Srpski fudbaler Dejan Lekić govorio je u novogodišnjem intervjuu za MONDO o tome kako je iz trećeligaša Zemuna stigao do dresa Zvezde i kako mu je jedan gol promijenio život. Za dvije godine i heroj Zvezde i gol Barseloni, ali i dres reprezentacije Srbije.
Postoje fudbaleri koje sa 15 godina proglase za "vunderkinda" i koji već u tinejdžerskom dobu ostvare sve ono što su sanjali kada su prvi put šutnuli loptu, ali ima i onih koji mnogo duže moraju da čekaju taj trenutak.
Neki ga i nikada ne dočekaju.
Dejan Lekić je sa 24 godine igrao u Srpskoj ligi Beograd, trećem rangu srpskog fudbala. U mlađim kategorijama nije pretjerano "odskakao" od drugih, nisu se za njega otimali drugi klubovi kako to mnogi vole da pričaju, ali nije dozvolio da bude još jedan od plejade bivših fudbalera koji danas pripovijedaju da ih je trener mrzio, da ih je povreda upropastila... Nije sa 24 godine pomislio da je previše mator da bi uspio, nije pomislio da digne ruke od fudbala kako bi mnogi, nego je vjerovao u sebe i znao da njega nešto veliko "čeka iza ćoška".
To veliko desilo mu se sve u dvije godine života: postigao je het-trik za Zvezdu protiv Dinama iz Tbilisija i postao heroj navijača za sva vremena. Potom je debitovao i za reprezentaciju Srbije, a onda i dao dva gola Barseloni - jednom od najmoćnijih timova svih vremena.
Bilo je to veoma intenzivno iskustvo za skromnog momka iz Kraljeva, kome se život očas posla okrenuo za 180 stepeni, a na njegovom mjestu bi mnogi poletjeli i digli nos.
Ipak, Lekić nije takav. Ostao je čvrsto na zemlji, nije htio da se ističe kao što je mogao i kako su drugi za mnogo manje stvari, pa je pomalo ispod radara prošla i informacija da se zvanično povukao iz fudbala - ljetos je završio profesionalnu igračku karijeru.
Sa 36 godina odlučio je da svira "kraj" i okrene novi list u svom životu, a u novogodišnjem intervjuu za MONDO otkrio nam je čime se sad bavi, a podsjetili smo se i Zemuna, Zvezde, Barse...
GDJE JE, ŠTA SADA RADI LEKIĆ?
Posljednji igrački angažman Lekić je imao u trećeligašu Las Rozas iz Madrida, ali morao je sebi da prizna da je vrijeme da se kaže kraj, što je kažu najteža odluka svakog fudbalera.
"Baš mi je teško palo", počeo je Lekić za MONDO.
"To je bio baš težak period u mom životu... Cijeli život si u fudbalu i onda samo presiječete. I nema više ništa. Nema treninga, nema obaveza, odlazaka na utakmice, karantina... Teško je da se prihvati. Htio sam ja još da igram fudbal, ali stigla je korona, a mene počele da stižu godine i to je uticalo na odluku. Jednom mora da dođe kraj i kažeš - nema više fudbala".
Lekić dodaje da je mogao da igra još na nekim egzotičnim destinacijama, ali uz djecu i sve ostale rutine na koje je navikao za 11 godina u Španiji - nije išlo. Indija je bilo lijepo iskustvo 2015. godine, ali je to trajalo kratko i dogodilo se u drugačijim uslovima.
Ipak, ko se zarazi virusom fudbala, teško da može da ga se oslobodi. Tako je Lekić odmah poslije proglašenja "penzije" postao trener u klubu u kom se i oprostio - Las Rozasu.
"Ostao sam u Las Rozasu i postao sam pomoćni trener. Htio sam da učim, da vidim šta i kako ide u tom poslu, ja i dalje kažem da nemam preveliko znanje o tome. Treniram uporedo i omladince koji igraju Prvu ligu Španije... Vidjećemo da li mogu da se snađem u toj ulozi. Želio bih time da se bavim, planiram da završim sve licence", kazao je Lekić.
Istina je ono što kažu da se fudbal gleda drugim očima kada si trener?
"Mnogo drugačije sad gledam fudbal, mislio sam da to može svako, ali svi koji tako misle - na kraju pogriješe. Jedno je kad si u kopačkama, a drugo ovo kad upravljaš sa 25 glava. Posebno sa mladim glavama, tu moraš da budeš i dobar psiholog".
Lekić dodaje i da se fudbal drastično promijenio od dana kada je i sam prvi put istrčao na trening u rodnom Kraljevu, ali da ako želi da se bavi tim poslom - mora to da prihvati.
"Ja sam u Španiji već 11 godina, teško mi je da odem tako lako. Navikao sam, sada dobro znam jezik i još ga usavršavam. Trenerski posao mi je sada privlačan i ja prosto ništa drugo i ne znam da radim u životu. Zato hoću da ostanem u fudbalu, ali samo kao trener - ne vidim sebe kao funkcionera ili nešto slično".
KRALJEVO, PA ZEMUN...
Lekić je ponikao u mlađim kategorijama Sloge, a prvi "bum" došao je u dresu Metalca iz Krajeva. Kako pamti taj period života, tinejdžerske dane?
"Iskreno, pamtim teško i mučno...", otvoreno kaže Dejan Lekić, pa stavlja zarez.
"Ali, isto tako i sa ogromnom željom za dokazivanjem. Odigrao sam dobru sezonu u Metalcu i na jednoj utakmici u Ubu me je vidio legendarni Dragan Lacmanović koji je tada bio u Zemunu. Dao je preporuku da dođem na probu u Zemun. I eto, ja došao, ostao i potpisao na tri i po godine ha-ha. Lijep je to bio period života, dao sam mnogo golova".
A tek onda počinje bajka za Dejana Lekića.
ACA LUKAS NAMIGNUO, PA ZVALA ZVEZDA!
Lekić je u sezoni 2008/09 skrenuo pažnju na sebe pošto je postigao čak 26 golova za Zemun. Jeste bio u pitanju trećeligaški fudbal, ali takva statistika nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Pa čak ni Crvenu zvezdu.
"Ma ja sam mislio da to može samo na filmovima, nisam nikada vidio da se tako nešto desi. I onda se desi meni, a ne znam zbog čega...", otvoreno kaže Lekić i prisjeća se kako je uopšte uspio da dođe na radar najvećeg srpskog kluba.
"Beograd je interesantan svima, najveći grad, najveće mjesto dešavanja... Srpska liga Beorad nije bila laka, tu je recimo bila i Partizanova filijala Teleoptik, pratilo se dosta u neku ruku. I tako se meni desilo da kada sam odigrao sezonu života i skrenuo pažnju na sebe. To tako krene iz usta u usta po Beogradu i tako to dođe do Crvene zvezde. Čuli su da ima jedan mali, a meni se namjestilo da baš kada su došli da me vide - ja dam dva gola".
Tik pred utakmicu predsjednik Zemuna mu je skrenuo pažnju da ga gleda Zvezda, pomislio je da to nije moguće, ali je odlučio da pruži sve što ima.
"Kad sam završio meč rekao mi je da sam 90% u Zvezdi. Tu počinje moj san!".
Ima li istine u onom mitu da je i Aca Lukas uticao na tvoj transfer u Crvenu zvezdu?
"Istina je! Dok sam ja igrao u Zemunu, dolazio je Aca Lukas i upoznali smo se. Bio je na tribinama, a vjerovatno je u priči sa ljudima iz Zvezde, sa kojima je dobar, rekao obratite pažnju na 'ovog malog'. Bilo je naravno i dosta drugih ljudi koji su predlagali, ali Aca Lukas je ipak javna ličnost. To je ono što kažem za Beograd, povezani su svi - i sport i estrada. I hvala mu na tome!", naglasio je Dejan Lekić koji jedva i da se sjeća pregovora oko prelaska na "Marakanu".
Sjeo je za pregovarački sto sa Ivanom Adžićem, a nije ni pomišljao da postavlja posebne uslove.
"Nisam ni slušao šta mi nude, zamisli da se nešto iskomplikuje. Nisam u tom trenutku ni mislio na novac, ali moram da kažem da možda ne bih ni došao u Zvezdu da je bila u boljoj situaciji u tom trenutku, ali eto - sve se poklopilo".
VRATILI SMO VJERU U ZVEZDU
Kada kaže da možda ne bi došao u Zvezdu da je situacija bila bolja, Lekić misli na to da je svega 18 godina nakon osvajanja Kupa evropskih šampiona nastupila ogromna kriza u klubu. Zvezda je bila u finansijskim problemima, pa je morala da gleda i pojačanja "ispod radara".
Tako se desilo dana "Marakanu" dođe prvi strijelac treće lige, što je mnogim navijačima teško palo, posebno jer je projektovan za prvog napadača.
"Bilo je potcenjivanja i ja to skroz razumijem. Došao sam iz treće lige, a prije toga šta se sve osvajalo na tom stadionu i ko je tu sve igrao. Sigurno su pomislili 'eto, dovodimo trećeligaške igrače, loše nam se piše'. Sa tim se jednostavno u tom trenutku miriš, ti moraš da se boriš sa tim, nikome ne možeš da zamjeriš što tako misli...", kazao je Lekić.
U kakvom sjećanju vam je ostalo tih godinu dana u Zvezdi?
"Da se odmah razumijemo, nisam ja odigrao nešto ekstra, bilo je tu dosta problema", poručuje Lekić koji ne voli romantiziranje, odmah kaže kako jeste bilo.
"Krenulo je onako tužno. Prvo su došle te evropske utakmice u junu, pa poraz od Dinama... Niko više nema povjerenje u tebe, pogledaš naslove u novinama, nema ništa normalno. I kad se desilo to čudo u Beogradu u revanšu, e onda se menja život, karijera, imaš samopouzdanje... Bili smo dobri u toj prvoj polusezoni, izgubili smo samo derbi, a onda ostali bez titule. Ja ću pamtiti po dobrom, iako nije uvijek tako bilo. Ostalo mi je u najboljem sećanju. Ništa ne može da te poremeti kad ispuniš san, odigrati onakvu utakmicu za pamćenje, iako nije atraktivan protivnik, ali desilo se da smo napravili senzaciju, vratili vjeru navijačima".
Senzacija je pobjeda u revanšu nad Dinamom iz Tbilisija. Nakon 0:2 u prvom susretu, Zvezda je znala da kišne avgustovske večeri u Beogradu mora da postigne najmanje tri gola kako bi prošla dalje i sačuvala obraz u kvalifikacijama za Ligu Evrope 2009/10.
Treći minut meča na "Marakani" i hladan tuš - Dejan Lekić postiže autogol.
"Ne znam ko je pomislio nešto dobro za mene u tom trenutku ha-ha. Teško je bilo...", prisjetio se Lekić najvažnije utakmice u karijeri.
"Kad smo krenuli sa centra, rekao sam sebi, dobro, imaš još 87 minuta i to je to. Ja opet kažem, nije to neki kvalitet, da mi pričamo o lijepim potezima, sjajnom fudbalu, ali pokazali smo volju, želju i snagu, pokazali smo možemo da se vratimo u meč".
KAD TI HET-TRIK PROMIJENI ŽIVOT
Nije se dao Dejan Lekić, na tom meču je postigao het-trik kako bi Zvezda na kraju u trileru slavila 5:2 i prošla u narednu rundu kvalifikacija (gdje je ispala od Slavije), a njegov pogodak za pobjedu iz 88. minuta obilježio je čitavu generaciju.
"Mnogo mi je drag i onaj za 3:2, tad mi je to bio vetar u leđa, odmah sam otrčao sa loptom do centra. Sve je krenulo da izlazi iz mene. Okrenem se ka navijačima i vidim neki bijes. Kad smo svi onako skočili i viknuli uglas, taj huk mi je ostao za cijeli život. Naježiš se, prođe te neka jeza, ne znam šta je... Nemoguće je da ne uradiš nešto kad imaš takvu podršku", kazao je Lekić koji je pomenuti gol dao u posljednjim trenucima prvog poluvremena.
"Dobro pamtim i sastanak na pauzi. Odem u WC da se umijem, iako je padala kiša, a tu nam je bio maser Iva. Dolazi kodmene i kaže 'brate, pa ti dade i njima i nama'. To mi je baš ostalo u sjećanju, a onda dolazi to drugo poluvrijeme, centaršut Bogdanovića i moj gol za 5:2".
"Više ne znam da li je bila glava ili pramen kose, ali to mi je promijenilo život".
Tako je uspio da sa sebe skine "etiketu" igrača koji je došao iz treće lige i postao je ljubimac navijača koji su dobro umjeli da cijene koliko se kidao u dresu Zvezde.
"Bilo je situacija da me sretnu ljudi u gradu, kažu mi da sam tada vratio vjeru u Zvezdu, i eto - stvarno je tako bilo. Istina, imala je Zvezda problema i u godinama poslije toga, ali to je bio neki put kada je krenulo da se izlazi iz bule i blata".
NE BIH NIŠTA MIJENJAO...
Gol protiv Dinama nije bio samo gol. U trenutku kada se komentatoru Gojku Andrijašević slomio glas dok je treći put uzvikivao Dejan Lekić, teško da je i samom fudbaleru prošlo kroz glavu koliko je samo ljudi usrećio.
I ne samo to, njegov pogodak pamtiće se još sto godina, pa čak iako to nije bio Bajern, Marsej ili Real Madrid. U tom trenutku Dinamo je predstavljao sve njih.
"Padali su mnogi veliki klubovi na našoj Marakani, pamtim ja sve te golove. Recimo gol Jovičića protiv Barse, pa četiri gola Kajzerslaternu, Lacio, Romu... Kakve su to sve utakmice bile i oduševljenja, a sa druge strane sam i sam doživio takvu utakmicu. To ću da pamtim cijeli život. Nije uopšte loše da se to nosi do kraja života, kratke su karijere!", nasmijao se Lekić.
Kako vam je kada desetak godina kasnije vidite da ista Zvezda uspjeva da dobije Liverpul, igra Ligu šampiona, bude ravnopravna sa Milanom i dođe na 35. mjesto UEFA rang-liste?
"Gledam da je to baš mnogo različito. Taj period kada sam ja došao u Zvezdu, bilo je kvaliteta, ali nije bilo kao što je sada. Iskreno, za mene je ta moja ekipa najbolja za mene i ja to neću da upoređujem, ali ova Zvezda je druga Zvezda. Igrači, treneri... Deki je tu, par vrhunskih igrača, imaju dobro rukovodstvo i to zaista liči na pravi. Mislim da Zvezda može i mnogo nego što je sada, samo će napredovati iz godine u godinu", poručuje Lekić i dodaje:
"Izvinjavam se, ali ne bih da poredim. Meni je moja ekipa u kojoj sam napravio čudo ostavila veliki trag u životu. Ne bih ja moju Zvezdu menjao ni za šta u životu".
JUČE TREĆA LIGA, DANAS LA LIGA!
Dejan Lekić ističe da ostaje velika žal što nije uspio sa Zvezdom da osvoji titulu, pamti se podignuti Kup iz te sezone nakon pobede nad Vojvodinom (3:0), a posebnu zahvalnost duguje Vladimiru Petroviću. Sam ga uvodi u razgovor i poručuje da ga nikad neće zaboraviti.
"Pižon mi je mnogo pomogao u Zvezdi, ispoštovao me je i dugujem mu veliku zahvalnost. On je ipak mene stavljao i trpio, podneo sve kada su bile kritike...", prisjeća se Lekić.
"Na kraju, mislim da je ta generacija kod njega i dala više nego što je realno mogla".
Lekić je u jedinoj sezoni za Zvezdu ukupno postigao 15 golova, mnogo više nego što je bilo ko očekivao kada je za 50 hiljada evra stigao iz trećeligaškog Zemuna. I samo godinu dana kasnije vredio je višestruko više.
Napadač iz Kraljeva prešao je u Osasunu za 2,6 miliona evra i tako Zvezdi u vrijeme krize donio veliku finansijsku injekciju.
Koliko je to bio veliki transfer, najviše govori činjenica da je Zvezda manje novca dobila za Aleksandra Kataija, Luku Jovića ili Gelora Kangu, dok je samo jedan igrač u posljednje tri sezone, koje su bile i te kako uspješne, vredio više (Dejan Joveljić).
"Kada sam otišao u Osasunu bilo mi je mnogo teško. Nisam znao španski, tek malo engleski, ali džaba kad niko od njih nije pričao. U Osasuni pretežno guraju domaće igrače, dovodili su i strance, ali moraju da budu duplo bolji da napravili nešto. Tada je tim vodio Kamačo i ja sam igrao rijetko, ulazio sam sa klupe, to je bio baš težak period u mom životu. Iskreno, nisam više ni preterano razmišljao o fudbalu jer nisam bio pretjerano srećan".
Ipak, i to je preturio preko svojih leđa i odlučio da neće tek tako odustati.
"Poslije tih šest meseci krenulo je bolje i počeo sam da igram. Počeo sam da se ponovo osećam kao fudbaler. Bio je to preveliki put za godinu dana, od treće lige u Srbiji do La Lige. To je fudbalski šok za mene. Tamo su igrali najbolji igrači svijeta...", kazao je Lekić u čijem timu je takođe bilo poznatih imena.
"Bio je tu urugvajski napadač Valter Pandijani koga sam do juče gledao na TV, a čovjek je strašan golgeter i postaje mi konkrencija, mi sad odjednom delimo svlačionicu. To je stvarno fenomenalan osećaj, a tu su bili još i Načo Monreal, pa Huanfran, Raul Garsija... Imao sam šta i da naučim i vidim. Bilo je tu još dobrih imena, starih imena, ali sve je novo. Ja kao da sam došao iz druge dimenzije, baš je bila potrebna adaptacija da se naviknem".
I ONDA DAŠ DVA GOLA BARSELONI
Malo je igrao Lekić u sezoni 2010/11 i završio je sa tri gola na svom kontu, ali je već u sljedećoj sve došlo na svoje. Nije "bušio" golmane iz nedjelje u nedjelju, ali se osjećao svojim, posebno kada je srušio Barselonu.
U prvom delu sezone jedva da je istrčao na teren, nije ga bilo ni kada ih je Gvardiolin strašni tim "samlio" 8:0, ali bio je tu za osvetu u drugom dijelu sezone.
"Prvo sam im dao gol u Kupu, ali smo izgubili... Pokazao sam se na tom meču kod Mendilibara, koji poštuje samo rad i disciplinu, pa mi je dao šansu i u prvenstvenom meču. Bila je to noć za pamćenje i noć koja mijenja sve", prisjeća se Dejan Lekić.
Bio je to 11. februar 2012. godine kada je Osasuna šokirala Barselonu (3:2).
"Pošalje me na teren i desi se da dajem dva gola za 20 minuta. To je nevjerovatan osećaj. Prvi put se desilo da nisam imao tremu, samo sam izašao da igram. Kakva su to imena bila: Pike, Pujol, Abidal, Dani Alves, Buskets, Mesi... To je da se čovek uplaši i da više ne igra fudbal. Dajem im dva gola i mislim se, šta bre ja mogu da radim još 70 minuta?", nasmijao se Lekić.
I sve se mijenja i poslije te noći... Kako se uopšte spava poslije toga?
"Ne znam, ja sam spavao! Nema tu mnogo uživanja kad završiš utakmicu, to je profesionalizam. Došao sam kući, čuo se sa porodicom, već sutra novi trening, malo se pričalo tu o meni i to je to. Meni je drago zbog toga jer to je bila ona čuvena Gvardiolina Barselona, pravili su dar-mar, bili strah i trepet u svijetu. Sam osjećaj da igraš protiv takvih igrača to je nenormalno, a ne kad im daš dva gola i još pobijediš. To je zaista pečat moje karijere pored Zvezde".
Gdje je bilo najlepše u Španiji?
Lekić je osim Osasune igrao još za Hihon, Eibar, Đironu, Majorku Reus, Kadiz, Atletiko Baleares i na kraju Las Rozas.
"Bilo mi je baš lijepo u Pamploni kada sam igrao za Osasunu, lijep je to grad, a tu je i poštovanje navijača kakvo nigdje nisam vidio. Gubio ti ili pobijeđivao - oni su nas bodrili i pružali podršku, nije strašno ni kada se izgubi. Imao sam dobru sezonu i u Hihonu, bio sam tamo sa Stefanom Šćepovićem, to je prelijep grad i klub sa velikom istorijom, ima dobre navijače, stadion, navijači. To je baš ostavilo utisak na mene", poručio je bivši srpski napadač.
ANTIĆ, MIHA I PIKSI
U vrijeme kada je zablistao u dresu Zvezde stigao je i poziv reprezentacije Srbije. Lekić je debitovao u državnom timu u novembru 2009. godine kod Radomira Antića na prijateljskom meču protiv Sjeverne Irske u Belfastu.
Bilo je to u trenutku kada je već obezbijeđen plasman na Mundijal, a Antić je želio da isproba nove kandidate u reprezentaciji.
Lekić nije uspio da se nametne, ali je za "orlove" uspio da odigra 10 utakmica.
"Baš ostaje velika žal što nisam uspio da se upišem u strijelce... Ja volim da kažem da sam se prošetao kroz reprezentaciju Srbije. Zaista je bila velika čast kada sam došao kod Radomira Antića, bio u reprezentaciji sa takvim igračima poput Kolarova, Vidića, Stankovića i drugih, to je već bilo fenomenalno za mene", ponovo će skromni Dejan.
"Nisam se puno zadržao, sve je to kod mene išlo brzo... Zemun, Zvezda i Osasuna za samo dvije godine, pa još reprezentacija. Ponosan sam što sam igrao za Srbiju, to je kruna karijere svakog igrača. Bio sam kratko i kod Siniše Mihajlovića i dao je sve od sebe da napravi nešto od nas, ali nismo uspjeli da se plasiramo na Mundijal".
Da li je Miha mogao više? Taman smo se "resetovali", a onda rastanak.
"Mislim da je trebalo da ostane još. Krenuo je od nule, unio je disciplinu u reprezentaciju, ukazao nam je na greške što je video kao fudbaler. Imali smo dobru ekipu, ali nismo djelovali kao tim. Uz sve to, vrijedi podsjetiti da smo imali i tešku grupu sa Hrvatskom i Belgijom. Mihajlović je bio nevjerovatno posvećen, htio je sve najbolje i žao mi je što je otišao jer je mogao još dugo da bude selektor. Trasirao je put za dalje...".
Pojedini igrači koji su "odskočili" kod Mihajlovića, sada su i kod Stojkovića, a upravo se kod novog selektora osjeća sloga koja nas je krasila kod Antića.
"To su sve veliki fudbalski stručnjaci, znaju fudbala i imaju autoritet, a ja uvijek kažem da je dobro što takvi ljudi dođu u reprezentaciju", kazao je Lekić, pa se osvrnuo na prethodnih godinu dana reprezentacije pod vođstvom legende.
"Ovo što je Piksi uradio... Ljudi, to je fenomenalno. To je spoj znanja i harizme, ali i pravilnog ophođenja prema igračima. Kada tako sarađuješ sa igračima - ne može da bude problema. Stvorio je strašnu hemiju i naši igrači su otišli direktno na Mundijal. Mislim da tamo mogu da naprave dobar rezultat, imamo kapacitet da tamo napravimo nešto veliko i da ostanemo u pamćenju. Sve ovo sa Piksijem djeluje kao san".
Šta bi to veliko moglo da bude?
"Mi smo nacija koja je uvijek imala dobre igrače. Kod nas je uvek bilo kvaliteta. E sad što da se zadovoljimo samo plasmanom, daj neki korak više da napravimo, da prođemo i budemo u prvih osam, ma možemo da dođemo i do polufinala", optimista je Lekić.
"Hajde da krenemo jednom sa te početne tačke. Piksi je imao jasan cilj od dolaska na klupu, vidjeli ste kako ide iz meča u meč i kako se obistinilo sve što je pričao".
A gdje će Dejan Lekić biti za godinu dana kada se bude igrao Mundijal u Kataru?
"Ha-ha, ja se u ovo vrijeme sljedeće godine vidim kao pomoćni trener negdje. Imam cilj, hoću da učim kao asistent i nisam još spreman da samostalno vodim ekipu. Potrebno je da se dosta vidi i nauči, a kada budem spreman - ja ću da krenem polako", poručio je Lekić i za kraj zaključio:
"Čvrsto vjerujem u sebe".