Zdravko Čolić i Lars-Gunar Vigemark

Nepotvrđena legenda iz pop-rok krugova kaže da je Goran Bregović Zdravku Čoliću, kada je ovaj jednom došao da traži tekstove i muziku za pjesme, rekao: "Čola, jarane, nemam sad ništa. Moraćeš sam".

Navodno je tada nastao onaj tekst ''naizgled fantastična, bombastična, a ustvari klasična, romantična...'', tj. pjesma pod nazivom "Sto puta" sa albuma ''Zavičaj''.

Čini se da su narodi (a pogotovo građani) BiH, iznenađeni ponašanjem zvaničnika naizgled fantastične i bombastične Evropske unije (i zvaničnika drugih ispostava zapadnih država) tokom perioda koji bi se mogao nazvati ''akcizna vremena''.

Ljudi čija imena nam ne znače ništa i koji se stalno mijenjanju na poslovima i pozicijama, insistirajući na usvajanju zakona o povećanju akciza  pokazali su nam kako se revnosno, dosljedno i čvrsto sprovodi sopstvena politika.

Umjesto da upravo takvo ponašanje primijenimo i uzmemo ono što možemo i što nam nude ili ne, mi i dalje mislimo da oni nešto rade zbog nas pa se ljutimo što boli (dok nam ''to'' rade). Akcize nam gule već izderanu kožu - kako sad to da su svemogući stranci, koji su u službi napretka, navijaju za povećanje?

Mnogi političari, intelektualci i novinari prema konzulima Unije imaju odnose kakve gaje vjernici prema svešteniku, samo što su u ovom slučaju EU i njena birokratija njihova crkva u kojoj rade, čija učenja šire i koju pravovjerno brane. Podržavajući i šireći dogmu da je plava zastava sa žutim zvjezdicama mesijanski simbol koji će nam uljepšati stvarnost čim prekrije ovu neravnu teritoriju.

To rezultira naivnim vapajima prema ''EUropljanima'' da sad kada su izdejstvovali akcize upregnu snagu i zahtijevaju ''vladavinu prava'' u BiH. Ali...

''Čudna ti je moja draga,

hoće, neće, samo vaga''

Zašto bi njih bilo briga za vladavinu prava u BiH? Pogotovo kada im se stalno titra kao svemoćnim konzulima i kolonijalnim upravnicima.

Oni se trude samo u izuzetnim prilikama. Lars Gunar Vigemark jezdio je kroz hladne planinske noći, kao kad su "maškare'', pa plašio poslanike stranaka u PD Parlamenta BiH da moraju usvojiti predloženo povećanje poreza ako su za reforme, Evropu i ako im treba para.

Para uvijek treba, a za Evropu su odavno svi do jednog.

Prije desetak-petnaest godina mogao se naći pokoji jeretik u politici koji je postavljao pitanja o svetom putu u Evropu. Odavno takvih, ni lijevo ni desno, više nema. Ne zato što su sad stvarno svi "za Evropu'' već zato što je to jeftina karta za političku karijeru.

Mantra ''put u Evropu'' dugo je bila glavno gorivo za opstanak na sceni, koje otvara kapije i zatvara prozore i vrata nad podrumima i kućama u kojima su nečiji kosturi iz prošlosti.

- Dobar dan. Da li ste vi za Evropu?

- Oh, kako da ne. Ja sam oduvijek bio za Evropu. Svi moji, bliža i dalja familija, nekoliko generacija unazad, mi smo vam svi za Evropu.

Pogledajte samo: Brisel je sa Balkana uzeo odabrano društvo - na zajedničkom goblenu su pojedini osvjedočeni teroristi, krvoloci, narko-gazde i prodavci ljudskih organa; to je premazano sa par ratnih zločinaca, turoperatera za mudžahedine, te običnih političara oportunista, ali i nekadašnjih komunista; svi zajedno su obučeni u skupa odijela, naučeni su frazama i vodaju ih po konferencijama i toplim briselskim kancelarijama odakle se narodu na ovom prostoru šalje razglednia sa potpisom: to su vaši evropski lideri, koji će vas odvesti u budućnost, regionalnom saradnjom i koji će usvojiti povećanje akciza, onda kada to treba nama, ali i njima.

Njihove reforme izgledaju baš kao i oni. Ispod odijela, golotinja i nakaze. Kada se žurka završi, svako nastavlja da radi svoje: Vigemark da bude šef delegacije EU, a naši političari da vladaju.

A vladavina prava i poštovanje zakona?

E to ćemo, jarane, morati sami.