Gledali smo I Hate Christian Laettner: I baš su ga mrzeli!

Pogodio je jedan od najznačajnijih šuteva u istoriji američke koledž košarke. Bio je jedan od najvećih igrača u istoriji tamošnjeg koledž sporta. I bez dileme bio je najomraženiji.

Izvor: Guliver, Rick Stewart/Getty Images North America

Imao je dvadesetak godina i osećao je pravu mržnju. Ali i uživao u njoj.

Pre svega, taj fillm je romantičan osvrt na koledž košarku sa kraja osamdesetih i početka devesetih, kao i na tadašnji sport uopšte. Bilo je to izraženo vreme heroja i antiheroja, kakav je definitivno bio momak prijatnog izgleda i pune svesti o tome šta ljudi misle o njemu.

Krilni centar iz sela kraj Njujorka od oko 2.000 stanovnika nije skrivao aroganciju, nadmenost. Njom se hranio, kao i zvižducima i otvorenom mržnjom koju je osećao i prema sebi i prema Djuku, gde god da su gostovali. 

Nije to potpuno neobično okruženje za "Bludevilse", ali je Lejtner svesno pojačavao tu omraženost prema ekipi Majka Kžiževskog. Psovao je kritičare i bio je sjajan. Nosio se protiv velikana kao što su Šakil O’ Nil, Alonzo Morning i vodio Djuk do istorijskih uspeha - čak četiri učešća na Fajnal-foru koledž sezone i dve uzastopne titule - 1991. i 1992. godine.

Tako je postao verovatno jedan od najboljih koledž igrača u istoriji, a na kraju školovanja, u poslednjoj utakmici, dao je jedan od najčuvenijih pogodaka u istoriji američke košarke. Čuveni "The Shot" protiv Kentakija.

Za titulu.

Posle tog koša bio je jedini koledž košarkaš član čuvenog Drim tima. U Barseloni je osvojio istorijsko zlato. Da, bio je u Španiji sa Majklom Džordanom, Medžikom Džonsonom, Larijem Birdom, Čarlsom Barklijem, Karlom Melounom, Klajdom Drekslerom...

I da je tada stao, već je mogao da kaže da je dotakao zvezde. Posle toga je u NBA ušao kao treći "pik" i napravio je karijeru koja nije bila ni približno uspešna kao u doba koledža.

Na zadovoljstvo onih koji ga nisu voleli, u NBA je jednom nastupio na Ol-staru 1997, a u dresovima Minesote, Atlante, Detroita, Dalasa, Vašingtona i Majamija odigrao je samo 45 utakmica u plej-ofu za 13 godina karijere.

Itan Tomas, njegov nekadašnji saigrač iz Vašingtona, otvoreno priznaje da je i on mrzeo Lejtnera, simbola Djuka i svega što je taj univerzitet i taj tim predstavljao za druge. Nije stvar u tome da su (uglavnom nesvesno) širili sliku o tome da su bolji košarkaši, već kao da su isticali i da više vrede kao ljudi od svih ostalih.

"Kada sam upoznao Lejtnera u NBA, prva stvar koju sam mu rekao bila je da sam odrastao mrzeći ga. Bukvalno sam ga mrzeo. Na to se nasmejao i rekao: 'Da, svi vi mene mrzite'. Šalu na stranu, rekao sam mu da sam rekao da ću ga udariti u lice kada ga bilo gde sretnem. Na to mi je rekao da će mi pružiti šansu za to ako budem osećao isto i posle dva meseca", otkrio je Tomas.

"Posle se ispostavilo da je bio jedan od +najgotivnijih' ljudi u ekipi. Sedeli smo jedan do drugog u svlačionici, on je pomagao novim momcima, delio savete mlađima...", priznao je Tomas.

Onima koji ne prate koledž košarku, već samo NBA, zaista je iznenađenje da igrač sa tako neupadljivom NBA karijerom izaziva toliko burne emocije da se snimi film o tome kako i koliko ga ljudi mrze. Ali baš su ga mrzeli i to nije imalo veze sa tim što je prosto bio verovatno najbolji "klač" igrač u istoriji koledž košarke.

Mrzeli su ga jer su mrzeli i Djuk, koji mnogi smatraju privilegovanim na svaki način. Mrzeli su ga jer zaista igrao prljavo, jer je zaista gazio protivnike dok leže na parketu (i to na putu ka tituli 1992), pa se pravio nevinašce. 

Mrzeli su ga i zato što je izgledao kako je izgledao. Mrzeli su ga i jer je bio velika nada onih koji su dugo čekali velikog košarkaša svetle kože u sportu kojim su dominirali Afroamerikanci. Mrzeli su ga i zato što je prosto bio tako dobar i što su znali da će se uvek izvući i da će ih pobediti.

Nadmen, drzak, naprasit, bezobziran. Sve to je bio. I pobedio je, iako to niko nije hteo osim njega i iako se nikome nije sviđalo kako je pobeđivao.

Pogledajte film.

Do gledanja!