Deni Marfi otvorio je dušu o svim problemima sa kojima se suočavao u karijeri.
Sjećate li se Denija Marfija? U martu je napunio 47 godina i ukoliko ste ljubitelji fudbala onda ga najviše pamtite po periodu u Liverpulu gde je igrao od 1997. do 2004. godine. Možda niste znalii, ali je po završetku karijere imao ogromne probleme. Prije svega sa drogom i kokainom.
Stvari su otišle predaleko, na kraju je morao da potraži pomoć i da se izleči. Otvorio je dušu o svim tim mukama. "Neki su prošli mnogo gore nego ja. Sebe sam izolovao, nisam pričao sa porodicom, prijateljima, drogirao sam se. Pronašao sam pomoć na vrijeme, nije bilo drugog izbora. Ne znam tačno kako sam došao do toga, mada sam shvatio da loše utičem na sve, imao sam djecu. Našao sam pomoć, imao sam misliju da budem dobar otac, sin. Razveli smo se, ostali smo prijatelji poslije toga, nisam pričao sa dvojicom od trojice starije braće dvije-tri godine. Zbog svega toga. U današnje vrijeme lakše je pričati o mentalnim i svim tim problemima, tada je bila neka vrsta tabu teme. Kako vrijeme prolazi, upoznao sam više ljudi koji su bili u tim mračnim tunelima. Moraš da budeš idiot, mentalno slab da upadneš u svijet sa drogama, kockanjem, alkoholizmom i sličnim stvarima. Mislio sam da ljudi koji rade to, da su glupi, da to meni nikada ne može da mi se dogodi. Onda sam postao baš ta osoba. To je dio putovanja", rekao je Marfi u podkastu "Ben Heath".
Čim je "okačio kopačke o klin" krenuo je haos. "Brzo sam upao u sve te probleme. Htio sam da probam neke stvari, da vidim, nema jednog objašnjenja zašto. Hteo sam da pobjegnem od stvarnosti koja mi je donosila probleme. Finansijski dio, veza i slično. Kada igrate fudbal, ti problemi su manji. U smislu, igraš na terenu, imaš adrenalin, dopamin, uživaš, ne razmišljaš o tim problemima. Kada nema fudbala, onda svi ti problemi izgledaju kao planina. Dok si bio igrač imao si podršku od svih živih, šta god ti je potrebno, možeš da kontaktiraš bilo koga, novac stalno stiže. Moj otac je preminuo dok sam bio u Totenhemu, imao je rak, preminuo je u razmaku od samo nekoliko mjeseci. Fudbal mi je pomogao da to prevaziđem. Tek kasnije sam osjećao tu neku vrstu tuge i žalosti. U tim momentima sam morao da se fokusiram na fudbal, da se vratim na teren, kada nema fudbala, onda su problemi mnogo veći."
I sam je priznao da zvuči čudno, mada kaže da mu je sve to kroz šta je prošao pomoglo da bude bolji čovjek. "Oporavio sam se u jednom momentu, pa sam se vratio i onda sam uspio da se izborim nekako. Nisam imao problem sa pićem i alkoholom, koristio sam kokain, marihuanu, nisam imao probleme sa pićem, nisam pretjerivao. Kokain je bio drugačiji, bio sam zavistan. Došao sam u dio života gdje sam smatrao da ne mogu da uradim ništa ako nisam na kokaiinu. To krene polako, jednom, dva puta sedmično ili tako nešto. Onda se stvari brzo promijene."
Imao je i malo sreće tada. "Kada sam potražio pomoć, okružio sam se ljudima koji su prošli kroz to. Išao sam i na grupne i na individualne terapije. Bio sam na terapijama na početku čim sam završio karijeru i brzo sam batalio, trebalo je da ostanem tu. Moraš da budeš spreman za te terapije, to je emotivno rolerkoster i zna da bude bolno. Kada si okružen takvim ljudima, onda nestaje osjećaj sramote. Slušao sam priče nekih ljudi koji su imali probleme sa tim po 20 godina, ja sam imao godinu dana problem sa tim. Dijelio sam sa njima iskustva, oni su pričali sa mnom i sve to mi je pomoglo, ta 2017. godina me je učinila mnogo boljim ocem. Nisam bio loš otac, sin, brat, samo me sve to učinilo da razumijem neke stvari bolje, kako da pomognem drugima. Svjestan sam svega, načina ishrane i sličnih stvari. Imam sada želju da budem bolji konstantno."
Prošao je školu Kru Aleksandera, onda je prešao u Liverpul, pa je godinu dana vraćen na pozajmicu u prvi klub. Potom je nosio dresove Čarltona, Totenhema, Fulama i Blekburna. Ima i 9 nastupa u reprezentaciji Engleske. Osim životnih problema govorio je i o fudbalu. "Žalim zbog dvije stvari. Prva je što sam napustio Liverpul. Trebalo je da ostanem, mada sam imao osjećaj da sam otjeran. Mrzio sam Rafu tada, ali je bio direktan i iskren. Doveo je Ćabija Alonsu i Luisa Garsiju koji je uzeo moje mjesto. Rekao mi je 'Znam da hoćeš da igraš, ali nećeš igrati ovdje. Traže te drugi klubovi'. Trebalo je da kažem da ću da ostanem i da ću se boriti za mjesto u timu. Kada pogledam sada, možda je trebalo da rizikujem. Teško je da shvatiš svoju vrijednost u svijetu fudbala. Imao sam dobre opcije, tri ugovora od tri kluba iz Premijer lige. Da sam ostao još godinu dana, imao bih još godinu dana ugovora. Razmišljao sam šta će biti ako ne budem igrao godinu dana. Mrzio sam da sjedim na klupi. Na sve to, imao sam dan-dva da donesem odluku, jer je bio kraj roka za transfere."
Pamti posebno finale Lige Evrope iz 2010. kada je u dresu Fulama izgubio od Atletiko Madrida, gol za titulu postigao je Dijego Forlan u 116. minutu. "Drugi je što nismo osvojili Ligu Evrope sa Fulamom, to me je baš pogodilo. Nisma mogao više da uradim, zaustavili su me. Imali smo nekoliko povrijeđenih igrača. Neki igrači su igrali povrijeđeni, neki nisu mogli zbog toga. Izgubili smo u produžecima, bilo nam je baš teško. Kažem da žalim, zato što smatram da smo mogli više. Naravno, moram da kažem da je Atletiko odigrao dobro, ali svi imamo ego. Ja sam bio kapiten, podigao bih trofej, onda sam osjetio toliko razočarenje. Bilo je nekih poraza, taj me pogodio. Vidio sam da se i saigrači slično osjećaju. Onda sam shvatio da sam ja u karijeri imao neke uspjehe i da je njima teže. Baš sam bio razočaran. Možda sam više razočaran, nego što žalim, ali tako sam se osjećao", zaključio je Marfi.