Ureaplazma, mikoplazma i hlamidija su tri najčešće polne infekcije koje ugrožavaju plodnost žene.
Ureaplazma, mikoplazma i hlamidija su tri najčešće polne infekcije koje ugrožavaju plodnost žene. Najveći problem kod ovih infekcija je to što mogu godinama da narušavaju zdravlje, a da ne daju nikakve simptome.
"Ukoliko imate česte upale grlića materice, pojačan sekret, ponovljene genitalne infekcije ili se lečite od steriliteta, obavezno uradite bris na ove tri infekcije", objasnila je za "Blic" dr spec. Slavica Vasiljević, ginekolog.
Ureaplazma
Prenosi se najčešće polnim putem, ali i intimnim kontaktom sa zaraženim telesnim sekretima ili predmetima koji su zaraženi ćelijama i sekretima urogenitalnih izlučevina (peškiri, rublje, posteljina).
Učestalost infekcije ureaplazmom je u stalnom porastu. Infekcija se može dokazati i kod devojaka koje nisu imale odnose, dok se kod seksualno aktivnih žena infekcija ureaplazmom može dokazati u čak 75 odsto slučajeva.
Ukoliko se radi o asimptomatskim infekcijama, kod kojih je neznatno pojačan vaginalni sekret, ureaplazma se najčešće dokazuje iz brisa grlića materice i uretre. Simptomi koji se pri tom javljaju su nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu stomaka, pojačani vaginalni sekret, bolove prlikom polnog odnosa i sl. Mogu se javiti mučnina i povraćanje, povišena telesna temperatura, nepravilna krvarenja, kao i smetnje prilikom mokrenja (pečenje i učestalo mokrenje).
Dijagnoza se postavlja na osnovu izolacije uzročnika iz brisa grlića materice i/ili uretre u odgovarajućim kulturama ili detekcijom antitela.
Lekovi izbora su tetraciklini (Doxycyclin) kroz 10-14 dana, a delotvoran je i "eritromicin“. Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik da se infekcija vrati.
Mikoplazma
Mikoplazma hominis i mikoplazma genitalijum su najučestalije genitalne mikoplazme. Prenose se polnim kontaktom, ali se mogu javiti i pri kontaktu sa tuđim rubljem, peškirima, kod masera, kozmetičara, u solarijumima.
Vaginalna mikoplazma hominis postoji kod 1 do 31 odsto žena. Infekcija je često udružena sa hlamidijama, gonokokom i streptokokom iz grupe B.
Ukoliko se radi o asimptomatskim infekcijama, kod kojih je neznatno pojačan vaginalni sekret, mikoplazme se najčešće dokazuju iz brisa grlića materice i uretre. Simptomi koji se pri tome javljaju su nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu stomaka, pojačani vaginalni sekret, bolove prlikom polnog odnosa i sl.
Mogu se javiti mučnina i povraćanje, povišena telesna temperatura, nepravilna krvarenja, kao i smetnje prilikom mokrenja (pečenje i učestalo mokrenje).
Dijagnoza se postavlja izolacijom ovih bakterija iz briseva grlića materice i identifikacijom nakon kultivisanja na čvrstim i tečnim hranljivim podlogama.
Lekovi izbora za lečenje infekcija izazvanih mikoplazmama su tetraciklini i makrolizi.
Leče se oba partnera istovremeno. Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik od vraćanja infekcije.
Hlamidija
Hlamidija trahomatis se prenosi seksualnim kontaktom i manifestuje se dugotrajnom upalom grlića materice. Spada u najrasprostranjenije seksualne bolesti u opštoj populaciji. Oko 75 odsto zaraženih žena i 50 odsto zaraženih muškaraca nema simptome, tako da većina infekcija ostaje nepoznata i nelečena, što pogoduje nekontrolisanom širenju bolesti.
Simptomi se javljaju posle inkubacionog perioda od jedne do tri nedelje i to su: pečenje pri mokrenju, bol tokom seksualnog odnosa, vaginalno krvarenje između menstruacija i posle seksualnog odnosa kod žena. Međutim, čak kod 50 odsto žena infekcija može biti bez ikakvih simptoma.
Ukoliko se ne leči, bolest je kod žena često praćena upalom jajovoda i hroničnim zapaljenskim procesima male karlice usled čega jajovodi postaju neprohodni, a može se javiti i neplodnost ili spontani pobačaji.
Dijagnoza se postavlja izolacijom hlamidija, imunofluorescentnim testom, kao i detekcijom specifičnih serumskih antitela, dakle, visoko specifičnim laboratorijskim analizama.
Lečenje se sprovodi istovremeno kod oba partnera, antibioticima iz grupe tetraciklina, makrolida i još nekim savremenim lekovima. U većini slučajeva se primenjuje lečenje doksiciklinom (100 mg dva puta dnevno tokom sedam dana) ili azitromicinom (jednokratna doza od jednog grama).
Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik od vraćanja infekcije. Najmanje tri nedelje po završenom lečenju potrebno je ponoviti laboratorijske testove da bi se ustanovilo da li je lečenje bilo uspešno.
(MONDO)