Za samo nedelju dana petorica Nikšićana su oduzela sebi život. Samoubistvo su izvršili vatrenim oružjem, vešanjem i davljenjem.
Nikšić je i u bivšoj Jugoslaviji bio visoko kotiran na lestvici gradova sa najvećom stopom samoubistava, kaže sociolog Srđa Vukadinović, ali tendencija rasta ovog fenomena iz godine u godinu zabrinjava, tvrdi on.
“Više je faktora, ali jedan od glavnih je veoma loša situacija u crnogorskom društvu kada je u pitanju ekonomska situacija: gubitak posla i neuspele privatizacije uzimaju svoj danak”, kaže Vukadinović.
On dodaje da su domaćini porodice prepušteni na milost i nemilost situaciji koja ima sve odlike divljeg kapitalizma.
“Jadni i izgubljeni domaćini, potpuno sluđeni tranzicijom i liberalnim kapitalizmom, smatraju sebe odgovornim zato što plata kasni trinaest mjeseci i što vlasnik minimarketa traži pare za robu datu na veresiju. Što ih presreću žiranti za kredite podignute da se palti dug za struju. Divlji kapitalizam doneo je i otuđenost, ljudi ostaju sami, i to je još jedan od razloga povećanja stope samoubistava”, objašnjava Vukadinović i dodaje “ da se u tom trenutku neko nađe pored njega, takav čovek ne bi podigao ruku na sebe.”
Dvojica od petorice Nikšićana koji su protekle sedmice sebi oduzeli život samoubistvo su izvršili na grobljima pre toga javivši telefonom porodici gde će ih pronaći.
“Tehnološka dostignuća i moderne komunikacije nisu izgleda mnogo doprinele da se smanji broj ljudi koji se odlučuju na ovakav očajnički korak” komentariše Vukadinović za Blic Crna Gora.
On dodaje da se crnogorski čovek sa svojom izraženim emocionalnim i psihološkim habitusom teško uklapa u sistem savremenog društva u kome je čovek samo šraf u složenoj mašini.
Blic navodi da godišnje u svetu oko 800.000 Ijudi izvrši samoubistvo, dnevno čak preko 2.000. Podaci dobijeni od policije pokazuju da je u Nikšiću, u poslednjih pet godina, najviše samoubistava bilo 2011. kada su se u proseku tri osobe mesečno odlučivale na takav čin.
“Brzina života pretvara čovjeka u broj, u statistiku gdje se on posmatra samo tako a ne kao neko svjesno autonomno i autohtono biće koje i te kako ima izraženu tu unutrašnju emotivnu dimenziju svoga bića.Virtuelni svijet tu ne može pomoći, ma kako Ijudi mislili da im se u njemu nalaze prijatelji i da je to komunikacija, u stvari to je provizorij koji stvara još veću otuđenost i još veću nesigurnost”, objasnio je Vukadinovič