moji čitaoci, ono što sam ja dobio jeste: živa, prijesna hobotnica koja je samo isjeckana, uvaljana u susam i posuta sa malo ulja.
Pogled na krakove hobotnice koji pokušavaju da pobjegnu iz tanjira nije nimalo ohrabrujući prizor. Ali da probam i to, kreće prvi zalogaj, osjeti se samo ukus susama i ulja, hobotnica nema ni miris ni ukus, osim što bježi po ustima, pokušavam da je sažvačem, ali je žilava poput neke gume. Dok tako ganjam hobotnicu po ustima pokušavam da nađem opciju da ne uvrijedim okolinu (koja me sa zanimanjem posmatra) i da ne ispljunem hobotnicu.
Ostaje varijanta da je samo progutam, ali kako su mi puna usta životinje koja ne želi da se preda ostaje borba između mene i nje. Nemam vode da je samo zalijem i progutam, mučnina već nadolazi, moje misli užurbano traže rješenje dok se zubi odbijaju od žilave krakove kao od stare gumene bombone.Donose mi ježeve (takođe žive) i pored njih činijicu sa ljutim sosom.
Probam sos koji prži moje nepce i posljednjim atomom snage gutam hobotnicu u stanju u kom sam je stavio u usta. Mmmm, pokazujem ljubaznim domaćinima da sam pojeo hobotnicu, na brzinu degustiram ježeve (čiji je ukus poput mora, a struktura pout ikre) i uz ljubazno zahvaljivanje i blagi naklon sav ponosan napuštam pijacu i dalje gladan, kao i na samom početku.
Da li se isplatilo da probam tako neobično jelo, mislim da jeste, da li bih vam preporučio da ga i vi probate, iskreno- nema potrebe za tim. Uživajte u termički obrađenoj hrani i nje imaju na pretek.
Pogledajte video!