Skroman i iskren, priznao mi je da sumnja da ima šta da kaže posle Luke, Radeta, Marka i ostalih. Rekao sam mu da bismo svi, pa i Luka, Rade, Marko i ostali, mogli mnogo da naučimo ako bismo čuli njegovu priču. Evo je...
"Gledao sam ovu seriju podkasta u poslednje vreme, imao si sve neke jake goste, Rade Bogdanović, Marko Nikolić, Aca Veselinović... Nisam siguran koliko će ljudima ovo biti zanimljivo", rekao mi je pomalo stidljivo dok je nameštao slušalice za početak snimanja, a ja birao reči kojima ću otvoriti ovu 14. epizodu druge sezone podkasta "Sve u 16".
"Videćeš koliko grešiš", odgovorio sam mu, svestan da mu skromnost ne dozvoljava da se uporedi sa gostima koje je nabrojao, isto koliko sam bio svestan da bismo svi, i Rade i Marko i Aca i Luka i Bina i Nebojša i Đuka i Rajko i Deki i oni pre njih, računajući i prvu sezonu, mogli mnogo da naučimo ako bismo čuli njegovu priču.
A, priča mog mladog kolege Ace Nikolića počela je 1991. u Nišu, gradu koji je u to vreme uživao u potezima Dejana Petkovića ponosno podsećajući da je najbolji jugoslovenski fudbaler svih vremena i član idealnog tima Svetskog prvenstva u Italiji rođen baš tu, odmah pored, iza raskrsnice, pa levo…
Šta Dragan Stojković znači Aleksandru, verujem i ostalim Nišlijama, shvatio sam kada smo pred kraj razgovora pomenuli njegov oproštaj iz oktobra 2001, kada je helikopterom sleteo na "Čair" pred 15.000 sugrađana i poslednji put zaplesao fudbalsku igru, onako merački…
Za sebe i ljude na tribinama, na kojima se, uz malo sreće i nekoliko drugara u podmlatku Radničkog, našao i desetogodišnji Aca - doduše ne u dresu sa brojem "10".
"Bio sam levonog i nešto viši od drugara iz osnovne, tako da sam ja bio Miha. On mi je bio omiljeni igrač i kada su se pojavili oni plavi dresovi za Francusku 1998, tražio sam da mi kupe njegovu 'jedanaesticu'", prisetio se dana kada je jedina briga bila da li će neko doneti loptu u škoslko dvorište.
Ispostaviće se mnogo godina kasnije da će Aca za borbu svog idola iz dečačkih dana sa akutnom leukemijom, koja i dalje traje, saznati u postelji bolničke sobe u Istanbulu, gradu u koji je doputovao u društvu brata Stefana i uz velikodušnu pomoć porodice, prijatelja, kolega, sugrađana i jednog fudbalera rodom iz Niša, kako bi odigrao svoju utakmicu karijere.
"Ja to zovem Istanbul 2", nasmejao me je, jer se obojica ložimo na Liverpul.
Zdrav, pun života, srećan, ali oprezan, svestan kakvog je protivnika savladao i šta je bilo potrebno za pobedu u borbi pred koju vam je dato deset odsto šansi da uspete, sportski novinar godine u Nišu ispričao mi je zbog čega ima oseća da će i Miha uspeti i šta je bilo presudno da on ne posustane.
Pogledajte nesvakidašnju priču sa juga na našem YouTube kanalu…