Aleksandar Stojković Piksi: Nama je pozorište sve

U intervjuu za Mondo umjetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske, Aleksandar Stojković priča o novoj sezoni, pozorišnom životu u Banjaluci, filmovima, ali i o nekulturi i ''zvijezdama" iz političko-medijskog teatra.

Aleksandar Stojković Piksi: Nama je pozorište sve Foto: Mondo/Vedran Ševčuk Aleksandar Stojković, intervju za Mondo

''Koliko Kopar ima stanovnika?'' - prvo je pitanje u intervjuu Aleksandra Stojkovića Piksija, umjetničkog direktora Narodnog pozorišta Republike Srpske (NPRS), s tom razlikom da je pitanje on postavio nama i nastavio sa objašnjenjem:

''Zovu me maloprije iz pozorišta Kopar koji je barem dva puta manji od Banjaluke. To pozorište svoje godišnje pretplatnike - a ima ih između 160 i 200 - nagrađuje tako što im organizuje put u gradove regiona da gledaju pozorišne predstave. Bili su Srbiji, Crnoj Gori, bili su i u Sarajevu, a ove godine su izabrali nas jer im je direkcija Sterijinog pozorja preporučila da dođu. Oni će krajem oktobra doći i pogledati dvije naše predstave. Usput će vidjeti Banjaluku, naše kulturne znamenitosti, a traže i dobre restorane. To je za njih jedan jako lijep izlet. U razgovoru me je malo sramota bilo da kažem kolika je cijena karte kod nas. To je njima tamo smiješno, toliko košta kutija cigareta, ali to je ovde tako. Mi moramo omogućiti da pozorište bude prijemčivo. Na kraju krajeva, oni koji imaju milione, ne idu u pozorište. Ne smijemo ljude da otjeramo. Moramo u pravom smislu riječi biti narodno pozorište'', kaže Stojković u intervjuu za Mondo i već u ovoj priči daje presjek situacije u kojoj se nalazi pozorište.

Ipak, radi se, a to je najvažnije. Prva predstava u novoj sezoni biće rezultat zajedničkog truda NPRS i Pozorišta Prijedor - "Sabirni centar" autora Dušana Kovačevića, u režiji Marka Misirače. Premijera je zakazana za 18. oktobar, Dan pozorišta i dan početka nove pozorišne sezone. Već sljedeći dan planirano je da se igra u Pozorištu Prijedor koje se trenutno renovira.

"Obnavljaju ton, svjetlo i svu tehničku opremu. Dobili su sredstva od Grada i to će biti jedno dobro i uređeno pozorište sa opremom na zavidnom nivou, a predstava se bez toga ne bi mogla ni izvesti u Pozorištu Prijedor, pa se sve to dobro poklopilo.

Marko Misirača je kod nas režirao nekoliko predstava, a njegov najpoznatiji naslov je ''Sinovi umiru prvi'' Mate Matišića. Predstava je nagrađana na Sterijinom pozorju i mnoštvu festivala. To je jako zanimljiva, dobra predstava, značajna za pozorište tako da smo Marku ponovo ukazali povjerenje i opredijelili se za tekst Dušana Kovačevića ''Sabirni centar''. To je jedan poznat naslov i zbog istoimenog filma. Mislim da je Duško jedan od naših najvećih živih dramskih pisaca, a od njegovih komada na reperotaru trenutno imamo i ''Urnebesnu tragediju''.

"Imamo jako dobar plan, lijepo smo mi to zamislili, ali znate kako kažu: čovjek snuje, Bog odlučuje".

 Marko je sa svojim dramaturgom i jednim profesorom istorije uradio adaptaciju teksta i prebacio radnju ovde tako da su tu neka naša dešavanja pred sam početak rata.

Za razliku od radnje u originalnom tekstu, ovde lik profesora pokušava da napravi muzej revolucije i da spase zemlju koja se raspada. Nama je bilo jako zanimljivo, posebno jer se tekst bavi našim mentalitetima i karakterima. Duškova Rečenica je dobra, glumci vole da je igraju. Nije radikalna adaptacija, ali biće ljudima zanimljivo jer se pominju neki naši ljudi iz Banjaluke. Biće jasne asocijacije na koga mislimo.

Šta još spremate u novoj sezoni?

Nakon "Sabirnog centra" je predstava na maloj sceni. Mi smo naumili da uradimo ''Usamljeni zapad'' Martina Mekdona u režiji Belinde Božičković. Ona kod nas u pozorištu radi i kao inspicijent i kao glumica, a završava i režiju. Nakon toga, u januaru dolaze Milan Karadžić i Kokan Mladenović. Već smo pripremili tekstove, ali još ne bih izlazio s tim potpuno u javnost jer neke detalje treba još da završimo.

U nekim segmentima sada stižemo tu famoznu Evropu, a to znači da i kod nas dolaze pravila kako se šta plaća i vrednuje u smislu autorskih prava. Do sada smo mogli nekako da se provlačimo, a sad polako već ne možete ništa da pipnete ni pokažete na sceni ukoliko niste autor ili neko ko ima prava da to uradi. To je sada pogotovo izraženo sa agencijama koje se nalaze vani, koje ne razumiju da je kod nas karta za pozorište tri evra. Oni misle da ih lažemo. Ne znaju da su naši budžeti baš takvi i da novac kasni. I sad kako mi tim ljudima da objasnimo da za novac za neki tekst - koji realno košta 10.000 evra i to njima nije ništa - mi napravimo cijelu predstavu. Kako da im objasnimo da dolazimo iz jednog rđavog sistema u kojem se ništa ne vrednuje na pravi način, nije uspostavljen sistem finansiranja, nije ništa redovno - a treba da nam izađu u susret da spuste cijenu? Sa autorima bismo se i lakše dogovorili, ali su problem te agencije koje ih zastupaju koje imaju svoje propise i pravila.

Uglavnom, reditelji su dobri, Karadžić je već radio kod nas, Kokan Mladenović je jedan od najboljih srpskih reditelja. I on je radio ovde i obojica poznaju ansambl. Kokanova predstava će i otvoriti Teatar fest sljedeće godine. Imamo jako dobar plan, lijepo smo mi to zamislili, ali znate kako kažu: čovjek snuje, Bog odlučuje.

Kakav je rang i ugled našeg pozorišta unutar i izvan zamišljenih granica regiona?

Jako značajna je bila turneja koju smo imali po Francuskoj. Mi smo tamo na neki način bili malo i egzotika. Došli smo sa područja sa kojeg su u Francusku samo stizale vijesti o stradanju, o ratu, uništavanju. Rijetko su se probijale vijesti o nečemu lijepom, o umjetnosti. Oni znaju za Andrića i Nobelovu nagradu, a sve ostalo ih asocira na krv, rat i stradanje. I nama je bio izazov kako će prihvatiti našu predstavu.

To je dobrim dijelom išlo na ugled gospodina Mladen Materića koji je režirao predstavu ("Časovi u kojima ništa nismo znali jedni o drugima"). Mi smo tamo bili jedno iznenađenje, pogotovo što je to vrsta predstave koju mi često ne igramo, tzv. neverbalni teatar. Ali to je bilo dobro da bi ti ljudi mogli bez prevoda da razumiju predstavu. Mislim da smo veliki uspjeh postigli s tim u Francuskoj.

U regionu (na jezicima na kojima se razumijemo) NPRS ima jako dobro mjesto, dobro je pozicionirano. To nije od juče, zahvaljujući meni, to je rezultat dugogodišnjeg truda. I za vrijeme rata su se ljudi borili da pozorište ostane i opstane. Kasnije je i Akademija ubrizgala jednu svježu krv - mladi i daroviti ljudi su pozorište podigli na jedan novi nivo.

Koliko pretplatnika ima NPRS?

Mi imamo svake godine otprilike isti broj pretplatnika - ljudi koji plaćaju godišnje karte za naše premijere s tim da mi nemamo šanse da im organizujemo nešto poput ovog izleta što organizuju Slovenci. Mi jedva organizujemo i naše turneje kada negdje idemo, ukoliko domaćin sve ne plaća. A u 90 odsto slučajeva nije u mogućnosti sve da plati. I onda nam to stvori glavobolju, moramo da tražimo, da molimo, da idemo u neke aranžamane i kombinacije. Ispadne, onako, pijačarenje neko.

Mi igramo skoro 30 predstava mjesečno, na velikoj i na maloj sceni. Plus što prvih deset dana u mjesecu igramo predstave za škole. Da ti mladi ljudi dođu, pogledaju, pa da kasnije postanu naša pozorišna publika; da ih malo odvojimo od ulice, da vide nešto lijepo, da nešto nauče. Čovjek koji ide u pozorište, čita, posjećuje izložbe, sluša dobru muziku - on je i dobar građanin svoga društva. To je naša misija od koje ne smijemo da odustanemo.

Kada se sve uzme u obzir, da li Banjaluka ima raznovrstan pozorišni život?

U Banjaluci rade dva profesionalna pozorišta. Ako kažem profesionalna ne mislim da su to standardi u igri i repertoaru, već da ih neko finansira. Republika finansira NPRS i Dječije pozorište RS. Dječije pozorište je u svjetskim razmjerama etablirano kao dobro i jako kvalitetno. Oni idu na velike festivale donose bezbroj nagrada i to su vrhunski glumci. To je zaista pozorište za primjer.

Da li ste pratili ovogodišnje obilježavanje Kočićevog zbora čiju je organizaciju preuzeo grad?

Zaista vam ne mogu biti sagovornik jer nisam bio tu. Znate šta mi u posljednje vrijeme jako ide na živce? Nekad novinari iz pojedinih medija, pogotovo ovih prekodrinskih, znaju da zloupotrebe to pa kažu: "evo kako se obilježava Kočićev zbor" i onda snime plesačicu pod šatorom. A zaborave i da je bila dodjela nagrada i svečane akademije. Ne možemo mi narodu zabraniti da on tamo ide na zbor. Drugo je zbor - bodnja, rika, buka, tuku se tamo, vata ih policija - a drugo je ovo što je posvećeno Kočiću. To nekad ljudi zloupotrebe jer su danas samo bitni skandal i urnebes i da nekog okrivite za nešto. Igor Tešić je radio tu akademiju.On je i kod nas radio predstave i vrlo je zanimljiv reditelj i umjetnik i čuo sam da je prošlo dobro.

Tu imamo i Gradsko pozorište "Jazavac" koje daje jedan potpuno drugačiji repertoar. Kod nas se kaže "bulevarski repertoar". Ali to su ozbiljne predstave. Oni će možda od nekoga ko ranije nije išao u pozorište stvoriti pozorišnu publiku. To je ustvari kao neka ispostava Narodnog pozorišta jer to su sve naši ljudi. Oni imaju priliku tamo da igraju ono što ne bi mogli ovde. A to je dobro za glumce jer uvijek moraju biti spremni da igraju sve. Veoma je dobro što posoji GPJ. Oni se sami snalaze i finansiraju i mislim da bi se moralo pronaći rješenje bar u gradu da ih neko pomogne jer oni to zaslužuju. Imaju i značajan festival.

Tu je i Studentsko pozorište koje je nedavno uložilo veliki trud u festival Kestenburg. Pune su im sale. Njihov Aleksandar Pejaković radi i u Dječijem pozorištu. To je isti krug ljudi koji se tu vrti. Oni su to ovim novim besmislenim zakonom pokušali nešto da isjecakaju, da morate tražiti odobrenja za angažman negdje drugdje.

Bilo je burno na raspravama o tom Nacrtu zakona o pozorišnoj umjetnosti, ali je on ipak usvojen.

Prošao je u skupštini. Šta oni znaju - dignu ruku i idu u hotel "Bosna". Mnoge poslanike baš briga kakav će biti zakon o pozorištu.

Ima to traženje odobrenja, da ''pozorišni umjetnici i drugi pozorišni radnici zaposleni u javnom pozorištu mogu biti angažovani u drugom pozorištu, uz prethodnu pismenu saglasnost direktora pozorišta".

Nama je sad sreća što su na mjestu upravnika ljudi s kojima se može dogovarati, ali neće biti sto godina tu. Doći će neko drugi, zakucaćemo se u zid. A to bi bila smrt za pozorišni život i u Banjaluci i RS.  Spomenimo i "DIS", Novice Bogdanovića. Tu je i Dejan Andrić sa "Nevid teatrom" kojem treba dati orden.

I pored toga, nije lako glumcima i ostalima sa Akademije umjetnosti da se zaposle kada završe studije?

Sa akademije "izvire" mnogo glumaca. Mi možemo primiti jednog glumca i to kada neko ide u penziju, ili ne daj bože umre. Kada pravimo konkurs, dođe 30 i nešto ljudi. Od njih 30 vi biste primili 10 koliko su oni dobri, ali možete samo jedno. I onda ta komisija po sedam dana ne može da odluči koga da uzmemo.

Da se ne ogriješim i da se na naljute na mene, mislim da je pretjerivanje da se svake godine prima klasa glumaca, a vi imate samo tri profesionalna pozorišta u RS. To su NPRS, Dječije i Pozorište Prijedor na budžetu Grada Prijedora.

Ako npr. "Jazavac" želi da tog studenta sa Akademije angažuje, pozorište mora platiti porez 56 odsto. Na njegovih 100 maraka honorara - a nema šanse da dobije toliko, ako dobije i 30 dobro je jer oni moraju zaraditi da bi platili nekog - plati se 56 maraka poreza. U startu te tjeraju da se snalaziš, da izmišljaš nešto, pa te "uhvati" tamo neka inspekcija, zatvori te, proglasi za lopova:

''Vidiš ti, on kao glumac, a 'vamo hajduk, plaća preko svog ujaka...'' itd.

Znači "kolju'' te s porezima ako hoćeš da angažuješ nezaposlene glumce, a ovome zaposlenom, sad po novom zakonu direktor mora dati pismeno odobrenje.

Mnogi ljudi nemaju predstavu o tome koliko košta jedna pozorišta predstava.

Mi imamo između 30 i 45 dana svakodnevnih proba između šest i osam sati. Svaki onaj pokret, svako mjesto gdje glumac dođe - nije njegova slobodna volja, to je reditelj postavio. Pa izrada scenografije - to sve košta . Rijetko kada možemo iz predstave koju skidamo nešto iskoristiti jer se sve radi po novim mjerama i nacrtima. Naš scenograf Dragana Purković Macan je možda jedan od najboljih scenografa trenutno na ovim prostorima. Velika je sreća što ona - koja je profesor na Akademiji - pristaje da radi ovde, već poznaje naše majstore. Kad dođe scenograf sa strane, osim što uzme debeo honorar, njega baš briga koliko šta košta. Ona razumije u kakvoj smo situaciji pa sve gleda, ali to ne narušava kvalitet. Dobila je bezbroj nagrada za svoje scenografije.

Vidjeli smo tamo po Evropi da oni prave scenografije sa svjetlom, sa "video bimovima". Dok mi to nabavimo, oni će preći na holograme. Možda će i mrtve glumce dizati da igraju dok mi dođemo do tog da svjetlom pravimo dvorac, da ne moramo od dasaka.

Vi ste već snimili dosta filmova u Srbiji, igrali ste u ''Montevideu'', a sada i u novoj seriji Dragana Bjelogrlića ''Senke nad Balkanom''. Iako se to možda ne može porediti, kako se oni u Srbiji snalaze za snimanje filmova? Otkud im sredstva? Da li se može nešto od njihovog iskustva primijeniti ovde?

Ne može. Ovde ćete naići na zid, nerazumijevanje i besparicu. Prvo, u Srbiji imaju jaku televiziju. Budžet RTS-a je budžet naše države. Uz HRT, RTS je među najjačim medijskim kućama na Balkanu. Oni izdvajaju ogromna sredstva za dramski program, a jedna televizija da bi bila nacionalna mora imati svoju vlastitu produkciju i dramski program. Ovi naši vjerovatno nemaju para za to i nemaju razumijevanja i ljudi. Mi smo s njima napravili dogovor pa naše predstave, koje su pred skidanje s repertoara, snimamo sa 4-5 kamera, pa kad napravimo neki fond od desetak predstava to će se prikazivati kao dramski program.

Ipak nekoliko serija je bilo snimljeno i ovde. Ja sam davno radio ono ''Bez pardona'', ali to je smijurija i bruka je pominjati s kakvom je to tehnikom i u kakvim uslovima rađeno. Poslije smo snimali ''Zamalo život''. To je moglo da se nastavi, ali nema para. Karadžić je snimao ''To toplo ljeto'' i uglavnom na tome završi.
Tamo je veliki pokretač taj RTS kao i ozbiljan filmski fond koji oni imaju, koji ima solidna sredstva. Ja sam početkom avgusta igrao u filmu mlade rediteljke Mile Nešković koja je u Berlinu na festivalu sa svojim studentskim filmom jako dobro prošla. Ponudila je scenario, oni su joj odmah dali novac za to. Snimalo se jdan dan i na VMA. Igrao je Uliks Fehmiu, Darija Lorenci...Honorar su uplatili sutradan.

Aleksandar Stojković, NPRS Foto: Mondo/Vedran Ševčuk

Prije dva dana sam snimao "Ubice moga oca", to je isto u produkciji RTS. Jako ozbiljno se radi tamo. Bjelogrlić je za ''Senke nad Balkanom'' tamo u Barandi napravio cijeli grad. Gledao sam neke materijale i to zaista odlično izgleda. 

On je imao želju da uključi dosta naših glumaca, ali mi onda kaže: "Čovječe, koga god nazovem i tražim, on nešto igra tamo. Vi igrate više nego u Beogradu". Rekao sam: "Ti moraš da razumiješ da je nama pozorište sve". On traži Ljubu Savanovića, traži Borisa Šaviju, a oni imaju premijeru sutradan. Nikolinu Jelisavac, isto tako.

Mi imamo repertoar svaki dan, a skoro da ne snimamo ništa. Ja se zezam: ovde lakše dobiješ sidu nego ulogu na filmu. Jednom u tri godine nešto snimamo i ako zaustavimo pozorište mi smo gotovi. I Bjelogrliću je bilo čudno što mi ovde non-stop radimo. Šta bismo drugo, to je sve što imamo.

Kako vam izgleda ''Meso'' (film i serija koje režira Saša Hajduković, u domaćoj produkciji)?

Nemam ja sad neko ogromno iskustvo na filmu, možda desetak filmova, ali snimanje ''Mesa'' je bilo tako organizovano i takva je atmosfera bila, da mi se čini da to još nisam nigdje vidio. Bez ikakvog stresa. Raspored komotan, ozbiljan, kao holivudska produkcija. 

Reditelj Saša Hajduković svake sekundi "u bocu" zna šta želi. Kolja Pejaković je bio tu kao i Vuk (Kostić) koji ima još veće iskustvo, a i on kaže da je sve bilo sjajno. Razgovarao sam i sa urednikom kulturno-umjetničkog programa RTS Nebojšom Bradićem koji je gledao te epizode. RTS je to otkupio i kažu da to jako dobro izgleda i radujem se zbog toga.

Da li umjetnici, bar iza scene ili u zadimljenim bifeima komentarišu i prate politička zbivanja?

Slabo. Mi smo mimo toga. Ne želim da kažem da smo elita. To su i profesori, doktori, slikari, studenti, akademski građani...

Čitaš Čehova ili Šekspira i sad treba da slušaš šta onaj lupeta. Kaže: ''Evo ovaj ovde gospodin ministar se pravi mačak Tošo''. On je čitao, jadan, i negdje čuo za mačka Tošu, lika iz Ćopićeve knjige ''Doživljaji mačka Toše''. Ali kad se neko "pravi Tošo" to je nešto deseto, to nema veze sa mačkom Tošom.

Ili kad kaže: "Evo je izišo gospodin predsjednik i njemu su ovde njegovi scenografi poturili tekst". Ama, ne tura scenograf tekst, scenograf pravi scenografiju. Tekst piše scenarista, bog te pomogo dragi.

Dolaze li političari u pozorište, viđate li ih?

Imate dva-tri čovjeka koji se stalno vrte. Jedno vijeme je bio redovan gospodin Ivanić. Gospodin Radojičić je redovan i on se razumije u pozorište. Na stranu politika, u to se zaista ne petljam, ali je zanimljiv i sa njim je ugodno razgovarati o pozorištu .

Nebojša Radmanović je često u pozorištu. Pojave se s vremena na vrijeme i neki drugi.

Bilo bi dobro kada bi se se skrenula pažnja s političara. Kad bude konferencija za štampu da nema nikog živog! Da niko to ne komentariše. Kad bi se svako okrenuo sebi. Kao, recimo, u Njemačkoj. Sad kad sam bio tamo bila je predizborna kampanja. Tamo su mali plakatići po banderama. Ako ne priđeš da vidiš i ne možeš prepoznati da li je na njemu Angela Merkel ili neko drugi.

A kod nas iz frižidera iskaču, u sanduče ti ubacuju, na vrata lijepe, pod brisače postavljaju. Tamo ljude to ne interesuje, rade svoj posao. Izađeš, glasaš i ćao. Nažalost, političari su ovde nama ''zvijezde''.

Naslovne strane mnogih novina u Srbiji često zauzmu umjetnici, najčešće glumci i u velikom broju slučajeva u intervjuima pričaju o politici, o Vučiću. Iako se žale, izgleda da imaju veliki prostor u medijima. Kakva je situacija kod nas, imate li prostora u novinama, televiziji, na portalima?

Ja mislim da imamo. Nema tu sistemske cenzure. To je prosto stvar toga koliko to što mi radimo neke medije zanima. Mi nismo atraktivni, zanimljivi. Nema kod nas nekih skandala. Nema nešto što bi bilo zanimljivo za žutu štampu. Ali sasvim dovoljno prostora imamo. Niko nas ne sprečava da naše mišljenje kažemo kada god želimo. Samo je pitanje koliko medije zanima to što mi govorimo i čime se bavimo.

Aleksadnar Stojković, NPRS Foto: Mondo/Vedran Ševčuk

Čini li vam se da nedostaje prave umjetničke kritike u medijima?

Nedostaje. Kritičar mora biti neko i ko se malo bavio tim o čemu piše i da bude spreman da će ga neko mrziti zbog toga što piše, ali je kritika jako dobra stvar ako se ne piše iz nekog drugog interesa ili razloga koji nisu čisto umjetnički .

Nažalost, kod nas se nekad nešto malo pojavi, bljesne, pa nestane. Zato su nam značajni nastupi na festivalima po Srbiji. Tamo još uvijek postoji ta jedna kritična masa ljudi koji pišu o pozorištu.

Nedavno ste spomenuli ste da vam je krivo što su vam navijači "Borca" pošarali fasadu na pozorištu.Bilo je prijedloga da im ''uzvratite'' i da ostavite neku poruku na "njihovim" zidovima da i vi navijate za "Borac".

Ne bismo mi to radili zato što to nije naš stil. Imaju onih lijepih grafita.

Mi svi navijamo za "Borac". I ja navijam. Imam druga Zoku Stanišića koji je non-stop tamo na stadionu. Npr. Ljubo Savanović je igrao rukomet za "Borac", ali nećemo žvrljati po tim njihovim grafitima. Vjerovatno ti mladi ljudi nisu razmišljali kad su to pisali, a evo prekrečeno je to uz pomoć gazde kafane. Mi to nismo imali odakle platiti. Inače, kad je to napisano, sutradan smo mi dali "Borcu" veliki bilbord na zgradi.

Bio sam nekako i tužan zbog toga. To su mladi ljudi koji se izdaju za patriote, ali...Ne treba šarati nigdje. Ako voliš svoju državu, nemoj to raditi, nemoj da šaraš, da bacaš smeće.

Meni se čini da mi ne volimo ovu zemlju za koju je izginulo više od 22.000 ljudi. Mi je mrzimo. Krene čovjek autoputem pa kaže: "E, ne dam Dodiku 2,5 marke!" Kakav Dodik, to je tvoj autoput. Nemoj platiti Hrvatskoj pa ćeš vidjeti šta će se desiti i kolika je kazna.

Ili kad uzmeš kesu smeća i iz auta izbaciš vani. Ne voliš ti tu zemlju, pričaj šta god hoćeš. Očisti, ofarbaj ogradu, uradi nešto...Kod nas je za sve kriva vlast, a lijepo u Svetom pismu piše: kakav budeš, takvog ću ti cara davati.

Pratite MONDO i na Facebooku, Twitteru ili Instagramu...

Ostale vijesti