Da li ste znali da je trener Vojvodine Zlatomir Zagorčić jedan od poslednjih Srba koji je je igrao na EP? A znate li da je Svetsko prvenstvo propustio zbog sopstvene svadbe? O svemu tome i više govorio Vošin "Zagor" za MONDO.
Dan nakon utakmice sa Sampdorijom, i najslađeg poraza u karijeri, razgovarali smo sa trenerom Vojvodine Zlatomirom Zagorčićem. Rado se odazvao našem pozivu. Raspoložen, ali umoran. Sa oteklim nogama i žuljevima kao da je on igrao utakmicu protiv Sampdorije, a koliko je bio okupiran fudbalom, o cipelama i nije stigao da razmišlja. O tome razmišljaju gubitnici.
U glavi mu se vrzmaju imena četiri kluba: Sampdorija, ekipa koja ga je pobedila, ali ispala iz daljeg takmičenja, potom Mladost, ekipa koja ga čeka u subotu... Treća ekipa je Partizan koji dolazi u sredu u Novi Sad, a četvrta Viktorija Plzenj, rival čije je ime saznao svega nekoliko sati pre razgovora sa nama. Navijači su tražili "Dortmund da se igraju", međutim najteži potencijalni rival koga je Vojvodina mogla da dobije je bio Atletik Bilbao. Nije ni odahnuo kada je izvučen papirić sa imenom slavnog baskijskog kluba.
"Meni je stvarno bilo svejedno koga ćemo izvući. Dobili smo ekipu koja je, gledajući po imenima, nepoznat rival. U ovom trenutku su šanse 50-50. Mi ćemo gledati prevashodno sebe. Ne samo sad, nego uvek prvo gledamo sebe. Imamo sreće da je Slaviša Jokanović igrao sa njima, pa ćemo ga kontaktirati da nas i on bolje uputi u snage i slabosti češkog tima. Ako bude bilo prostora neko će otići i da uživo skautira rivala, ali bez obzira kakve informacije dobijemo - najvažnije je gledati u svoje dvorište i da vidimo kako ćemo se mi pripremiti i kako ćemo igrati".
Zlatomir Zagorčić je ove godine po drugi put u karijeri postao trener Vojvodine. Prvi put je taj mandat potrajao svega osam utakmica, pre nego što je Zagorčić napustio klub. Uprava Voše ga je ponovo kontaktirala ovog marta, dok je još bio pod ugovorom sa Donjim Sremom, a svoju prvu ljubav nije mogao da odbije.
Rođen u Novom Sadu, baš je u Vojvodini prošao čitavu omladinsku školu, ali nije tu zaigrao profesionalni fudbal. To se desilo u FK Kabel, klubu u kojem je stekao prvo veliko iskustvo.
"Igrali smo tada međurepubličku ligu stare Jugoslavije. To je bila fenomenalna liga za mlade igrače. Prošli su je i Zahovič i mnogi drugi igrači koji su napravili ime ne samo u Jugoslaviji nego i u Evropi. Posle toga sam šest godina igrao u Novom Sadu i bio kapiten 'kanarinaca' više od tri godine".
Sjajne igre u Novom Sadu preporučile su ga za odlazak "preko". Nije otišao toliko daleko pošto je karijeru nastavio u susednoj Bugarskoj, zemlji u kojoj su znali da cene njegove fudbalske kvalitete.
Po njegovom dolasku u Liteks iz Loveča klub osvaja prve dve titule u istoriji. Igraju ofanzivno, ali sa odličnom odbranom koju je držao štoper Zagorčić. Ubrzo stižu i prva priznanja...
"Tamo su mi se desile najlepše godine u fudbalu. Za kratko vreme, nekih šest do sedam meseci, sam dobio ponudu da uzmem državljanstvo Bugarske. Tada je to bilo dosta lakše dobiti, oni nisu ni bili članica Evropske unije…", počinje Zagorčić.
"To se sve desilo pred Svetsko prvenstvo 1998. godine u Francuskoj. Zbog svih tih pregovora sa Evropskom unijom predsednik nije stigao da potpiše papire, tako da nisam otišao na Svetsko prvenstvo, ali svakako sam kasno dobio poziv".
Kako to mislite kasno?
"Zvali su me 29. maja, a ja sam 30. maja već bio zakazao svadbu! Tako da sam preskočio to Svetsko prvenstvo…"
I nije zažalio!
Zagorčić debituje za reprezentaciju Bugarske nekoliko meseci posle toga. Bilo je to u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2000. godine u Holandiji i Belgiji. Bugarska se tada, za razliku od Jugoslavije, nije kvalifikovala. Naturalizovani Bugarin tada prelazi u švajcarski Lugano i u tom periodu ne dobija poziv selektora. Tek 2002. godine, po povratku u Loveč, ponovo je standardan u reprezentaciji Bugarske.
Na konstataciju da je poslednji Srbin koji je igrao na Evropskom prvenstvu, Zagorčić je ponovo pokazao svoju skromnost.
"Može tako da se kaže… Ali nisam samo ja, igrali su i Zoran Janković i Predrag Pažin! Nažalost, eto naši su igrali samo Svetska, dugo se čeka na odlazak na to Evropsko. Biće i toga".
Igrao je i protiv svoje zemlje. Srbija i Bugarska su 2003. godine zakazali meč u Kruševcu. Svega desetak dana posle ubistva premijera Zorana Đinđića tamo ih je dočekala prilično čudna atmosfera, netipična za fudbalske terene.
"Ne sećam se toga da je to bilo posle ubistva Zorana Đinđića, sećam se da je Dejan Savićević bio selektor i da se igralo u Kruševcu. Znam da je bilo malo publike, ali ovo što kažeš da je utakmica bila u takvom trenutku za Srbiju, onda razumem. Mnogo je teško igrati protiv zemlje u kojoj si rođen i u kojoj si odrastao, to su emocije, ali… Profesionalizam ne bira".
Kada smo kod profesionalizma, nismo mogli da se ne dotaknemo jednog neverovatnog trenutka u Zagorčićevoj karijeri. Dok je nastupao za Liteks iz Loveča 2004. godine, igrao je finale Kupa sa CSKA iz Sofije. Utakmicu je napustio sredinom drugog poluvremena kada je zadobio strašan udarac u glavu i zaradio čak sedam šavova.
"Ne, 12 šavova! Pet unutrašnjih i sedam spoljašnjih šavova", ispravlja nas dok se češe po glavi.
Na pitanje da li je istina da se vratio iz bolnice na stadion da bi gledao penal seriju dve ekipe, u kojoj je bolji bio njegov Liteks, Zagorčić odgovara:
"Pa da, šta je tu čudno! Drugačije su to vremena bila, drugačije smo mi razmišljali i podnosili bolove za razliku od današnje omladine".
U Bugarskoj su ga zvali "Zagi", dok se ne "Karađorđu" često može čuti nadimak "Zagor".
Kaže da nije čitao stripove o istoimenom kultnom junaku i da kada ne razmišlja o fudbalu voli da gleda filmove.
"Ja sam obični Novosađanin, u krugu porodice volim da provodim vreme. Stvarno nemam neki poseban hobi, jedino eto što volim da gledam filmove. Volim trilere i akcione. Trenutno smo u takvoj fazi da nemam vremena ni za to. Maltene svaki drugi dan igramo utakmicu, ali samo neka to potraje, biće vremena za filmove".
Dok se kao igrač borio na terenu sa protivničkim napadačima i trpio strašne udarce, privatno i kao trener je daleko skromniji. Važi za trenera koji je uvek pristupačan medijima, koji neće odbiti intervju i koji će odgovoriti na svako postavljeno pitanje. Pitali smo ga zašto oni drčniji treneri, oni koji su dugog jezika i prema medijima i igračima, bolje prolaze u karijerama i brže se probijaju do vrha?
"Imamo drugačije filozofije pristupa prema ljudima. Proveli smo, ne samo ja, nego dosta nas iz stručnog štaba mnogo vremena u inostranstvu, videli različite metode rada u klubu i zaključili šta je pravilan metod rada. Uvek ću da budem dobar sa igračima, ali nerad i nedisciplinu ne trpim i ne dozvoljavam. Moji igrači su ti koji pričaju umesto mene na terenu".
Ugleda se na veliko trenersko ime…
"Zbog agresivnosti koju njegova ekipa ima možda Dijego Simeone. Možda zbog temperamenta ne možemo da se poredimo, sviđa mi se njegov način rada i razmišljanja o fudbalu. Budžete i timovi koje treniramo ne mogu ipak da se porede".
Vojvodina je u drugoj utakmici sa Sampdorijom mogla da ima potpuno drugačiji pristup. Na konferenciji pred revanš meč Zagorčić je obećao da će Vojvodina igrati da postigne gol. Nisu uspeli u tome, ali čak i pri rezultatu 2:0 za protivnika nisu prestajali napadi Ivanića, Stanisavljevića i Ožegovića. Ređale su se šanse, igrači su promašivali, ali nisu posustajali. Nastavili su da napadaju rivala kome treba pobeda. Netipično za srpske ekipe u Evropi, koje se u takvim situacijama, kada imaju prednost, obično povlače pred rivalom.
"Mi imamo svoju filozofiju i ne govorimo slučajno da ćemo igrati na gol više. U nekim utakmicama će se desiti da izgubimo, kao juče ili protiv Čukaričkog. Mi smo napadali i izgubili. Šta da se radi, ne može uvek da se pobedi, nekad promašiš svoje šanse… Mislim da je to jedini pravi put da se publika u Srbiji vrati na stadione!"
Možda je i u pravu Zlatomir Zagorčić. Često se uz Superligu Srbije vezuju epiteti poput dekadentna i dosadna, a možda bi upravo ti golovi i ofanzivna igra mogli da vrate gledaoce na stadione. U Novom Sadu ne odustaju od ideje da "Igra Voša ko Barsa" taktikom pozovu publiku na "Karađorđe", a nije na odmet da pokušaju i ostali.
(MONDO - Milutin Vujičić)