Gotovo da ne prođe dan, a da neko od domaćih ili stranih zvaničnika ne spomene kako je neophodno donijeti zakon o povećanju akciza na gorivo.
U posljednje vrijeme u tome prednjače zvaničnici EU i Evropske komisije, ali i ambasadori razvijenih zapadnih zemalja u BiH.
Edvard Ferguson, ambasador Velike Britanije, podsjetio je nedavno političke stranke da su se obavezale na povećanje akciza. Ambasador SAD, Morin Kormak, kaže da je svjesna nepopularnosti povećanja poreza, ali da "da dobra infrastruktura privlači investitore". Ovako razmišlja i ambasadorica Njemačke. Na to se nadovezuju ucjene Johanesa Hana, Komesara za proširenje EU, koji je u pismu Savjetu ministara upozorio da ukoliko BiH do početka novembra ne usvoji zakon o povećanju akciza na naftu i naftne derivate biće joj uskraćena sredstva (241,6 miliona evra) koja su joj odobrena u julu na samitu u Trstu. Podršku povećanju akciza gotovo redovno pruža i Lars Gunar Vigemark, šef Delegacije EU u BiH.
Ekonomisti sa kojima smo razgovarali slažu se u tome da stranci na zakonu o akcizama insistiraju ne zbog nas već zbog sebe. Ako BiH bude prikupila više novca, sigurnije je da će im isplatiti kredite koje je dobila.
Marko Đogo, profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu, objašnjava da su EU, MMF i Svjetska banka ovde radi svojih interesa, ali da je njihov interes i da mi ne budemo problem i crna rupa.
„Njihovi programi od Reformske agende do aranžmana sa MMF su uvijek koncipirani tako da nas svedu u naše realne okvire i da nas koliko je moguće povežu sa njima. Jedan od problema u BiH je putna i druga infrastruktura. Njihov interes je da se BiH poveže sa okolnim zemljama i nije njihov problem ako će to dovesti do poskupljenja u BiH. Poskupljenje u BiH znači snižavanje životnog standarda stanovništva. To što će se nama donekle sniziti životni standard u kratkom roku, sa intencijom da se u dugom roku poboljša kako se budemo više povezivali sa njima, to nije njihov ni politički ni ekonomski problem. To je samo naš problem.
Zbog toga oni nas forsiraju da napravimo jedan izbor, koji možda čak i dugoročno ne bi bio loš, ali kratkoročno bismo morali da platimo cijenu tog izbora, ali ta cijena bi bila u skoro trenutnom rastu inflacije zbog porasta cijena nafte, a u srednjem roku, to bi moglo da znači, odliv dijela novca, jer novac domaćih potrošača koji prikupimo na taj način - s obzirom da mi nemamo više građevinski sektor koji samostalno izvodi takve projekte - otišao bi na plaćanje znanja i rada firmi iz Austrije i Turske itd“.
Đogo objašnjava da iz vizure MMF i EU oni nama čine dobro, ali iz naše vizure to ima političku cijenu koju mi treba da platimo.
„Oni nama ne poklanjaju novac.Oni kažu: dignite cijene. Jedna od definicija inflacije je da je to prikriveno oporezivanje. I ovde bi imali jedan vid prikrivenog oporezivanja odnosno opterećivanje domaćeg stanovništva i privrede radi nečega što nam u prvom trenutku neće dati značajne efekte“, kaže naš sagovornik.
Goran Radivojac, profesor na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci, takođe misli da je politika „stranaca“ podsticanje izgradnje infrastrukture i ostvarivanje privredne saradnje i sa tog aspekta, kako kaže, on ove pozive na povećanje poreza potpuno razumije…
„Mi bismo tu trebali naći zajednički interes, ali prva bitna tačka je da se od nas, stanovnika BiH, očekuje da platimo gradnju tih puteva. Međutim ja mislim da je tu napravljeno nekoliko grešaka u koracima. Prva greška je što stanovništvu, imam utisak, nije dovoljno objašnjeno zašto, kad i kako šta treba. Druga greška je što nisu jasno prezentovani prednosti tih projekata. Tek nakon toga bi imalo smisla vršiti ovakav pritisak koji oni vrše. Sad smo u nekoj pat poziciji, oni vrše pritisak a mi se ponašamo po sistemu: ne možete vi nas toliko pritiskati koliko mi možemo izdržati. To se dosta iskomplikovalo i prešlo u domen politike gdje su jedni za, a ovi koji su protiv kažu da će se ta sredstva koristiti samo za vraćanje kredita od MMF i EBRD-a. Bitno je a da se objasni kako i na koji način će se koristiti ta sredstva. Svi mi koji smo sa Balkana imamo jako neugodna iskustva sa trošenjem novca od strane vlasti i potrebno je mnogo više transparentnosti“, upozorava Radivojac.
Kako bi se povratilo povjerenje u institucije formirana je parlamentarna komisija koja treba da istraži kako je potrošeno najmanje 7,7 milijardi konvertibilnih maraka (KM), prikupljenih kroz akcize na naftu i naftne derivate i putarinu. Prema podacima UIO za period od 2006. do 2016. godine oko 4 milijarde i 800 miliona KM prikupljeno po osnovu akciza na naftu i naftne derivate, a oko 2 milijarde i 900 miliona KM iznose prikupljeni novac od putarina.
Prema vežećem Zakonu o akcizama BiH, putarina, kao vrsta indirektnog poreza, plaća se na motorne benzine, uključujući i bezolovni, dizel goriva i ostala plinska ulja i to u iznosu od 0,15 KM po jednom litru proizvoda za puteve i 0,10 KM za izgradnju autoputeva.
Ekonomista Svetlana Cenić upozorava da prema dogovoru akcize, tj. putarine treba da se povećaju "na 15 feninga", a ne "za 15 feninga" kako se neprestano tvrdi.
„Na tome se insistira zato što insistira Evropska banka za obnovu i razvoj u smislu garantovanja otplate kredita, jer akcize bi trebalo da služe kao otplata rata. Međutim u osnovnom ugovoru kojim su se oni obavezali kada su pregovarali o dionicama stoji povećanje na 15 feninga, a ne za 15 feninga. To znači da, ako već dižu akcize, da se ispoštuju međunarodne obaveze, onda je na 15 feninga, jer od 2010. godine su uveli da 10 feninga ide direktno autoputevima".
"ČIM TRAŽIMO NOVAC OD MMF - SITUACIJA NIJE POVOLJNA"
Miloš Grujić iz Udruženja ekonomista SWOT u Banjaluci, o insistiranju na povećanju akciza, kaže da prema Statutu i pravilima MMF-a, tim koji je posjetio zemlju daje određene makroekonomske preporuke koje ne treba da budu konkretne niti da se upliću u zakonodavstvo u zemlji. U skladu sa tim, put za dostizanje željenih ciljeva prepušten je samoj zemlji.
„U praksi, misije MMF-a, usljed očiglednog debalansa u zemlji - činjenica da zemlja traži pomoć od MMF-a ukazuje na to da situacija u zemlji nije povoljna - često odstupaju od ovog pravila. U većini slučajeva ostavlja se ipak zemlji da se izjasni na koji način nastoji da dostigne postavljene (makroekonomske) ciljeve. Kao rezultat pregovora nastaju mjere za dostizanje tih ciljeva. Ove mjere se definitivno preciziraju u „pismu o namjerama“ koje potpisuju zvaničnici zemlje koja traži pomoć. S tim u vezi, povećanje akciza djeluje kao siguran izvor za obezbjeđivanje priliva novca. Na neki način se zemlje prisile da usvoje određene mjere i sprovedu ih. Ili će uradti to i to ili nema pomoći“, rekao je Grujić.
