Na današnji dan, 22. jula 1456. godine hrišćanska vojska pod komandom ugarskog vojskovođe Janoša Hunjadija, poznatijeg u srpskim narodnim pesmama kao Sibinjanin Janko, pobedila turske snage, koje su opkolile Beograd.
Značaj hrišćanske pobede, u kojoj je učestvovao i srpski despot Đurađ Branković, sastoji se u privremenom zaustavljanju turskih osvajanja i daljeg prodora ka Zapadnoj Evropi.
Podnevna zvona, po nalogu pape Kalista Trećeg proslavljaju ovaj događaj sve do današnjih dana.
Papa je 6. avgust proglasio danom Beogradske pobede, koji je trebalo da se slavi u celom hrišćanskom svetu.
Najznačajniji beogradski branioci, Hunjadi i Kapistran, slali su pisma ugarskom kralju, papi, plemićima, Veneciji, milanskom vojvodi. Papa je vest o pobedi raznosio dalje, pa je ona stigla i do etiopskog vladara.
Vest o pobedi širili su i Dubrovčani, naređeno je da se svuda prirede svečanosti u čast pobede kod Beograda, a papa lično je smatrao ovaj događaj najsrećnijim događajem u svom životu.
Pobedu hrišćana obeležio je i gubitak najznačajnijih branilaca. Naime, u polurazorenom gradu došlo je do širenja raznih zaraznih bolesti, među kojima i kuge, od čega je u avgustu u Zemunu umro Hunjadi.
Kapistran je umro 23. oktobra 1456. godine u Iloku, a pre kraja te godine umro je i srpski despot Đurađ Branković, još jedna važna ličnost u balkanskoj politici.
Opsada Beograda 1456. godine je drugi veliki napad Turaka na ovaj grad koji se desio između 4. i 22. jula. Nakon pada Carigrada, glavni protivnik Osmanlija na zapadu bila je kraljevina Ugarska.
Sultan Mehmed Drugi Osvajač pokrenuo je veliku vojsku s ciljem da osvoji Smederevo, prestonicu srpskog despota Đurđa Brankovića, i Beograd, najznačajnije ugarsko uporište na južnoj granici.
Tih dana se na nebu pojavila repata zvezda, "koja dosezaše do zemlje". Ondašnji, sujeverni svet smatrao je da ova pojava, kasnije nazvana Halejeva kometa, donosi nesreću.
Beogradu je u pomoć pritekao Janoš Hunjadi, uz koga su uglavnom bili njegovi stari saborci, prekaljeni borci i izvestan broj najamnika, čije je prikupljanje pomogao i srpski despot Đurađ Branković, čije su snage neposredno pre napada na Beograd odolele otomanskoj opsadi Smedereva.
Tursku vojsku je predvodio lično sultan Mehmed Drugi, a njena brojnost se kretala od 100.000 do 160.000 vojnika. Prema podacima savremenika broj brodova se kretao od 200 do nekoliko desetina.
Sultan je tražio pomoć od svojih vazala - od bosanskog kralja tražio je 10.000 ljudi, od hercega Stefana Vukčića 8.000, a od vojvode Petra Prvog Pavlovića 4.000 i odgovarajuću količinu namirnica od svakog od njih. Oni su odbili da pošalju ovu pomoć, ističući kako će plaćati samo redovan danak.
Ne zna se kolika je bila posada beogradskog utvrđenja. Glavni zapovednik grada bio je Mihalj Silađi, Hunjadijev rođak i saradnik. Podrška plemstva je izostala, a tursko nadiranje ka Dunavu izazvalo je paniku te su mnogi plemići pa i sam kralj, pobegli na zapad.
Najviše je bilo krstaša. Oni su dolazili sa svih strana, najviše iz Ugarske, ali i iz Austrije, Poljske, Češke, Nemačke, a glavni logor krstaške vojske bio je kod Zemuna.
Ova vojska bila je slabo opremljena. Najverovatnije je u borbama u gradu i oko njega učestvovalo između 10.000 i 20.000 hrišćanskih vojnika.
U borbi su na hrišćanskoj strani učestvovali šajkaši, Srbi koji su dobro poznavali Dunav, što će se pokazati kao izuzetno važno u potonjim borbama.
Hunjadi je za dan prodora na Dunavu izabrao 14. jul. Ugarske lađe žestoko su napale turske brodove. Razbijena je prva turska borbena linija. Brodovi su dejstvovali jedni na druge topovima i puškama, a kada bi se dovoljno približili, započinjala bi borba prsa u prsa.
Za ishod borbe bio je značajani napad šajkaša iz Beograda, s leđa. Hrabrost Srba šajkaša naročito je hvalio hroničar i očevidac Taljakoco.
Posle poraza na Dunavu, Turci su napali žestoko sa kopna. Uveče 21. jula otpočeo je turski napad. Vojsku su obilazili derviši i određivali nagrade za one koji se prvi popnu na zidine i one koji prvi uđu u grad. Uz velike gubitke približavali su se napadači zidinama.
Turci su napadali svim sredstvima ali su se i hrišćani žestoko borili. U borbu se uključilo sveštenstvo. Branioci grada su uspeli da spreče proboj janjičara u Gornji grad.
Usledio je hrišćanski protivnapad u ranu zoru 22. jula. Branioci su bacali baklje na turske vojnike koji su se peli na gradske zidine. Brzo je buknula vatra i turski prodor je obustavljen. Janičari su bili odsečeni u gradu, pa su pobijeni.
Ipak, ubrzo je usledio žestok turski protivnapad. U borbi je učestvovao Mehmed Drugi, koji je pokušavao da spreči povlačenje svoje vojske, ali je u ovom okršaju i ranjen, dok su mnogi istaknuti Turci izginuli, među njima i rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan.
Posle neuspeha, u noći između 21. i 22. jula, sultan je odlučio da se povuče, spalio je turske lađe na Dunavu, a u toku noći između 22. i 23. jula čitava turska vojska se povukla.
O tačnom broju turskih gubitaka nema pouzdanih podataka. Broj poginulih pod Beogradom koji daju izvori kreće se od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada. Turska flota na Dunavu pretrpila je katastrofu. Janjičari su teško stradali.
Broj Turaka koji su napustili sultanovu vojsku ili su zarobljeni nije moguće ni približno utvrditi. Đenovljanin Promontorio de Kampis procenio je turske gubitke na 500.000 dukata.
Ovaj poraz je narušio ugled turskog sultana. On se svetio svojim saradnicima zbog poraza. Kada su mu petorica glasnika doneli loše vesti iz Ugarske on je naredio da se pobiju. Postoje i podaci koji govore da je lično odrubio glave nekim svojim vojskovođama, a neki su, po njegovom naređenju, pobijeni čim su stigli u Sofiju.
Materijalna šteta naneta beogradskom utvrđenju bila je ogromna. Najviše branilaca poginulo je u borbama 21. i 22. jula, a znatno manje od turskih bombardovanja. Nemoguće je dati preciznu procenu broja žrtava.
Hunjadija je papa i zvanično imenovao za krstaškog propovednika.