Mladi Beograđanin Boris Božić osmislio je i realizovao besplatan program zbog koga hiljade siromašnih klinaca sada obožava fudbal, a do juče nisu znali za Mesija. Ovo nije priča samo o fudbalu, ovo je priča o pravim životim vrednostima.
Prošao je sve mlađe kategorije OFK Beograda, a potom žarko želeći da se uporedo profesionalno bavi sportom i završi fakultet izborio se za stipendiju u Americi. Zbog problema s povredama morao je da prekine da igra fudbal, ali je novu ljubav našao u treniranju dece. Iako je bio deo dobrih klubova i akademija u Njujorku, nešto mu je nedostajalo da zaokruži svoju veliku strast... To što mu je falilo, sam je kreirao. Danas, na pragu svoje 32. godine je osnivač i direktor fudbalske sekcije koju besplatno i s velikim entuzijazmom pohađa 5.000 klinaca sa margine društva.
Nije lako opisati put dug više od 10 godina, a ono najbolje tek sledi. Kada se osvrne iza sebe Boris Božić kaže da nizašta ne bi menjao odrastanje u Srbiji i sve što je prošao do 20. godine, kao što ne bi menjao iskustvo koje je u poslednjih 11-12 godina stekao u SAD.
"Otišao sam u Ameriku 2005. godine u želji da nastavim da igram fudbal, a u isto vreme završim koledž. Situacija u srpskom fudbalu bila je baš gadna i nije bilo smisla da ostajem. Otac je pročitao mali članak u novinama o mladim sportistima i mogućnosti da dobiju punu školarinu u Americi. Bilo mi je interesantno upravo zbog činjenice da ne moram da biram između fudbala i fakulteta, već mogu uporedo da radim i jedno i drugo.
Naravno nije bilo lako, tada nije bilo toliko snimanih utakmica, pa sam jurio po celoj Srbiji da nađem nekoga ko je snimao neke mečeve OFK Beograda... Prebacivao sa VHS na DVD, izdvajao najbolje momente i slao na razne univerzitete u nadi da će da mi se neko javiti. Imao sam sreću da dobijem punu školarinu, koja uključuje smeštaj i hranu, na jednom koledžu u Čikagu. A onda je u narednih šest meseci bilo potpuno ludo u jurnjavi da dobijem svu neophodnu dokumentaciju za studentsku vizu.
Želja da uradim nešto sa svojim životom mi je bila neverovatno jaka, dok mi je u isto vreme bilo izuzetno teško. Najviše znajući da moj odlazak znači da neću biti sa svojom porodicom i prijateljima, već ću morati da počnem novi život s druge strane okeana", ispričao je Boris za MONDO kako je dospeo u Sjedinjene Države.
Božić se posle posle prve godine koledža u Čikagu prebacio na jedan od boljih univerziteta iz Divizije 1, Monmouth u Nju Džersiju, ali je zbog brojnih povreda pred treću godinu teška srca doneo odluku da prestane da igra fudbal.
"Kroz učešće na kampovima shvatio sam da mi ide i da me ispunjava rad sa decom. Prebacio sam se potom na Rutgers, jednu od najboljih biznis škola u okolini Njujorka. Uporedo sam završavao školu i vodio nekoliko timova kod grada Prinstona. Radio sam sa svim kategorijama od pet do 18 godina. Morao sam da zaradim za školu jer više nisam imao fudbalsku stipendiju, tako da je sav novac od treniranja odlazio na školu osnovne životne troškove.
Pomoglo mi je što sam imao i akademsku školarinu, tako da po okončanju studija nisam imao nikakav kredit. To je inače vrlo nezgodna stvar što se tiče Amerike. Vrlo često mladi ljudi izlaze sa koledža sa 120.000, 150.000 dolara duga, pa i više, tako da ih sistem odmah zarobi".
Čim je završio školu Boris se preselio u centar sveta, na Menhetn. Bio je trener na akademijama New York Cosmos i BW Goettschee, kao i u klubu Manhattan Kickers. Tih godina ne samo da je imao uspeha u mlađim kategorijama, već je gradio svoju trenersku filozofiju. Kaže, mnogo je razmišljao šta je to što nedostaje fudbalu u Americi i zašto nemaju uspeha kao države u Evropi ili Južnoj Americi.
"Iako sam bio deo dobrih klubova i akademija, nešto je nedostajalo. Deca koju sam trenirao su uglavnom bila iz porodica iz viših slojeva. Da me ne shvatite pogrešno, oni su bili super, ali to nije reflektovalo demografiju Njujorka, grada u kome ima mnogo Afrikanaca, Latinosa, Azijata, Evropljana... Želeo sam da radim nešto što će imati mnogo veći uticaj na decu i porodice, pogotovo one kojima je najteže, siromašnima.
Sticajem okolnosti trenirao sam jedno dete čiji je otac radio u Success Academy Charter Schools", kaže Božić i objašnjava da su charter škole zapravo finansirane iz državnog budžeta i privatnih donacija, ali su privatno vođene i dozvoljena im je veća sloboda kada su u pitanju struktura i organizacija. Ovakva vrsta škola je besplatna, a poređenja radi privatne koštaju 20.000 do 40.000 dolara godišnje.
TO NIJE SAMO ŠKOLA FUDBALA, TO JE ŠKOLA ŽIVOTA
Boris nije časio časa i otišao je da vidi školu, a pre svega đačiće. Inače, 85 odsto učenika su tamne puti, osam odsto čine latinosi i preostalo su belci. Osnovana 2006. godine, Success Academy čini 41 javna škola koju pohađa ukupno 14.000 đaka širom Njujorka i ulazi se putem lutrije koju organizuju svakog aprila.
"Nisam mogao da verujem koliko su deca neverovatna i talentovana! Ono što mi je bilo paradoksalno je da je to bila jedna od škola sa najvećim uspesima, kada je u pitanju postignuće đaka, a nalaze se u krajevima gde žive ljudi koji su socijalni slučajevi ili jedva iznad linije siromaštva. Toj deci iz Harlema, Bronksa, Bruklina, Kvinsa, gde su stope kriminala i siromaštva najveće u Njujorku, je u startu predodređena sudbina, osim ako ne upadnu u neku od boljih charter škola".
Kada se sreo sa osnivačicom i generalnom direktorkom Success Academy, Evom Moskovic, Božić joj je predložio da uvede fudbal kao deo školskog programa. Do tada nisu imali ozbiljan program u okviru fizičkog vaspitanja, a sportske timove vodili su nastavnici. Predlog joj se svideo i juna 2013. je zaposlila mladog Beograđanina da svoju ideju sprovede u delo. U međuvremenu Boris je vredno učio, završio master za obrazovanje i posebnu pažnju posvetio kognitivnom razvoju dece.
SA Soccer Summer Camp 2016-HD from Success Academy Soccer Program on Vimeo.
"Program je revolucionaran i ono što ga razlikuje od drugih u Americi je da svi imaju šansu bez obzira na rasu, klasu i lokaciju. To je jedinstveni sistem koji ima školu fudbala, rekreativni i takmičarski deo, a uskoro i akademiju. Razvijamo fudbalsku kulturu kvalitetno i s namerom: imamo letnje kampove, utakmice, putovanja, vikendom organizujemo ulični fudbal. Naši treneri imaju pristup deci kao i učitelji, što omogućava razvoj prisnijih odnosa sa decom i roditeljima. Oni su stalno zaposleni i u sklopu rada imaju 80 do 100 sati profesionalnog razvoja godišnje, plus mogućnost dobijanja licenci preko nas", precizira Boris Božić.
OD 25 do 5.000 za SAMO TRI GODINE
Seća se da je januara 2014. vežbao sa svega 25 dece, a sada. pod svojim nadzorom ima 20 trenera, koji rade sa 5.000 dece sa Menhetna, Bruklina i Bronksa. Kao osnivač i tehnički direktor zapošljava trenere, predlaže i umešan je u konstrukciju terena, pravi budžet, pokreće nove inicijative...
Da malo da približimo funkcionisanje čitavog programa, čiji je Boris idejni tvorac, a na osnovu iskustava koje je stekao gledajući razne klubove u Americi, prolazeći fudbalske akademije u Evropi (imao je uvid u rad Ajaksa i Mančester sitija) i u saradnji sa Fudbalskim savezom Brazila.
Nivo 1 (4.000 dece): K-2 Program - Svaki đak škole uzrasta od pet do sedam godina ima fudbal minimum jednom nedeljno. Fokus je na razvoju motoričko-funkcionalnih sposobnosti, ali i razvoju tehnike kroz igre koje su zabavne i razvijaju kreativnost i socio-emotivne karakteristike.
Nivo 2 (900 dece): Školski timovi - Devojčice i dečaci uzrasta šest do devet godina koja se zainteresuju za fudbal tokom školskih časova imaju priliku da budu selektovani za školske timove koji kreću u prvom razredu. Svaka škola ima tim u sva četiri razreda, koji se sastaju dva, tri puta sedmično posle nastave. U ovom periodu deca razvijaju pet glavnih tehnika kroz posebno kreirane futsal aktivnosti. Cilj je da razviju ljubav i strast prema fudbalu na sličan način na koji deca razvijaju igrajući se ispred zgrade ili u školi. Vikendom nemaju zvanične utakmice, niti takmičenja koja su norma u Americi za taj uzrast. Za razliku od drugih programa, vikendom igraju "ulični fudbal", odnosno fudbal na male golove.
"Igranje na maliće je nešto što sam definitivno poneo iz Srbije i svog odrastanja. Verujem da takva sredina najbolje razvija decu ovog uzrasta na svakom nivou, ali pre svega razvija ljubav prema sportu", pojašnjava Boris.
Nivo 3 (200 dece): Klupski timovi - Ovo su deca od osam od 12 za koje je na osnovu rada u školskim timovima procenjeno da imaju fudbalski potencijal. Deca iz nekoliko osnovnih škola treniraju na centralnoj lokaciji po posebnom planu programa za taj uzrast i nivo. Tada prvi put imaju priliku da igraju prijateljske utakmice i turnire protiv najboljih klubova i akademija u regionu. Timovi klinaca od devet i 10 godina igraju pet na pet, a od 11 i 12 sedam na sedam. Fokus je više na treningu, kombinacije futsala i fudbala, i razvoju, a manje na utakmicama.
Nivo 4: Akademija - Ovaj nivo je trenutno u razvoju, jer najstariji polaznici škole tek pune 11 godina, i namenjen je deci od petog do osmog razreda. Cilj je da imaju četiri takve škole za dečake i devojčice.
"Specifičnost toga je što će deca iz različitih osnovnih škola od petog razreda imati priliku i da se školuju zajedno na jednoj lokaciji, što je prvi put da neko to radi u Americi. Taj moj predlog razrađujemo već dve godine i polako plan sprovodimo u delo. Između ostalog, gradimo i sedam na sedam teren usred Harlema, što je bilo nezamislivo ako znate kakav tesnac vlada na Menhetnu.
Jedna od naših škola ima ogromno betonsko igralište, koje smo odlučili da uz pomoć grada renoviramo i napravimo teren sa veštačkom travom i reflektorima. Trebalo bi da to bude završeno krajem dolazećeg leta", dodaje Božić i ističe da su pod njegovim nadzorom sagrađena već četiri mala 5v5 terena i još dva 5v5 futsal igrališta.
Boris za svoj najveći dosadašnji uspeh smatra to što su mnoge devojčice i dečaci dobili priliku da uopšte zaigraju fudbal i imaju šansu da uspeju u životu, pa da to prenesu na svoju porodicu i prijatelje.
"Svestan sam da neće svako dete biti fudbalski profesionalac, niti će zahvaljujući tome dobiti punu školarinu. Mnogo bitnije su sve one osobine koje će kroz sport preneti u svakodnevni život. Oni pre svega treba da budu vaspitani i dobro obrazovani ljudi.
Nikada do sada se nisam osećao ispunjenije na poslu. Ovo je mnogo više od posla, jer imam veliku odgovornost, odgovornost koju treneri i prosvetni radnici imaju prema deci. Svedok sam njihovog razvoja na svim nivoima. Znate, ova deca 2014. nisu znala ko je Leo Mesi, a ko Kristijano Ronaldo. Sada su potpuno opsednuti fudbalom, a po tradiciji bi otišli na košarku, bejzbol ili američki fudbal.
IGRAMO "MALIĆE" I U KAFETERIJAMA
Ako ste pomislili da je sve savršeno, nije. Na svakoj tački na planeti tu su birokratija, politika i borba za prostor da "pomrse konce".
"Dosta naših škola deli prostor sa još tri, četiri druge i pristup sali za fizičko je ograničen. Ali snalazimo se! Klinci treniraju u kafeterijama, po hodnicima, pozornicama... gde god ima prostora. Dok je to najveći problem u Njujorku i razlog što niko nije ni pomislio ovako nešto, ja to vidim kao pozitivno za dalji razvoj. U Americi vole da im je sve idealno: temperatura, prostor, materijal… jer je sve dostupno. U našoj školi je sve samo ne idealno, i zato vidim moje klince kako organizuju fudbal na maliće gde god da stignu. Fudbal može da se igra bilo gde, dovoljni su lopta i nešto od čega mogu da se improvizuju golovi. I kada sam ja odrastao u Srbiji, igrati fudbal je bilo lako, a najviše smo naučili igrajući sa društvom iz parka ili škole. Tu se pre svega razvija ljubav prema igri. Rekao bih da me klinci iz našeg programa dosta podećaju na mlade srpske klince i način na koji smo zavoleli fudbal".
Bez lažne skromnosti Boris Božić kaže da bi ovakav model programa mogao da bude repliciran u druge škole, gradove i države, a da je njihova misija da deci omoguće pristup kvalitetnom školstvu i fudbalu, bez obzira na to gde žive, koje boje im je koža, koje su rase i društvenog statusa. Istovremeno, žele da budu uzor za reformu u prosveti i fudbalu.
NYCFC Video - SA Soccer Program from Success Academy Soccer Program on Vimeo.
"Nema mnogo programa, klubova i akademija koji znaju šta rade, pogotovo kad je u pitanju osnovni nivo, što je od izuzetne važnosti s obzirom na to da stvari moraju da se menjaju u korenu. Mi smo pararelni sistem, kojim ne upravlja Fudbalska asocijacija, što nam dozvoljava da eksperimentišemo i radimo stvari na način na koji mislimo da je svrsishodan za razvoj dece. Poenta je da se napravi sistem koji je samoodrživ i model koji može da bude preslikan u čitavoj Americi."
Već šest meseci snimateljska ekipa pomno prati rad fudbalskog programa Success Academy i uskoro bi o njima trebalo da bude objavljen dokumentarac. Osim toga, već dosta ljudi iz sveta fudbala se interesuje za ono što Božić i njegova ekipa rade. Čak su im neki veliki fudbalski klubovi (među kojima je i FK Njujork siti, čiji je menadžer Patrik Vijera, a igrači David Vilja i Andrea Pirlo), međutim smatraju da bi eventualni razlog za partnerstvo imali direktno sa evropskim fudbalskim akademijama.
"Amerika je trenutno jedno od najvećih fudbalskih tržišta, u prilog čemu govore sve veće investicije iz godine u godinu. Popularnost fudbala raste i samo je pitanje kada će biti glavni sport. Svake godine, veliki klubovi dolaze na američku turneju gde ne samo da promovišu brend, vec i šire fudbalsku kulturu. Mesi, Ronaldo, Nejmar… oni su i ovde bogovi. Brendovi sportke opreme drže fudbalere u izlozima uz rame NBA košarkašima. To pre pet, 10 godina nije bio slučaj".
NEKO JE KLINCIMA UTUVIO U GLAVU DA ĆE IH SAMO FUDBAL SPASITI
Boris pomno prati i šta se dešava u domovini. Kaže da ne prođe ni dan da ne pomisli na familiju i prijatelje, a ujutru prvo pročita vesti iz srbije, pa tek onda Njujork tajms. Teško mu pada kada vidi u kakvom je stanju srpski fudbal i kakva je situacija na terenu i na tribinama.
"Srbija je uvek imala potencijal kada su mlađe kategorije u pitanju. Toliki talenat, želja za uspehom, unutrašnja motivacija, konkurencija, sportska kultura… Sada se nekako sve deformisalo, pogotovo kada dođe do onih najbitnijih godina za razvoj, između 14. i 18. Stvari jednostavno moraju da se menjaju na svim nivoima. Srećna okolnost je što u Srbiji uvek ima klinaca koji igraju fudbal u parku iza zgrade ili u školi, tako da klubovi nemaju problem da pronađu decu koja će sve uraditi da bi uspela", rekao je Božić i osvrnuo se ja još jednu veoma bitnu stavku koju mnogi zanemaruju. Obrazovanje.
"Dok sam bio u OFK Beogradu, možda je samo nas nekoliko išlo redovno u srednju školu. Oni koji su kao išli vandredno, samo su ispunjavali formalnost. Neko je utuvio klincima u glavu da će ih samo fudbal spasiti, a da je skola nebitna. Dok je u nekim južnoameričkim i afričkim državama fudbal možda jedina šansa za izlazak iz siromaštva, Srbija još uvek ima dobre državne fakultete, solidne gimnazije, stručne škole… Pričati deci da će uspeti u fudbalu i da im je to jedina šansa za uspeh je veoma problematična. Na kraju krajeva, statistika je ista svuda. Čak ni jedan od njih 100 ne postane profesionalni fudbaler ili fudbalerka. Još je manje onih koji odu u inostranstvo i zarade veliki novac.
Mladi dobri igrači se gledaju kao vreće novca, a oni koji nisu u tom trenutku najbolji budu stavljeni u drugi plan. Koliko je samo priča bilo o nim igracima koji su bili odbaceni u Zvezdi i Partizanu, a onda su mladi otišli preko i tamo se izborili, jer su ljudi videli potencijal. Uspeh ne bi trebao da se gleda samo kroz prodaju, već da stvaramo što bolje igrače, a pre svega ljude, koji će ako ne u inostranstvu igrati u našoj ligi i doprineti njenom kvalitetu.
Nekolicina se bogati na fudbalerima koje prodaju sa 18, 19 godina, liga propada, igrači nemaju alternativu, a klinci ulaze u sport iz pogrešnih razloga. Merila vrednosti su veoma poremećena i zaista će biti teško izdići se iznad cele situacije".
Svaka čast sportistima i trenerima koji se i u takvoj situaciji bore i imaju uspeh, istakao je Boris i dodao da bi voleo da jednog dana prenese svoje znanje i iskustvo i pomogne revitalizaciju srpskog fudbala.
"Teško mi pada zato što klinci kod nas imaju neverovatan talenat i potencijal, što u skoli i u fudbalu. Dosta tog talenta ne bude iskorišćeno, i ona dobra deca ne uspeju da se probiju, jer nečiji mamin i tatin sin mora da igra, pošto ide na privatne treninge kod trenera tima ili slični fazoni koji su bili i još su aktuelni. Ne samo to. Kakvi su to klinci koji dolaze iz porodica gde je norma plaćati, podmićivati, izvoditi trenere na večere i slično?!
Mi koji smo otišli, nismo to uradili zato što nismo voleli Srbiju, već smo otišli trbuhom za kruhom. Ništa mi ne bi bilo draže nego da budem blizu familije, prijatelja i radim u fudbalu sa nekim novim generacijama igrača, ali pre svega dobre dece i mladih lidera. Veliki je posao ispred nas, ali treba mnogo više od jednog čoveka da bi se nešto promenilo. Treba želja, treba snaga i treba volja!"