Ovim božićnim običajima nastojalo se uticati na plodnost polja, razmnožavanje stoke, ali i zdravlje ljudi. Pročitajte kada i kako se kolje životinja po narodnom verovanju, ali i zbog čega se mesi česnica.
Pečenica koja se sprema za Božić po narodnom verovanju doprinosi sreći i blagostanju kuće koja je kolje. Trebalo bi, kako kaže Mitološki rečnik, svinjče koje je namenjeno za klanje za Božić odvojiti znatno ranije od drugih prasadi, a pred Božić se zatvori na nekoliko nedelja u obor pa se hrani kukuruzima.
Svinjče ili ovca se kolju na Tucindan, ili dva dana pred Božić. Ubija se do podne, dok dan ne napreduje, a na mestu gde će je ubiti prethodno se položi slama.
Ponegde su životinju ubijali udarajući je krupicom soli u čelo, čime onaj koji ubija skida odgovornost sa sebe i prenosi je na so jer ona, po narodnom verovanju, ima izrazitu demonsku snagu.
Negde se verovalo da žito neće roditi ako ugine krme određeno za pečenicu.
Krv zaklane životinje ima posebnu ulogu, pa se u nekim mestima tom krvlju namaže kukuruz, pa to zrnevlje služi kao lek za životinje i ljude. U nekim mestima u pečenicu stavljaju jabuku ili dunju, kojom se na Božić omrse radi dobrog zdravlja ili je čuvaju kao lek.
Interesantno je da su se njuška, u čiju se lekovitu moć verovalo, kao i plećka i vilica, čuvale na tavanu. Navodno je za njih vezana duša žrtvovane životinje.
Kosti pečenice se ne rasturaju do Bogojavljenja da se ne bi svinje rasturile.
ČESNICA ZA BOLJI ROD ŽITA
Vezu između pečenice i obrednog hleba česnice nalazimo u običaju da se česnica šara papkom pečenice.
Kako je česnica obredni hleb koji simbolički predstavlja useve i od kojeg prvenstveno zavisi rod žita, šaranje papkom trebalo bi da pojača magijsko delovanje na rod useva.
Isto značenje ima i običaj da se česnica ponegde zamesi mašću od pečenice.
Inače, pečenica u mnogim krajevima predstavlja glavni božićni hleb, ali se javlja i pod rugim imenom – veselica, pogača, ili se mesi za Novu godinu (u Temniću i u Vojvodini).
Ovaj običaj je slovenska zaostavština i potiče od reči “čest, dio, sreća, jer se lomi na delove i svakome daje po deo, po kome se sreća i proriče.
Česnicu pretežno mesi sam domaćin ili orač, uopšte onaj koji nasejava useve i bavi se poslovima oko pluga, rala i volova.
Osoba koja mesi česnicu morala je da ima na desnoj ruci rukavicu, a u nekim krajevima se pokriju i ponjavom “da bi godina bila rodna.” To ogrtanje ponjavom ili životinjskom kožom verovatno znači i da osoba koja mesi česnicu predstavlja mitskog pretka, navodi se u Srpskom mitološkom rečniku.
U nekim selima u Hercegovini pazilo se da česnicu umesi mlađe čeljade, dok je u nekim selima u Bosanskoj Krajini česnicu mogla mesiti samo ona žena koja je rodila muško dete.
Česnica je beskvasna pogača koja se po pravilu peče pod pepelom, a samo izuzetno pod sačem. Mesi se najčešće od pšeničnog brašna, ali se u nju stavlja i raznovrsno semenje, kao i posebni znaci za svaku vrstu životinja i za svaki posao (beleg za ovce, za košnice, za volove, za plug i svaku vrstu rada i imanja). Ono što je takođe bitno je da se za mešenje koristi nenačeta voda sa izvora ili bunara, jer se po verovanju u izvoru ili bunaru nalaze duše predaka. Vodara koji donese vodu za česnicu ukućani posipaju žitom iz rukavice.
Česnica se obično šara leskovim grančicama koje se zovu i “badnjaci” i koje bivaju odsečene zajedno sa badnjacima.
Te leskove grančice ostavljaju se u pčelinjak, u ambar ili u samo žitno seme. Negde ih podbace pod prvu brazdu, da žito bolje rodi ili njima promešaju svako žito koje će te godine sejati.
Da česnica predstavlja useve i da se od nje očekuje delovanje na rod vidi se i po načinu kako se česnica šara.
U Bosni je običaj da se na česnici povuče toliko ureza koliko se vrsta žita seje. Takođe, na zapretenu česnicu se stvalja ugljevlja takođe toliko koliko je vrsta žita. U okolini Užica naređaju toliko ugljenova koliko u kući ima razne imovine.
Ta veza između česnice i useva je nekako najbolje izražena u rečima koje se izgovaraju dok se ona zapreće. U Bosni i Gornjoj Krajini govore: Blagoslovio te Bog i današnji god, u polju narasla, srpom se nažinjala, na vršaju se navršila, u ambaru se nasipala, a u mlinu se namilala...na stolu razmrvila.
Da se od česnice očekuje delovanje na rod useva pokazuju i običaji koji prate obredni čin sa česniciom.
U obredu učestvuju svi ukućani, ali su žene pasivni učesnici. Negde se obred započinje time što svi muškarci iz kuće dodirnu česnicu desnom rukom u rukavici. Zatim je obično lomi domaćin sa muškim članovima kuće, negde sa polaženikom, a nekad je lome orači. Domačin daje potom po parče svakom članu porodice.
Negde čak domačin prelomi česnicu preko svoje glave, a u nekim krajevima prelomi je na glavi najvišeg muškarca i to stojeći da bi žito što veće odraslo.
Ceo obred ima dva osnovna elementa: lomljenje česnice za zdravlje orača, kopača, pastira, a zatim zajedničko ritualno jedenje.