O malo poznatim danima igračke karijere Dragoslava Šekularca govorio je njegov veliki prijatelj iz Radničkog. Da, i tamo je igrao Šeki, iako je to potpuno zaboravljeno!
Otišao je jedan od najvećih fudbalera koji su rođeni na ovim prostorima.
Dragoslav Šekularac preminuo je juče u 81. godini, a koliko je bio obožavan najbolje govore i reči kojima su se redom od njega opraštali veliki fudbaleri, prijatelji, rivali... Veliki dribler, kasnije trener, jedna je od najpozitivnijih fudbalskih ličnosti koju smo imali.
"Beli Pele" je najbolje dane u karijeri proveo u Crvenoj zvezdi, da bi potom igrao i za Karlsrue, OFK Beograd, Sent Luis, Santa Fe, Ameriku de Kali, Milionarios...
Ali, da li znate da je Šeki igrao i na jugu Srbije?
Ne, nije greška - Dragoslav Šekularac je u svojoj prebogatoj karijeri igrao i u Radničkom iz Niša. Doduše, samo mesec dana, ali dovoljno da popularni Šeki i legendarni golman Nišlija Miodrag Knežević postanu prijatelji za života, koji je to ispričao novinaru Zoranu Petkoviću iz "Narodnih novina".
Drugovanje je tada bilo najintenzivnije, preraslo je i u prijateljstvo, ali postojalo je i pre, a naročito posle južnoameričke turneje na kojoj je Radnički bio pre, bezmalo 50 godina. Na njoj je, kao gost, za "Real sa Nišave", igrao i Dragoslav Šekularac i u dresu Radničkog odigrao sedam utakmica. Čisto da se ne zaboravi, iako mnogi to sada saznaju i čitaju prvi put...
Nije popularni Knez ni hteo ni mogao da sakrije tugu zbog odlaska svog velikog prijatelja i saigrača, to jednostavno ne može da se zaboravi.
Jer, i to je dobro poznato, Šekularac nije bio samo virtuoz na terenu. Još je veći šmeker bio van terena. I svi su ga obožavali.
"Nije Radnički bio prvi tim u kojem smo Šeki i ja bili saigrači. Godinu ranije, igrao sam sa Šekijem u OFK Beogradu, na turneji po Srednjoj i Južnoj Americi, a tog leta 1969. godine on je putovao sa mojim Radničkim na turneju po istim destinacijama. Sve to organizovao je tada čuveni menadžer Valentini i Šeki je, posle te naše turneje, potpisao još jedan ugovor, iako je bio na zalasku karijere. Uzeo ga je Santa Fe iz Bogote, a zna se da je on u Čileu bio božanstvo", govorio je Knežević o Šekularcu sa setom, ali i uzbuđenjem u kojem reči često idu i brže od misli.
Šeki je, to i vrapci znaju, sedam godina ranije zadivio fudbalski svet svojim bravurama na Svetskom prvenstvu u Čileu i zbog toga je svih sedam utakmica Radničkog bilo rasporodato. Već posle prve, Šeki je dobio ugovor i na ruke 30 hiljada dolara. A kakav je bio njegov odnos prema novcu, možda najbolje govori sledeća anegdota:
"Deset posto od ugovora odmah je dao menadžeru Valentiniju, 24 hiljade je poslao supruzi u Beograd, a za sebe je zadržao 3.000 dolara. Šeki za života nije pupušio cigaru, nije pio alkohol, ali voleo je te hazarderske igre. I odmah isto veče, izgubio je sve. 'Kume moj, juče sam u rukama imao 30 hiljada dolara, a sad nemam ni za razglednicu', bio je gotovo ravnodušan prema novcu".
Uoči poslednje utakmice na turneji, koja je igrana 3. avgusta 1969. godine u Santjago de Čileu, karte su planule za pola sata. Čileanci su jedva dočekali da ponovo na delu vide fudbalskog genija iz Jugoslavije koji je tada nosio broj 10 na dresu niškog Radničkog. Ali, utakmica je počela, a Šekija na terenu nije bilo. Knezu se sećanja navirala kao bujica:
"Navijači su poludeli kada su videli da Šekularca nije bilo u timu. Dobacivali su, zviždali, gestikulirali, svašta nam pokazivali... Oni su došli na stadion da bi videli Šekija, a njega nije bilo. Osetili su se prevarenim. A istina je bila sledeća. Pošto je ostao bez novca, a znao je da su Čileanci napunili stadion da bi njega videli na delu, Šekularac je zahtevao određenu sumu od organizatora turneje. Pošto nije dobio zadovoljavajući odgovor, odbio je da igra. A onda su mu, u poluvremenu, obećali sve i svašta, samo da zaigra. Ne znam da li su to kasnije i ispunili, tek, Šeki je prihvatio, nije imao srca da ostavi navijače izigranim. I kada se pojavio na terenu, nastala je eksplozija oduševljenja. Nije to bio onaj Šekularac koji je sedam godina ranije bio najbolji igrač Svetskog prvenstva, ali i dalje mu se lopta lepila za stopalo. A navijači su skandirali njegovo ime!".
Drugovali su i pre i posle toga. Recimo, u reprezentaciji Jugoslavije, u Parizu, 1966. godine, Jugoslavija je izgubila od Francuske 1:0, a Knez se seća večeri provedene u kabareu:
"Kada je vlasnica kabarea čula da se u sali nalazi i reprezentacija Jugoslavije, prekinula je šou, izašla na binu i tražila da se slika sa Šekijem i nama ostalima. Tek kada joj je molba uslišena, predstava je mogla da bude nastavljena", prisetio se Knez.
Šekularac je dolazio na godišnjice ulaska Radničkog u Prvu ligu, Knez je, kad god je bio u Beogradu, zvao Šekija na kaficu. Ipak, kako to ide vremenom, susreti su se proredili, godine neumitno čine svoje, poslednji put su se čuli pre par meseci...
"Mnogo sam ga voleo i već mi mnogo nedostaje... Šeki je bio jedan jedini, u mnogo čemu neponovljiv. Uživao sam u svakom sekundu provedenom sa njim. Poslednji put kad smo se videli rekao mi je: 'E moj Kneže, kad sam igrao fudbal, noge su mi bile pametnije od glave, a sad noge više ne slušaju glavu...'. Zbogom prijatelju!".
