Ako ste rođeni pre 27. oktobra 1962. godine - Vasilij Aleksandrovič Arkipov je čovek koji vam je spasao život.
Kubanska raketna kriza i danas se smatra najopasnijom vojno-političkom situacijom u ljudskoj istoriji, s obzirom na to da je u 38 dana, koliko je trajala, po prvi put ljudska civilizacija bila pred realnom mogućnošću potpunog istrebljenja.
Cela situacija nastala je oko razmeštanja sovjetskih raketnih postrojenja na Kubi, a dovela je svet na ivicu nuklearnog rata.
Sukobljene strane u hladnom ratu – tadašnje SAD i SSSR tada su predvodili Džon Kenedi i Nikita Hruščov.
Tu subotu 27. oktobra su u Beloj kući nazvali "Crna subota".
Sve je izgledalo ovako: Sovjetskom raketom nad Kubom je pogođen američki špijunski avion U-2, pošto sovjetski komandant PVO, znajući za naredbu Fidela Kastra da se puca na avione koji uđu u vazdušni prostor Kube, nije imao vremena da razmeni informacije s višom komandom.
Istog dana američki špijunski avion U-2 je greškom bez ovlašćenja petnaest minuta nadgledao teritoriju SSSR. Sovjeti su odgovorili podizanjem lovaca MiG, a Amerikanci su podigli avione F-102 naoružane nuklearnim raketama vazduh–vazduh.
Američka mornarica bacila je toga dana seriju signalnih dubinskih bombi u blizini sovjetske podmornice B-59 na liniji blokade, ne znajući da je ona opremljena torpedom s nuklearnom bojevom glavom. Hteli su Rusima da prenesu poruku da izrone na površinu, ali je u podmornici izazvala pravu nervozu.
Kapetan podmornice, Valentin Grigorijevič Savicki, bio je spreman da lansira nuklearni torpedo. Njegova meta trebalo je da bude američki nosač aviona.
Po tadašnjim pravilima, lansiranje torpeda je moglo da se obavi samo uz saglasnost tri oficira - komandanta podmornice Savitskog, političkog oficira (komesara) Ivana Semjonoviča Maslenikova i drugog kapetana - Arkipova.
Od njih trojice jedini je Arkipov bio protiv. On je uspeo da nagovori Savitskog da izda naređenje o izronjavanju i sačeka radio - depešu iz Moskve o daljim koracima.
Da je Arkipov izvršio naređenje, gotovo sigurno bi ruske nuklearne rakete pokrenule reakciju koja je mogla da "uništi severnu hemisferu" kao što je upozoravao Ajzenhauer.
Uvod u kubansku krizu dogodio se kada su Amerikanci konačno dobili evidenciju o sovjetskim raketama pošto je pilot U-2 Ričard Hejser 14. oktobra 1962. napravio 928 fotografija gradilišta lansirnih rampi za rakete SS-4 u ribarskom selu San Kristobal u zapadnom delu Kube.
Sekretar za odbranu SAD Robert Maknamara je o tome obavešten u ponoć, a sledećeg jutra savetnik Kenediju pokazuje fotografije i upoznaje ga sa analizom CIA. Vrh vojske jednoglasno je za totalni napad i invaziju na Kubu kao jedino rešenje.
Američki generali su tvrdili da će sovjetske rakete na Kubi ozbiljno poremetiti vojni balans, ali se Robert Maknamara s tim nije složio.
Kenedi se uprkos vojnim pritiscima odlučio na pomorsku blokadu, kao limitiranu vojnu akciju. On je dobio od Senata odrešene ruke u delovanju povodom kubanske krize, i odlučuje da mobiliše 150.000 rezervista.
Američke oružane snage stavljene su u stanje povećane borbene gotovosti.
U utorak 23. oktobra Hruščov objavljuje da ne prihvata blokadu i preti da će, u slučaju pokušaja američke invazije na Kubu, SSSR uzvratiti nuklearnim raketama.
Tih dana traju stalni incidenti između sovjetskih i američkih aviona, brodova i podmornica.
Zna se i da je Kenediju 26. oktobra uveče stigla lična Hruščovljeva poruka sa predlogom: "Nećemo slati novo oružje, a ono na Kubi ćemo povući ili uništiti, ukoliko vi uklonite blokadu i obećate da nećete izvršiti invaziju na Kubu".
Hruščov je kasnije pričao da je žurbu da se pošalje pismo povećavalo saznanje da američka vojna komanda namerava da 29. ili 30. oktobra započne bombardovanje.
Olakšanje je stiglo u nedelju, 28. oktobra kada je sovjetska vlada konačno pristala da razmontira oružje na Kubi i da ga vrati u Sovjetski Savez. Američki predsednik Kenedi i generalni sekretar UN U Tant postigli su javni i tajni sporazum sa Hruščovom.
