Više od pola veka pod velom tajne - nuklearni akcident u Institutu "Vinča" 1958, doneo je prvu žrtvu u jednom takvom objektu u svetu i obeležio istoriju medicine. Pročitajte sve o ovom događaju koji je ponovo dospeo u žižu javnosti...
Vest da Dragan Bjelogrlić snima film "Čuvari formule", posle više od pola veka baca novo svetlo na tragediju u Vinči iz oktobra 1958. godine.
Priča o srpskim naučnicima koji su u Vinči pravili atomsko oružje po nalogu vrha SFRJ, snima se u Parizu i Beogradu, i prati grupu srpskih naučnika koji su krajem pedesetih godina prošlog veka pokušavali na Institutu u Vinči da naprave atomsku bombu, a iza cele operacije stajao je Josip Broz Tito. Projekat su, kako se tvrdi, vodili Leka Ranković i Jovo Kapičić, kao ljudi od najvećeg Titovog poverenja.
Zapravo, radi se o zaboravljenoj i od očiju javnosti skrivanoj priči - akcidentu tokom kog je ozračeno šestoro saradnika Instituta, tehničara i studenata završne godine katedre za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. U globalnoj blokovskoj podeli FNR Jugoslavija, tada peta država u razvoju nuklearne energije, nastojala je da sačuva tu strašnu tajnu. Ipak, taj slučaj u svetu je ostao zabeležen kao "Vinča akcident", sa prvim smrtnim ishodom, ali i uspešnim lečenjem petoro preostalih, ozračenih smrtonosnim dozama.
Života Vranić, student-diplomac, koji je zaustavio proces u reaktoru, tada je najviše ozračen i posle mesec dana preminuo. Ostalih petoro ozračenih preživelo je zahvaljujući transplantaciji koštane srži koju je tada, prvi put u istoriji medicine, u Parizu izvršio doktor Žorž Mate.
U „Vinči“ su pored Vranića, ozračeni Radojko Maksić, Roksanda Dangubić, Draško Grujić i Stjepko Hajduković, dok kod Živorada Bogojevića novi zahvat nije primenjen.
Institut u Vinči je, samo pet meseci pre incidenta, pustio u rad eksperimentali reaktor nulte snage. Sa puno entuzijazma rađena su istraživanja u prvom nuklearnom centru Jugoslavije, a prva lančana reakcija na ovom reaktoru ostvarena je 30. aprila te 1958. godine.
Koliko je to značilo za međunarodni prestiž Jugoslavije, govori činjenica da je već 17. maja šef države Josip Broz svečano pustio reaktor u rad.
Na spomen-ploči je zapisano da je toga dana u 9 časova i 16 minuta postignuta lančana reakcija i to u njegovom prisustvu, što je bila jasna poruka da je u radu sa reaktorom, sa oko 200 kg urana, bila ostvarena i zaštita od zračenja. Ali, kako se kasnije potvrdilo - nije bilo tako: predsednikov pritisak na dugme bio je simboličan, a zaštita operatera bila je daleko ispod tada dostignutog nivoa u svetu, beleži beogradska štampa.
"Bilo je oko jedan popodne kada je te srede, 15. oktobra 1958. godine, od načelnika Odeljenja radiološke zaštite, tadašnjeg Centra za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici broj 29 u Beogradu, zatraženo hitno medicinsko zbrinjavanje šest lica koja su pri radu sa reaktorom u Institutu za nuklearne nauke u Vinči bila izložena prekomernom radioaktivnom zračenju", navodi "Nacionalna geografija".
Emitovano zračenje nije se moglo izmeriti nijednim instrumentom, pa se opravdano pretpostavilo da su doze kojima su bili izloženi eksperimentatori bile smrtonosne.
"Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta 'zakucali' i prestali da rade. Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta. On je u 'Vinči' kao najbolji student fizike na beogradskom PMF, radio diplomski rad na eksperimentalnom reaktoru", rekao je pre nekoliko godina jedini živi svedok nesreće Radojko Maksić, nuklearni fizičar.
"Odmah posle udesa, 16. oktobra, nas šestoro su prebacili u kliniku 'Kiri', u Pariz. Tim dr Žorža Matea meni je transplantirao koštanu srž 11. novembra, a zatim i ostalima, prvi put u istoriji. Tada je zahvat rađen bez tipizacije tkiva, samo na osnovu krvne grupe, uz ogroman rizik", rekao je Maksić.
Prve transplatacije koštane srži kod ljudi na svetu izveli su, dakle, lekari bolnice „Kiri”: prof. Žorž Mate i dr Anri Žame, uz asistenciju dr Remona Lataržea i dr Žan Fransoa Diplana, kao i lekara iz Beograda: dr Branislava Pendića, dr Zorana Đukića i dr Danice Kalić.
Koštanu srž uzimao je od davaoca koji su bili pod anstezijom prof. Mate (više punkcija iz središta grudne i bedrene kosti), a u vene svesnih primaoca ubrizgavao ju je dr Žime.
Maksić je za beogradsku štampu ispričao i da ogromnu zahvalnost što su ostali živi ozračeni u Vinči duguju francuskom narodu, pošto su donatori koštane srži bili Parižani.
"Njima je predočeno da zahvat može biti smrtonosan i za donatore, nije se znalo kakve će posledice biti, ali su neznani žitelji Grada svetlosti pohrlili da nam spasu živote", ispričao je ranije Maksić.
Kasnije su, kaže, upoznali i donatore - Odit Dragi, Rejmona Kastanija, Marsela Pabiona, Albera Birona i dr Leona Švarcenberga."Postali smo nerazdvojni prijatelji, činili smo godinama neobično bratstvo, okupljeno oko sećanja na genijalnog Životu Vranića", ispričao je Maksić.
Života Vranić je u klinici "Kiri" proveo mesec dana, od 16. oktobra do 16. novembra. Roditeljima Milici i Iliji pisao je svakodnevno uveravajući ih da uživa u Parizu, da obilazi grad i da se ništa loše neće dogoditi, objavile su beogradske "Novosti".
Dan pre transplantacije koštane srži napisao je svoje poslednje pismo. Majka Milica primetila je da rukopis prvi put nije čitak, da su redovi nakrivljeni, a znajući sina u dušu, istinu je pročitala između redova:
"Zašto mi pišete da li mi treba para ili paketa? Ne, brate, imamo svega. Milo mi je da ste dobro, ja sam takođe dobro, za mene ne brinite. Milo mi je što ste počeli da sređujete letinu. Kako ste mi vi svi, sve vas mnogo voli i pozdravlja vaš Žiko", čitala je majka naglas, znajući da već u tom trenutku Živote više nema. Mladi naučnik iz Užica, najbolji gimnazijalac, a zatim i student, neposredno pre sticanja diplome na beogradskom PMF bio je mrtav, šest dana posle pisanja ovih redova.
Posle svega, mladi genije Života Vranić (1934-1958) postao je prva posleratna žrtva atomskog zračenja, a Maksićevo ime ostaće zabeleženo i u istoriji medicine kao prvog pacijent kome je transplantirana koštana srž.
O ovom akcidentu pisao je i prof. dr Vladimir Ajdačić, bivši radnik tog Instituta, koji u knjizi Nauka kao bajka navodi da su se u Vinči dogodila dva velika akcidenta.
"U jednom od njih značajna količina jako radioaktivne materije 'pobegla' je nuklearnim fizičarima kroz vakuum pumpu. Ona se raspršila po njihovoj sobi i nešto dalje po Fizičkoj laboratoriji. Zidovi, patos i plafon sobe u kojoj se to desilo morali su da se delimično uklone, a radioaktivne materije su preko obuće i odeće čak stigle i do kuća nekih istraživača.
Međutim, drugi akcident bio je daleko većih razmera. Oktobra 1958. nepažnjom operatora mali reaktor (reaktor nulte snage) 'oteo se kontroli' i postao nadkritičan. To je dovelo do strahovitog ozračivanja neutronima i gama-zračenjem šestoro ljudi. Samo brza reakcija prof. Pavla Savića omogućila je prebacivanje ozračenih u Pariz na kliniku kod prof. dr Matea...Možda je taj strašni akcident sprečio dešavanje veće nesreće koja se mogla desiti zbog nehata na velikom reaktoru, čija je maksimalna snaga bila 6,5 megavata.
Ozračeni - TV drama 1. deo (1976.)by vukmediterana
U drugoj polovini veka Instituta Vinča obustavljen je rad velikog reaktora. Za njim je ostala značajna količina visoko radioaktivnog upotrebljenog nuklearnog goriva. Ono je odloženo u bazen sa vodom da bi se 'hladilo'. Nešto kasnije ukinuti su nuklearni programi i Nuklearna komisija, iz Instituta je otišlo dosta onih koji su u njemu radili u prvom razdoblju. Tako je oslabila pažnja prema zračenju, otpadu i sigurnosti rada", objavio je profesor Ajdačić.
Danas se smatra da je akcident u „Vinči“ bio posledica niza propusta u sistemu zaštite od nuklearnog zračenja.
I dok se svetska štampa ozbiljno bavila nesrećom, u Jugoslaviji je istina dugo skrivana, jer je smatrana nacionalnom sramotom.
Javnost Jugoslavije je o akcidentu, kao i kasnije kada je došlo do katastrofe u Černobilju, bila kasno i šturo obaveštena. Dva dana posle nesreće "Politika" je prenela samo kratko saopštenje Tanjuga. U nedelju, 19. oktobra, isti list objavio je kratku informaciju da je ozračene atomiste u Parizu, u bolnici „Kiri”, posetio državni sekretar za inostrane poslove, a sledeće nedelje „Politika” je prenela saopštenje Savezne komisije za nuklearnu energiju u kome se kaže „da je do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije” nastale „zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja”, kao i „nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora”.
"Politika" upoznaje 21. novembra jugoslovensku javnost sa uspešnim oporavkom atomista, ali i sa činjenicom da je 16. novembra, u ranim jutarnjim časovima, od posledica radijacije preminuo jedan od njih, ne navodeći mu ime. Četiri meseca kasnije, 18. februara 1959. godine, isti list objavljuje da su se posle uspešnog lečenja u Parizu atomisti vratili u zemlju i da su „smešteni na Hematološko odeljenje Interne klinike Vojnomedicinske akademije, gde je preduzeta dalja briga o njihovom zdravstvenom stanju”. I to je bilo sve.
Posle svega Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je, kako je pisao "Danas", posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj.
Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu Svedok događaja, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su rukovali reaktorom i na njemu nastradali, nikada nisu dobili taj izveštaj komisije, iako su ga u više navrata tražili, te da su javnosti samo date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima nesreće.
On podseća da Pavle Savić dvadeset godina posle akcidenta piše da su „1958. godine saradnici Instituta preuzeli da konstruišu reaktor nulte snage za eksperimentalne potrebe. Neodgovornim rukovanjem reaktor je izašao iz kontrolisanog stanja i tom prilikom je ozračeno šest lica koja su njime rukovala...“
Hajduković navodi da je profesor Savić, u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta 1986) govorio o uzrocima nuklearnog akcidenta i izjavio: „I sa biciklom ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.“
Na tu izjavu prof. Savića usledio je Hajdukovićev odgovor u istom nedeljniku (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine) za isticanje da je „nuklerani reaktor u Vinči prvi reaktor bez fizičke i biološke zaštite od jonizujućeg zračenja“.
"Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo... I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada. Alarmni uređaji su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika", piše Hajduković i navodi da je „svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo“.
Hajduković navodi da je od prijatelja dobio isečak iz Politike, odnosno saopštenje SKNE. Ta komisija je konstatovala da je „do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije“, zbog „uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju...“
S druge strane, Hajduković tvrdi da elemente sigurnosti i sigurnosne uređaje nije uklonio niko od posade, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti, i da je svako od članova posade znao da bi pri takvim uslovima mogao i da nastrada.
"Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu", navodi Hajduković, istakavši da su neposredno odgovorna lica za rad reaktora bili dr Dragoslav Popović, nosilac projekta i šef grupe, a njegovi najbliži saradnici: dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković.
"Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj, veži konja gde ti gazda kaže", piše Hajduković i dodaje da tog dana u timu nije bio diplomiranih inženjera ni fizičara, te da su kasnije „smenjeni Vojko Pavičić, direktor IBK, i Dragoslav Popović, što ukazuje da je jedan od uzroka loša organizacija posla“.
Uz podsećanje da je reaktor svečano pušten u rad 17. maja 1958. godine i da su novine pisale da je 30. aprila iste godine na Balkanu ostvarena prva lančana reakcija, Hajduković navodi da takvih reaktora, koliko je njemu bilo poznato, do tada nije bilo u svetu, da je bilo ideja da se slični reaktori nulte snage izgrade na univerzitetima, ali da se od toga odustalo posle nesreće u Vinči.
On tvrdi da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, jer kako je objasnio, nije predviđao blokadu, „odnosno interlok koji bi onemogućio da se reaktor pusti u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen“, da nije postojalo ni pisano uputstvo o rukovanju reaktorom, te da eksperimentu nije prisustvovao dozimetrista, iako su propisi to nalagali.
Jednoga dana pozvao me je Slobodan Nakićenović, tada sekretar SKNE, i doslovce rekao: „Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt.“ Tada je dodao: „Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite.“ Tu sam poruku preneo svojim drugovima i ćutali smo kao ribe", objašnjava Hajdarević zašto su preživeli istraživači morali da ćute.“
Istakavši da mu je inženjer Raišić tog dana rekao da ekipa istraživača treba da nastavi eksperiment, iako nema pisača, Hajduković navodi da mu je, pošto je ušao u halu sa reaktorom, Života Vranić rekao da postoji problem da se neutronski izvor spusti u centar reaktora.
"Osetio se jak miris ozona. Znali smo da se ozon stvara pod dejstvom zračenja i pri električnom pražnjenju u vazduhu. Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. ... Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi... Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora", piše Hajduković o događajima kritičnog dana.
I posle svih informacija koje smo vam preneli ostaje zaključak da godine nisu skinule veo tajne sa ove velike misterije iz istorije bivše Jugoslavije. Čekamo Bjelogrlićev film i nove detalje o njoj...
