Mira Marković: Moj muž je bio najlepši

Supruga Slobodana Miloševića priča i o svemu na šta je ponosna iz perioda Miloševićeve vladavine.

Kurir: Da li vam sve ono što se dešavalo 90-ih izgleda slučajno i da li je nešto moglo biti drugačije urađeno? Da li su svi potezi koji su povučeni bili ispravni, da li se negde možda i grešilo? Koliko je odluka doneto iznuđivanjem rešenja, koliko pod prisilom, a koliko zato što nije moglo drugačije?

Marković: U godinama za koje me pitate nešto se nije moglo izbeći, nešto jeste. Raspad zemlje je bio planiran, to je bio deo plana za obračun sa svim nekadašnjim socijalističkim zemljama u istočnoj i centralnoj Evropi. Taj plan je bio gotovo naučno zasnovan. Ona volja koja je nameravala da zavlada svetom rušeći real-socijalizam, što je kasnije i uspela, nije htela da izuzme Jugoslaviju iz istočnoevropskog korpusa. Dakle, nije se mogao izbeći slom istočnoevropske civilizacije, uključujući i našu zemlju.

Nije se mogao izbeći, iako je bio indukovan iz Slovenije i Hrvatske, nacionalizam u svakoj od nekadašnjih jugoslovenskih republika. Ne da se nije mogao izbeći nacionalizam u Bosni i Hercegovini, već se nije mogao izbeći ni rat. Nisu se mogle izbeći sankcije "međunarodne zajednice" Srbiji za pomoć srpskom narodu u Hrvatskoj i BiH, kao odmazda za protivljenje politici Zapada.

Nije se moglo izbeći "aktiviranje" Kosova kad je formirana SRJ s namerom da ostane jugoslovenska država, nezavisna i slobodna.

A, šta se moglo izbeći? Mogao se izbeći, mada ne znam kako, jer je bio indukovan hrvatskim i muslimanskim nacionalizmom, ekstremni nacionalizam u Srbiji, koji je personalizovao Vuk Drašković sa svojom monstruoznom rečenicom da će svaka ruka u Srbiji koja nosi nesrpsku zastavu biti odsečena, i to u nesrpskim i nepravoslavnim sredinama, gde njihov nacionalizam u to vreme još nije davao znake života, a na ovaj način je samo podstaknut. Istovremeno, 1991. godine Drašković je slao svoje istomišljenike, u vidu paravojnih grupacija, u Hrvatsku, da se bore za "srpsku stvar".

Kurir: Na šta ste posebno ponosni iz perioda vlasti vašeg supruga, a na šta iz perioda posle njegovog silaska s vlasti, sve do smrti u martu 2006. godine?

Marković:Ponosna... Ponosna sam na napore u Srbiji za očuvanje SFRJ. Na energične i hrabre mere da se zaustavi nasilje nad Srbima na Kosovu krajem osamdesetih godina, a ne na štetu interesa albanskog naroda na Kosovu i u Srbiji. Na materijalnu i moralnu podršku srpskom narodu u ratu u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Na hrabro i ponosito "ne" NATO i kolonijalizmu. Na držanje naroda i vlasti kad su NATO i kolonijalizam preduzeli ofanzivu zbog tog "ne".

Na superiornu ličnost mog muža, kome nijedan sagovornik u svetu nije dorastao u političkom i moralnom smislu. Da sam u pravu, mogli su da vide svi u Srbiji i ceo svet na sudu u Hagu. Nekoliko puta sam rekla da on nije izveden pred haški sud, da je haški sud izveden pred njega. Taj sud je polagao svoje račune njemu.

Ponosna sam i na obrazovanje i znanje svog muža, opšte, a posebno ekonomsko, finansijsko, pravno i istorijsko. Na njegovu humanu, neosvetničku, srdačnu ličnost. Na njegovu hrabrost koja je, bez ikakve patetike, neponovljiva.

Ponosna sam i zato što znam da nije voleo vlast, naprotiv. Kao što je poznato, nije pred izbore nikada išao u kampanju. Smatrao je da je njegova prethodna aktivnost poznata i dovoljna. Retka istupanja, zaista retka, možda svedena na jedno pojavljivanje pred izbore, bila su iznuđenja od njegovih saradnika, pritisak da se bar jednom negde pojavi, šta prosto nije mogao da izbegne.

Nikada nije rekao "ja ću pobediti", i nikada se nije plašio da ga zameni neko drugi. Prvi put kad je drugi došao i rekao "ja sam pobedio", iako bez odgovarajućih "podataka" o toj pobedi, on je rekao - dobro. Ponosna sam i na njegovo držanje u zatvoru i na sudu, hrabro i ponosito do poslednjeg daha. Ponosna sam i zato što znam da je bio jedan od najobrazovanijih, za politiku najtalentovanijih i, eto, i najlepših lidera u 20. veku.

(MONDO)